Хрвати хоће да отму српску традицију

Друштво „Чувари Христовог гроба“ добило је из Загреба понуду да се региструје као хрватски народни обичај. Обичај Срба из Врлике постоји најмање 400 година – каже харамбаша Драган Павловић

ПОШТО су нас гранатирали и протерали из домовине, отели нам имања, куће и станове, забранили нам повратак, Хрвати покушавају да нам украду и душу и баштину. Присвојили су већ Сињску алку и српско народно појање ојкање и представили свету као хрватски обичај. Сада покушавају да присвоје и традицију Чувара Христовог гроба!

Овако говори Драган Павловић, харамбаша „Чувара Христовог гроба“, српског друштва из Врлике у Хрватској, који је, каже, недавно добио понуду из Загреба да ова традиција буде у УНЕСКО убележена као хрватски народни обичај.

– Чување Христовог гроба је древни обичај који је у хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у северној Далмацији. Црква Светог Николе у Врлици, у којој су православци обичавали чување Христовог гроба, подигнута је 1618. године. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али, према усменим предањима, обичај постоји најмање 400 година – објашњава Павловић.

Чувари ступају у цркву одевени у народну ношњу села Врлике и још девет насеља, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба. Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету плаштаницу. Овај обичај проистекао је из народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава литургију елементима ратничког достојанства.

– Истоветни обичај чувања Христовог гроба имају и Хрвати. Историографски посматрано није спорно да обичај код њих има своје српско и православно исходиште, јер је уведен у римокатоличку литургијску праксу захваљујући унијаћењу православних Срба. И то је разлог да Хрвати присвајају српски обичај чувања Христовог гроба. А ми, Срби, не желимо да будемо на овај начин покатоличени – каже харамбаша, који је под притисцима још 1983. напустио Хрватску и данас се бори за српство у Далмацији.

После злогласне „Олује“ и прогона српског живља, традиција дуга вековима је прекинута све до 2005. године, када су је Срби из Далмације обновили у Батајници. Формирано је ново друштво „Чувари Христовог гроба“, у коме је данас 65 чувара и још 200 симпатизера. Чланови могу да буду само Срби рођени у Врлици и суседним селима, као и њихови директни потомци. Српска јавност је могла да их види у краљевском двору, у гробној цркви Светог Ђорђа на Опленцу, крајем маја, када су учествовали у сахрани чланова краљевске породице Карађорђевић.

– Захваљујући учешћу у сахрани краља Петра, краљице Александре и краљице Марије, ми смо постали део историје и наше династије и српског народа. А што је такође важно, овај народни обичај пренели смо и у Србију – поносан је харамбаша.

ЧУВАРИ У ХИЛАНДАРУ ОБУЧЕНИ у традиционалну ношњу народа Цетинске крајине, чувари Христовог гроба, њих 40, на челу са својим харамбашом, прославили су Видовдан у манастиру Хиландар. Исповедили су се у манастиру на Светој Гори, и са младим нараштајима, који су први пут посетили Хиландар, приступили светом причешћу.

ДИНАРСКА ОДЕЖДА НОШЊА чувара је типично динарског карактера. Слојевита је и богато украшена. Чине је равна капа са доминантним металним деловима, односно оклопима, који симболишу храброст и снагу, гаће (панталоне), крожет (прслук-јелек), черма (борбени прслук са токама), пашњача (борбени појас од коже),пас (украсни вунени каиш) и трлаган (сукнена јакна-копоран). Чувар на ногама има опанке, чарапе, сукнене штитнике и поткољењаче (кожни каишеви испод кољена).

НОВОСТИ