Душан Пророковић: Каква Србија треба Русији?

Повод за овај чланак је закључак г-дина Марка Ђурића, изнет у интервјуу руској „Парламентарној газети“ како „Русији одговара Србија као блиски савезник Москве унутар ЕУ“ (чланак се може прочитати на страници: http://ruskarec.ru/politics/2013/08/06/rusiji_odgovara_jaka_srbija_kao_bliski_saveznik_moskve_unutar_eu_23955.html).

Са једне стране, треба разумети да је господин Ђурић, као саветник председника Републике, могао имати читав низ разлога зашто је ово изјавио. Многи теоретичари су писали како је дневна политика као партија шаха… Зато ни овај чланак није покушај уласка у расправу са саветником председника Републике. Зашто је дошло до ове изјаве и какви су њени ефекти показаће време. Циљ овог чланка је нешто друго.

Елем, Ивана Шпановић је скоком од 6,82 метара освојила треће место на Светском првенству у атлетици које се одржава у Москви. Толико је скочила је и четвртопласирана такмичарка. На претходном првенству у јужнокорејском Даегуу 2011. године са овим резултатом би српска атлетичарка освојила златну медаљу. Скок од 6,82 метара пре две године је био довољан за „уписивање“ у историју атлетике, док је данас Белорускињи Вољги Сударавој донео тек четврто место. Поента овог примера је да у различито време, у различитим околностима, једна „ствар“ може донети сасвим другачије резултате.

Сада, пред нама имамо „ствар“ у виду става да „Русији одговара Србија као блиски савезник Москве унутар ЕУ“. Истини за вољу, у претходних пола деценије се могло чешће чути од стране различитих политичара и аналитичара како Србија унутар ЕУ може бити „мост између Москве и Брисела“ или „заступник руских интереса у ЕУ“. Најпре би требало упозорити да ово није оригиналан, српски изум. Први је на ову тему нешто изјављивао Владимир Мечијар непосредно по осамостаљивању Словачке, а затим се то могло чути и од појединих званичника Украјине, Летоније, Јерменије, Бугарске… Пуно је кандидата који су желели да буду „руски посредници“ на западу. Ипак, у политичкој пракси ствари функционишу нешто другачије.

Између ЕУ и Русије постоји широка и институционализована сарадња. Још 1997. године је потписан билатерални Споразум о партнерству и сарадњи, а после уласка Русије у СТО и договора о установљавању политике „четири слободна простора“ обе стране су изразиле спремност да постојећи споразум замене новим (о томе се преговори воде већ пуних пет година). У циљу одржавања међусобних односа (који имају своје узлазне и силазне фазе) сваке године се одржавају Самити ЕУ-Русија на којима се претресају важне политичке теме и усаглашавају ставови по низу питања. Према подацима Европске комисије, годишњи извоз ЕУ земаља у Русију је у претходних пет година износио од око 120-150 милијарди евра на годшњем нивоу, док је то из Русије ка ЕУ било у обиму од 180-210 милијарди евра (у зависности који параметри се посматрају и за коју годину).

Како би Србија са својим институционално-политичким капацитетима и скромном економијом (или било која друга земља која се за ову улогу кандидовала) у свему овоме могла да буде „мост“ или „посредник“ није сасвим јасно. На крају, правно-формално посматрано, ако је Србија у ЕУ онда њу на поменутом Самиту представљају председник Савета ЕУ, Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност и председник Европске комисије. Оно што се они договоре за Србију је обавезујуће, па се у складу са тим и мора постављати према Русији.

Такође, треба упозорити и на то да су ретки примери земаља које су у чувеном процесу преговарања са ЕУ успеле да значајније заштите сопствене интересе. Са Србијом ће то тек бити проблематично, јер се преговори отварају у тренутку када је земља прешла критичну тачку задуживања. Финансијски систем земље је постао неодржив, а не види се начин како се тај проблем може решити даљим наставком политике која је до овакве дубиозе и довела. За сваки зајам, кредит или финансијску помоћ, Србија ће бити условљена у процесу преговарања са ЕУ. Онда се поставља питање, како ће земља, која не може да заштити ни сопствене интересе, штити руске интересе у ЕУ?

Али, чак и да се ови важни аргументи занемаре, став који се мало-мало „подгреје“ у српској јавности о Србији као „руском посреднику у ЕУ“ је постао чак и контрапродуктиван за укупне српско-руске односе. Зашто? Е, овде је неопходно вратити се на наведени пример из атлетике. Различито је време, различите су околности…Оно што је било храброст пре тринаест година, а изазивало симпатије пре седам, данас је потпуно депласирано.

Пре тринаест година, тек изашла из чеченске кампање, Русија је била на почетку периода консолидације, са одлучним и амбициозним вођством, али и великим бригама и претњама. Са друге стране, ЕУ је достизала свој блистави врхунац. Пре седам година Русија се већ била економски подигла, а политички је самостално наступала. Тада се, после неуспеха Конвента о будућности Европе и низа догађаја који су уследили, ЕУ већ налазила на почетку опасне политичке кризе. Пуно ствари на релацији између старих и нових чланица није функционисало, а грађани западноевропских држава постајали су све скептичнији. Сјај ЕУ почео је да бледи, али је и даље био некакав сјај. Данас, Русија је кључна регионална сила на централном делу евроазијског простора (ма како га омеђили), са амбицијом да свој утицај прошири. Она је и стожер новонастајућег Евроазијског савеза, оснивач ОДКБ-а и ШОС-а, чланица БРИКС-а, земља која крупним корацима смањује технолошки заостатак за најразвијенијим државама и која континуирано повећава свој БДП из године у годину. Истовремено, ЕУ је у најдубљој кризи још од оснивања Заједнице за угаљ и челик. И она из ове кризе не може изаћи иста. Самим тим, ни положај ЕУ на глобалном нивоу неће бити исти, нити ће ефекти придруживања за државе које томе стреме бити исти.

Како се мењао овај однос снага Русија-ЕУ, тако се мењало и њихово постављање према разним питањима. Да је неко пре тринаест година рекао како „Русији одговара Србија као блиски савезник Москве унутар ЕУ“, у Москви би га вероватно одликовали, док би га у Бриселу прогласили шарлатаном. Пре седам година то је била прихватљива формулација за Москву, али не сасвим и за Брисел. Зато је изазивала симпатије у Русији, али и сумњичаве погледе из ЕУ. Данас овакве поруке може поздравити само ЕУ. Бриселу толико недостаје самопоуздања, да је итекако битно да се у континуитету показује жеља за придруживањем балканских држава, па макар и на овакав начин. На крају, оваквом формулацијом се ипак потврђује да је између ЕУ и Евроазијског савеза Србија изабрала ЕУ.

Што се Русије тиче, са том причом о Србији у ЕУ, као заступнику руских интереса је одавно готово. То може бити само некакав тактички маневар и ништа више од тога. Спољнополитичке и безбедносне доктрине РФ су јасне и недвосмислене. Русија жели да буде један од полова у настајућем мултиполраном свету (на чијем стварању такође ради). Зато се окреће ка уређивању нове интеграције, која из економске треба да прерасте у политичку. Поред тога, Русија жели да формира нови војни савез који би у потпуности гарантовао безбедност чланица. Дакле, Русија прави евроазијску контратежу ЕУ и НАТО-у. При томе, све су чешћа негодовања руских званичника и коментатора како се процес европских интеграција заправо користи као параван за усисавање источноевропских држава у НАТО. А то је, после искуства са Бугарском и Румунијом, велика претња по националну безбедност. У том контексту посматрано, за Србију се отварају три могућности: или ће да настави свој пут у ЕУ (и самим тим вероватно и у НАТО); или ће да прави неки посебан аранжман са Евроазијским савезом (и све више се интегрише у ОДКБ); или ће прогласити политичку и војну неутралност и тражити неки нови, сопствени пут. Зато, када се говори о српско-руским односима, треба нагласити да би улазак Србије у ЕУ донео њихову стагнацију или још вероватније благо нарушавање, док би последични улазак у НАТО довео до значајног погоршавања. Мењају се околности, односи снага, структура светског политичког система…

Душан Пророковић / Фонд Слободан Јовановић