АНА РАДМИЛОВИЋ: ЗАШТО ЋЕ СРБИ НА КОСОВУ ЛОШЕ ПРОЋИ ПОСЛЕ ИЗБОРА

Излазак Срба, то јест подршка Републике Србије изласку Срба на косовске изборе, предвиђене за 3. новембар ове године, једна је од три битне ставке на основу којих ће ЕУ оцењивати спремност Републике Србије да у конкретним случајевима о којима се преговарало – буде конструктивна. Другим речима, Србија овај пут мора да на неки начин убеди Србе (с акцентом на Север) да изађу на те изборе. Тако смо обећали нашим европским партнерима у овом послу.

УБЕЂИВАЊЕ И УЦЕЊИВАЊЕ Уместо згражавања над појединим учесницима у овом убеђивању, које више личи на уцењивање Срба на Северу (мислим да се свако ко се икада бавио овом темом срео са размишљањима и осудама и етикетирањима људи који су на те изборе излазили 2009, управо од стране ових који сада агитују; ништа ново, агитатори били – агитатори остали), покушаћу да објасним зашто се бојим да ће Срби на Косову лоше проћи након ове приче.

Прва и најважнија чињеница, како год то звучало, јесте та да Срби, за разлику од друге стране – овде Албанаца – нису племенски устројени и да их је немогуће утерати у један тор, то јест убедити их да сви треба или бојкотују неке изборе или да се сви на њима појаве. Тако нешто код Срба није било изводљиво ни пред Бој на Косову и – покушаћу да не склизнем у расизам – то показује једну развијеност, свест појединца о томе да он није дужан да иде куд и стадо, што ће рећи да та пословична српска неслога не значи само свађалачки дух и грамзивост и несаборност, него значи и једну цивилизацијску тековину, која одлуку, на крају, ипак препушта појединцу, а не племену. То је, разуме се, лепа цивилизацијска станица – али не када је воз стао на овој станици и бога питај какав ће га луди скретничар, и где, након овога усмеравати.

Колико год танки или неспретно срочени били аргументи оних Срба с Косова који не желе да се одазову на позив ниједне од две државе од којих зависе – они данас управо доказују ту цивилизацијску тековину где ја могу да кажем:

„Нек држава тражи од мене да радим шта год хоће, ја нећу“. Све док се не ради о кривичном делу, а то већ није ствар државе, него онога што би требало да је изнад ње. Осим у тоталитарним друштвима. А држава увек покушава да буде и тај суд виши од ње, и да запоседне право више и чак од тог, записаног. Наравно, као и сада – када она сама полако клизи у поље изван закона јер се служи уценама. То звучи у овом конкретном случају овако:

„Ко пропагира неизлазак Срба на косовске изборе – тај не слуша државу, дакле тај је њен непријатељ, дакле тај је криминалац“.

ПАМЕТНИЈИ УСКАЧУ У НОВЕ ВОЗОВЕ Код народа где постоје и самосвесни појединци то тешко пролази и многе су се мучне ствари догађале. Било је инаџија који су узвикивали „Живео друг Стаљин“, па су то узвикивање платили главом. Било је, не баш давне 2009. године, оних Срба с Косова који су јужно од Ибра рекли: „У реду – узимам косовско држављанство, гласам на косовским изборима, седим у косовском парламенту“. Држава Србија их је на овај или онај начин, директно, индиректно, простачки, увијено… називала издајницима и плаћеницима. Сада држава Србија ћути о томе. Били су то други дани, неко други је био на власти, наши драги Срби с Косова о којима много бринемо, нису схватили да се времена мењају. И да паметни, брже боље, ускачу у нове возове.

Недоследност државе чија се политика мења од власти до власти, према амбицијама једних или других појединаца, биће и овај, као много пута до сада, од велике помоћи Албанцима. Могло је да се ради о било ком другом, ми упорно понављамо исту ствар. Када су косовски Албанци у питању, та „иста ствар“ која се зове превртљивост и недовољна јасноћа политике која не уме да саму себе да објасни онима од којих нешто хоће (овде – Србима са Косова, углавном са Севера); дакле та превртљивост државе заиста је опасна када се ради о Косову које је постало (због исте) албанско.

Имамо, дакле, већ у старту два велика проблема док водимо битку да што више Срба с Косова изађе на косовске изборе. Први, наведени, јесте наша цивилизацијска лествица где ја могу да кажем да волим Стаљина и да баш нећу (или хоћу) да излазим на некакве косовске изборе, јер (не)сматрам Косово државом. Други је превртљивост и недовољна јасноћа државне политике која ми прво није објаснила зашто да не изађем на изборе једне парадржаве, а сада ме убеђује да на њих морам да изађем. Само у племенском или тоталитарном друштву се може тако водити једна национална политика.

БРАНЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ СИЛЕ И шта ће се десити? На косовске изборе ће (посебно на Северу) изаћи као кандидати неки људи за које нико није чуо, или је чуо, али ти немају никакав кредибилитет. Мало ко ће уопште хтети да гласа за такве представнике. Приштина ће, након мале излазности а с пуним правом – из споразума који подразумева и изборе – поставити своје кандидате. И ко ће онда представљати власт на Северу? Никоговићи, немам другу реч, који неће имати ауторитет, али ће имати моћ.

Кофери у кућама и становима Срба са Севера одавно су спаковани. Предуго смо их лагали да ће бити поделе Косова, па да ће они бити и остати део Србије, па да је важно да не буду издајници и да не признају квазидржаву Косово… Предуго, да бисмо сада преко ноћи могли да им објаснимо да нисмо тако мислили, него смо морали да лажемо – јер другачије не умемо да водимо земљу. И предуго да би се у њима створио инат који код Срба са Југа већ увелико постоји, инат да баш ето намерно неће па неће да оду с Косова; али неће да пропусте ниједну прилику да укажу на неправду над Србима; нерегуларности рада Еулекса или Кфроа; да своје „представнике“ називају јаничарима. Али да су све време свесни чињенице да је граница Мердаре један Берлински зид између Србије и Косова, да су их покрали и једни и други некаквим заменама таблица на тој граници, да су од Србије одавно одбачени и проглашени за издајнике. Да их у Нишу и Краљеву називају Шиптарима. Горка истина, али истина.

И како сада неко мисли да ће се Срби са Севера које смо подржавали у патриотизму да бисмо их на крају навукли на танак лед и прогласили криминалцима, како тај неко мисли да ће се они сада преко ноћи навићи на ову „нову реалност“? И ко им је уопште објаснио, разговетно и јасно, каква је та реалност која их чека – док многи од њих још увек не схватају да мост на Ибру више није граница између њиховог српског севера и косовског, шиптарског југа?

Да се не лажемо, причали су. Слутили. Знали. Пре годину, две, три, четири… можда одмах по самопроглашењу косовске независности. Јавно, наравно, нису смели да говоре. Онима који су говорили била су паљена кола, било је руинирања објеката, хотела и свачега је било. И они који су то радили, то јест наручивали то насиље (они који су то радили нису имали појма), такође су знали шта ће бити на крају. Једино што нису знали када ће до тог краја доћи. Сада знају, не делују спремно да бране своје: „Не“, нису довољно радили на аргументацији, немају најбоље односе с медијима, не знају како да објасне зашто то: не на косовске изборе. И нису криви, па чак ни за насиље. Нису малолетни и нисам ја ту да их аболирам, али да су били пујдани од стране државе – јесу. И то много. И то се водило као лојалност. Сада им се смејемо, они ништа не разумеју, они долазе у Београд као блесави, чекају испред зграде владе, они су умислили да су некакав фактор.

(Да се неко не би питао како су то знали а нису знали – подсетићу на наду. Не само да умире последња него је и осећање које човеку допушта да продужава агонију, не предузимајући ништа. Не причам о другој по важности хришћанској категорији, причам о самозаваравању.)

Наравно, није до њих. Бране се од једне силе застарелим, крупним речима, бране се старомодно, као неко ко је затечен. И мало их је. Није до њих, не коче они (нити имају снагу и моћ) никакве процесе и никакве стабилизације, не коче ништа. Само служе за то да држава Србија, спомоћу оштрих одговора и шамара које даје њима, доказује своју лојалност сили. И држава Србија то ради ревно и у зачудном једногласју. Нек је Бог на помоћи сваком грађанину који живи у таквој држави, занимало га Косово или не – нека му Косово послужи као пример.

Ана Радмиловић / Нови Стандард