Пропаст европске тираније

Сукоб – Југа и Севера, сукоб – мислимана и хришћана, сукоб – Истока и Запада, сукоб – имиграната и домаћих, сукоб цивилизација… Економска криза која је захватила Европу, довела је до снажне реакције која је заузврат и додатно, ван замисли и очекивања романтичара, до дна срозала Европску унију. На брзину, они који су предвиђали долазећу пропаст, су названи погрдно – Евроскептици. Најистакнутији од ових неверника веле да је финансијски систем помоћи којим наводно руководи Европска централна банка, уствари – обична фарса.

Надаље, западни објективни аналитичари кажу да ће „драматично неконтролисана имиграција довести до сукоба цивилизација, а прекомерно наметање прописа од, такође наметнутих и од народа неизабраних белосветских бирократа, довести до великих промена на европској политичкој арени, доносећи немире и револуције и, много извесније, и неконтролисане социјалне сукобе.

Брисел „помаже“ сиромашне земље

Централна банка Европе (ЦБЕ) је помогла Грчку тајном инфузијом од 100 милијарди евра (126 милијарди долара) за хитну подршку ликвидности њених фондова. Ликвидност је тајно одобрена од стране ЦБЕ, као део свог програма хитне подршке ликвидности, замишљеног да без буке и у тајности „помогне“ економије еврозоне у пропадању. Ова „помоћ“ се даје Грчкој само да не би напустила економску унију. Непостојање званичног саопштења, као и све информације о условима „помоћи“, само се могу оправдати природом програма, извештава Фајненшел Тајмс.

Да су бирократе у Бриселу били интелигентнији, схватили би да им је потребана боља и другачија стратегија очувања и одржања замишљене заједнице. Била је то замка из Вашингтона. Да су у Бриселу били одговорнији или да су смели од Великог брата, омогућили би земљама јужне и источне Европе, као што је Грчка, да напусте еврозону. Јер, више је него очигледно да се потпуно и масовно осиромашене нације не могу да носе са проблема у које их је, преко монетарних система (ЦБЕ и ММФ), увукла ЕУ.

Оно што видимо, оно што је најтрагичније и што је јасно и народу тих симомашних земаља, је да им Брисел неће дозволити напуштање еврозоне, без обзира на њихову економску пропаст. Оно што се очекује као последица и једино што је преостало, а што се вероватно из Вашингтона и планирало, је да ће ове „грешке“ ускоро довести до насилних револуција у земљама уништених економија, а тиме и до дестабилизације целог континента.

Спаса јој нема, али ће пропасти

У Грчкој и Шпанији, незапосленост међу младима је прешла 60%, што је довело до сталних немира на улицама, било да је реч о радницима, фашистима – попут Златне зоре, или обичним грађанима. Како год, евидентно је да је нестао „мир“ који је владао пре економске кризе, вероватно без наде да немири престану у блиској будућности и све то због неспособне политике коју спроводи влада супер-државе, зване – ЕУ. Такође, Брисел нимало не брине за народе који пате, нити мари за њихове уништене економије. Изгледа да је једини циљ Брисела, очување љуштуре од некад вештачки створене творевине, зване – ЕУ.

Неконтролисана имиграција је запљуснула Европу таласом криминала, који је, заједно са појачаним верским тензијама и убиставима свуда на улицама. Ово је директан резултат мултикултуралне политике која је наметнута Бриселу; односно, политике отворених граница. Међутим и изгледа, да и богатије земље Европе полако буди чињеница да ова катастрофална политика уништава њихова друштва, насупрот политици наде и очекивања да ће отворене границе довести до побољшања њихових економија. Политика јефтине радне снаге, такође, узима свој данак у овом проблематичном делу света.

У ЕУ, проблем политике вешекултуралности постаје све евидентнији. Проблеми у Холандији, Данској, Великој Британији… На пример: деценије мултикултурализма су довеле до гета црних, гета муслимана, гета православних, самоизолације, радикализма, како исламских заједница, тако и оних других, расизма, шовинизма, подређености, па и убистава. Жене се још редовно и још увек кажњавају у неким од тих гета. Слоган Брисела је – бити европски грађанин, а бити европски грађанин, значи обавезу да појединац – придошлица, има дужност да се интегрише.

Све ово даје разлог да закључимо да постоји јасан сигнал да су „грађани“ ЕУ постали свесни разлика које постоји између устава у земљама те заједнице и закона Курана. На пример у Данској, постоје две тенденције: „леви“ или „доброчинитељи“, који су вољни да поштују културно наслеђе других, рекавши да њихова култура није богом дана – није апсолутна; односно, указују на то да сви морају бити толерантнији и да треба оставити муслиманима времена да то прихвате. Међутим, постоје и други, многобројнији и мало чвршћи, који то не одобравају и који сматрају да је толеранција само пуко трпљење; они, који кажу да, ако човек није у стању да се интегрише, боље је да напусти земљу.

Међутим, није само Ислам узрок сукоба у ЕУ, него и анимозитет према другим верама и нацијама. Важно је идентификовати и оптужити кривца за властиту бахатост и неконтролисану потрошњу у прошлости. Конзервативни посланик Филип Холобон, рекао је да је један од кључних разлога због чега треба спречити долазак Румуна у Велику Британију, управо велики број злочина које тамо чине. „Тренутно смо запљуснути таласом злочина џепароша и крадљиваца торби у лондонском метроу“, рекао је овај парламентарац. „Осам од 10 џепароша у лондонском метроу су Румуни.“, додао је.

Коме треба ЕУ

„Ако заједничка валута не би више постојала, земље, погођене европском кризом, могле би девалвирати своје националне валуте и ојачати своје економије, тиме би цене њихових производа пале, а њихова тржишта би постала конкурентнија. Ово је важан аргумент за евро противнике у Немачкој – и то је тачно. Али, ако би евро морао да нестане, немачка извозна економија би пропала, јер би немачка валута онда значајно била прецењена.

Незапосленост би била нагло повећана, тиме би и мотор привредног развоја био елиминисан. То је такође тачно, нешто што у Немачкој противници евра не воле да чују. Али, постоји још једано важано питање: Шта би се десило у Европи ако би била лишена заједничке валуте?“, каже Јоаким Јанке, 74-годишњи пензионер који је био члан СПД и служио као шеф Одјела у Министарству економије, додајући: „Немцима ће, на крају, бити доста да стално плаћају другима за нешта.“

Сем западног Запада, изгледа да је и Немачка, као „прва рука“ дистрибуције капитала ММФ, својски заинтересована за опстанак евра, као заједничке валуте. Јанке је само један од стотине рационалних Немаца који се залаже за то, а и висок политички рејтинг Меркелове то потврђује. Мале и слабе економије других земаља, чине Немачку економију – Немачком.

Љубав непријатеља

Шојбле, министар финансија Немачке, у два наврата је увредљиво говорио о Грчкој као „бунару без дна“. То је код Грка изазивало огорчење и подгрејало сумњу да се северни део ЕУ спрема да гурне Атину из еврозоне – да би се, наводно, зуставило уништавање евра. Огорчење код Грка је отворило старе ране које датирају још од Другог светског рата. Грчки председник, Каролос Папуљас, 82-годишњи ветеран отпора нацистичкој окупацији је експлодирао, узвраћајући Немцу. Грк је љутито оптужио немачког министра да је својом изјавом увредио Грке.

„Грчки председник Папуљас је у среду оштро критиковао немачког министра финансија Волфганга Шојблеа и друге европске званичнике због вређања Грчке, извјештавају грчки медији. Како је Грчка под великим притиском неких европских земаља, посебно Немачке, због спровођења мера штедње и реформских мера у замену за свежу међународну помоћ и да би избегла банкрот, Папуљас је, у ретким налетима беса, снажно одбацио оптужбе на рачун Грчке. Подсећамо, Немац је оптужио Грчку да жели да напусти  еврозону, извештава Амна и неколико локалних медија.

„Не могу да прихватим понашање господина Шојблеа да вређа моју земљу … Ко је господин Шојбле да се руга Грчкој? Ко су Холанђани? Ко су Финци?“, рекао је грчки председник у свом говору у Министарству одбране.

„Ја сам студирао све светске финансијске кризе“, каже Флесбек, предавач и некад, главни економиста у УН. „Оно што Европа треба да уради је да се спаси; да спаси, оно што се још увек спасити може.“, додаје овај финансијски стручњак. „Али, шта ће остати од еврозоне ако се повуку земље погођене кризом?“, пита новинар Handelsblattа. „Немачка“, одговора Флесбек, додајући: „Хм, Холандија, Белгија …“ „А Француска“, пита новинар. „Не, Француска мора да оде.“

Да ли би било боље за Грчку и остале пропадајуће економије југа и истока, да се Шојблеова оптужба и обистинила – да су напустиле еврозону, остаје мало времена да се види. Финансијска штета од репрограмирања репрограмираних кредита, постала је азбука и за наше мале „привредне“ скоројевиће који се зноје због напора погађања слова, чак и приликом потписивања обичног вирмана.

Миленко Вишњић

http://milenkovisnjic.blogspot.com/2013/08/blog-post_15.html