Градина – град мртвих!

Највећи број логораша покопан у 200 гробница дугачких по 30 метара

ОД јануара 1942. па до краја априла 1945. Градина је била највеће стратиште логора Јасеновац. Највећи број логораша је убијен на Градини и покопан у око 200 гробница дугачких око 30 метара, ширине 4 метра и дубине до 2 метра са растојањем од 8-10 метара. Целокупан „мегаполис“ мртвих заузима површину од 116 хектара и представља музеј на отвореном.

Колико је ту убијено и покопано логораша – деце, жена и људи, још тачно није утврђено. Тек 1961. изашла је прва комисија на стратиште Градина. Затим је 1964, 1965, 1976. и 1986. делимично покушано да се утврди колико је ту од стране усташа наци-фашистичке НДХ убијено логораша Концентрационог логора Јасеновац. Но, реч је само о око 20 одсто истраженог, што не пружа могућност утврђивања тачног броја убијених и покопаних. Процене се крећу од 350.000 до 400.000, па и више.

Опште је познато да је подручје Доње Градине плављено и много тога за истраживање је пропало од маја 1945. до 2009. Усташе су уништавале своје злочиначке трагове на Градини паљењем извађених жртава, поливањем убијених кречом, кувањем у казанима и бацањем делова тела у реку Саву.

Кад је реч о НДХ, не може опстати теза – појединац је злочинац, нити жртва је појединац. Холокауст и Геноцид су произишли из устројства усташке НДХ и њеног законодавства. Реч је о ликвидацији читавог једног народа Јевреја и Рома – Холокауст и злочин Геноцида над Србима (убијањем, протеривањем са огњишта и превођењем у католичанство).

Мали број логораша је преживео стратиште Градину. Један од њих је Иван Даниловић, који је сређивао – сортирао обућу и одећу убијених. Пише да је у јесен 1942. било неколико масовних убијања и клања логораша у Градини. Усташе су преваром у Концентрационом логору Јасеновац тражили добровољце да иду преко реке Саве на брање шљива у тзв. златном врту.

Многи су мислили да ће имати могућност да побегну, али су током ноћи сви побијени. Тако је једном приликом довезено 5-10 кола крвавог одела и рубља на чишћење и сортирање. Усташе су групе гробара и крпара редовно после тромесечног рада убијале. Прво масовно убијање на Градини почетком 1942. извршио је усташки поручник Станиша Васиљ, кад је преко реке Саве скелом превезао групу од 800 Срба и одмах их ликвидирао, а затим полио бензином и запалио.

Симо Котур сећа се да је 20.9.1942. предвече издвојено 450 логораша и по групама од по 50 превезено скелом на Градину: „Сутрадан су нам дали да једемо неку чорбу, неко је повикао да је отрована, па је већина просула. Увече смо се нас неколико договорили да се дамо у бег. Стево Драгаш је скочио на једног усташу и викнуо: „Децо, бежите“. Тако се спасило неколико логораша, а већина је побијена“.

У току 1942. на Градини су побијене две велике групе Срба, једна група од 8.000 из Славоније и једна група од 7.000 Козарчана. Од 15.6. – 5.7.1942. из логора Ђаково доведене су три групе сарајевских Јевреја – жена и деце на Градину, где су поубијани.

У извршавању масовних убистава на Градини, истицали су се крволоци Жиле Фрковић и Перо Брзић, који су се такмичили ко ће више логораша заклати. Овај први је заклао нешто више од 1.100, а други, победник 1.350. Ништа мањи злочинац, био је и фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић, којег су логораши називали „фра сотона“.

Кад су почеле операције за ослобођење, усташе су од 6. до 20. априла 1945. константно на Градину превозили нафту, кокс-угаљ, гвоздене решетке за ложиште за спаљивање лешева и убијених и извађених из јама, како би затрли трагове својих масовних злочина.

На подручју Градине у близини ушћа Уне у Саву, налазило се једно велико дрво, названо „топола уздаха“ на коју су усташе заболе неколико клинова и вешале логораше. Село Доња Градина било је насељено српским живљем, што није одговарало усташама, па су их такорећи све побили, а засад се зна за 207 лица, именом и презименом.

Стратиште Концентрационог логора Јасеновац Градина је у Републици Српској проглашено за „Спомен-подручје Доња Градина“ – Музеј на отвореном и споменик логорашима Концентрационог логора Јасеновац – жртвама Холокауста над Јеврејима и Ромима и злочинима Геноцида на Србима, почињених од стране усташке наци-фашистичке НДХ и њених усташа.

Двадесетак километара југоисточно од Јасеновца, између Хрватске Дубице и Бачина, налазиле су се „Дубичке кречане“. Пре рата у њима се производио креч и продавао по околним местима, а биле су у поседу Јове Биуковића. Због велике потребе за кречом, усташе су од тих кречана средином 1942. формирали испоставу Концентрационог логора Јасеновац, а креч су користили за посипање убијених у масовним гробницама. Зверски поступак у логору ИИИ Јасеновац, пренели су и на његову испоставу „Кречане“. Последица је била велика смртност, изазвана зверским малтретирањем, лошом исхраном, хладноћом, убитачним терањем на даноноћни рад.

Преживели логораш Никола Брусац испричао је да је у „Кречану“ упућен из логора Стара Градишка са још шесторицом логораша у јесен 1943. Већ на путу је од логораша из Концентрационог логора Јасеновац чуо да су на „Кречани“ побијени сви логораши и да су они упућени да их замене. То се показало као тачно, јер су у штали, која је служила за боравак, затекли много одеће, порција, кашика, покривача… Било је ту свих могућих ствари и трагове крви. Одмах су знали, каже Никола, да ће и њихова крв ту бити проливена.

КЛАЊЕ ПО СЕЛИМА ГРУПА усташа јасеновачког здруга, стационирана у „Кречанама“, повремено је ишла у акције по околним српским селима ради покоља и пљачки. Тако су 17. децембра 1944, код сеоске цркве у селу Слабињи, убили и поклали 96 жена, деце и стараца – Срба. Стравичан злочин извршили су и у селу Шеварлије, насупрот Слабиње, на десној обали реке Уне. Иза њих су остале само спаљене куће и задах спаљених људских тела. Тада је убијено 72 мештана Шеварлија, од тога их је 60 спаљено, међу њима 35 деце.

(Наставиће се)