Од Лазара Крстића не види се међународни број за „Косово“

Чути да је млад Србин бриљирао на Јејлу лепо је онолико колико је корисно знати да је тај универзитет, што кроз редовне студије што кроз програм „Yale World Fellow“, лансирао имена као што су Алексеј Анатољевич Навалниј, Ма Јун или Гарентина Краја

Сигурно не знате ко је Тревис Реџинал. Мајка га је родила када је имала свега 15 година. Потиче са друштвене маргине коју Американци, политички коректно, називају „low-income family”. Тревис је црни кључ овог текста. Његов случај је формула, која објашњава феномен Лазара Крстића у српској политици.

Таман негде кад и вест да би Влада Србије у лику Александра Вучића или обрнуто, сасвим свеједно, могла да понуди место министра финансија Лазару Крстићу, српском генију са Јејла, освануо је и текст о студенту Тревису са истог универзитета. Са странице Њујорк тајмса смешка се млад човек, мангупски ослоњен на бетонски стуб. У потпису слике: „На Јејлу сам се лицем у лице срео са неједнакошћу у богатству.“

„Serbian Youth Leadership Program“

Амерички сан Лазара Крстића почео је знатно пре студија на Јејлу и то српски медији нису пренели. Као ђак генерације гимназије „Бора Станковић“ у Нишу, Крстић априла 2001. године постаје део пројекта „Youth Leadership Program“, који спонзорише америчка влада. Са још 12 одабраних средњошколаца и четири професора, матурант Крстић борави у Охају.

Тамо похађа курс о преговарању и учествује на састанцима са члановима Стејт департмента. Након тога, борави у Истраживачкој станици „Петница“ код Ваљева, а потом одлази у Израел, на летњи научни институт за свршене средњошколце „Weizmann“.

Универзитет Јејл уписује 2003. године, где као перспективан студент добија чак четири награде. Убрзо реализује и студијска путовања у Мађарску и Немачку, где изучава економију, финансијска тржишта и немачки језик. Појаснио је да је стипендију за изучавање мађарског тржишта добио зато што је Мађарска слична Србији и у њој се тада дешавало оно што је Србију тек очекивало.

Током 2005. године, Лазар Крстић истражује тероризам у Европи и паневропске напоре у борби против политичког насиља. Октобра исте године добија средства од Јејла, како би спровео истраживање о безбедносним аспектима интеграције Србије у ЕУ. У међувремену, на универзитету оснива Асоцијацију европских студената и постаје члан братства „Delta Kappa Epsilon“, ком су, према писању Марка Лопушине, припадала оба Џорџа Буша.

Тих месеци Лазар Крстић изјављује: „Највише ме мучи то што је српско друштво збуњено, што народ не зна какав је наш национални идентитет, каква је наша нација, који је наш национални простор, да ли ћемо ући у Европу. Ми смо земља чији народ има проблем са властитим идентитетом. Друге земље бивше СФРЈ су за ових десет година некако повратиле свој идентитет, само је Србија из свих тих догађања изашла са недореченим идентитетом и оптерећена негативном сликом о себи. Нас још прогони наслеђе СФРЈ И СРЈ. Публика звижди државној химни. Не кажем да је то лоше, али се питам зашто се користи химна која је таква да јој народ звижди?“

Томе је додао: „Понекад се бојим живота у Србији, јер је он у доброј мери изопачен. Идоли и идеали младих у Србији данас су људи, који су већини пре 15 година били гнусни као личности. Социјална хијерархија је тако намештена да су ти људи данас на врху пирамиде. Ти људи са криминалним биографијама или са сумњивим ауторитетима не треба да буду идеали нашег народа, а посебно младих људи.“

Политичка недоношчад програма „Yale World Fellow“

Да постоје универзитетска света тројица у САД, то би свакако били Харвард, Јејл и Принстон. Чути да је млад Србин бриљирао на Јејлу лепо је онолико колико је корисно знати да је тај универзитет, што кроз редовне студије што кроз програм „Yale World Fellow“, лансирао имена као што су Алексеј Анатољевич Навалниј или Ма Јун. Уосталом, мото Јејла је: „Дајемо будуће лидере“. О томе сведочи и податак да су чак петорица америчких председника узастопно, пре Барака Обаме, били дипломци овог универзитета.

Програм „Yale World Fellow“ универзитета Јејл потиче из 2002. године. Циљ пројекта је умрежавање особа виђених за глобалне лидере. Циљеви програма су ширење знања и јачање лидерских вештина, продубљивање међународног дијалога посредством универзитета Јејл.

Програм је виђен као катализатор тих процеса, али и као извор формалних и неформалних перспектива. Коначан циљ је стварање мреже међународних доносилаца одлука из различитих дисциплина. Форуми обухватају расправе о глобалном управљању, енергетској и еколошкој одрживости, развоју и сиромаштву, друштвеној одговорности, социјалном предузетништву, људским правима и цивилном друштву.

Програм су похађале десетине пажљиво одабраних будућих лидера, а једино име са Балкана је Гарентина Краја, данашња саветница за страну политику и безбедност председнице „Косова“, Јатифете Јахјаге. Међу њима је и поменути Алексеј Анатољевич Навалниј, можда најпластичнији пример политичког деловања универзитета Јејл и кандидат за градоначелника Москве. Он је на Јејл доспео 2010. године, по препоруци екипе политичких губитника, која Кремљ са Владимиром Путином на челу очима не може да види: Гарија Каспарова, Евгеније Аљбац, Сергеја Гуријева и Олега Цивинског.

Међу полазницима овог универзитетског програма је и Ма Јун, познат по томе што држи лекције кинеској влади о питању заштите животне средине. Он се на Јејлу обрео како би спровео упоредно истраживање управљања животним окружењем у Кини и западним земљама и завршио своју другу књигу. Теза му је прозаична: Кини наводно треба другачије управљање животном средином.

Од Лазе Пачуа до Лазара Крстића

Овај текст није поруга Лазара Крстића. Напротив, реч је о даровитом човеку који треба да дође у ситуацију да служи држави и буде поштован. Све генерације српских академаца, које су од средине XIX века почеле да похађају универзитете најпре у Русији, а потом у Швајцарској, Немачкој и Француској, имале су само једну водиљу: вратити се у Отаџбину и служити јој. То одавно више није случај.

Долазак Лазара Крстића у Владу Србије био би што и долазак Лионела Месија у данашњу Црвену звезду. Са све исполитизираним педигреом универзитета за глобалне лидере, какав је данас угледни Јејл. Шта би Меси урадио у дресу бившег шампиона Европе, који у Ивањици од Јавора попије четири гола док кажеш „Европска унија“ или „реконструкција“?

У успешним земљама саопштавају се резултати, а у несређеним друштвима, какво је проевропска Србија, служе опијајући политички коктели најава и обећања. Једно од њих је Лазар Крстић, који би требало да буде Лаза Пачу модерних српских финансија, човек преокрета, победа стручности над партитократијом неспособних трутова. Али, авај, за то тренутно нема ни једног системског и моралног предуслова.

Лаза Пачу одбио је да исплати аванс од 200 хиљада динара, на име апанаже краља Петра Првог, изговарајући се да би краљ могао да абдицира или напрасно умре и да онда не би имао ко да врати дуг државној каси, па је краљевом секретару предложио да у Кредитној задрузи сам подигне зајам за ту сврху, а да ће му он, Лаза Пачу, лично бити жирант.

То у партитократији Србије, која дели националне ресурсе и земљу по акцијским ценама, више није могуће. Најбоље међу нама, а међу њима је свакако Лазар Крстић, Србија троши за медијске покривалице ужаса додељивања међународног телефонског позивног броја „Косову“ и продужење илузије да нам један једини Лионел Меси генијалношћу може изборити продужетке, голом са пола терена у 94. минуту утакмице.

И ту долазимо до младог Тревиса Реџинала. Он је црнац, изузетак од правила универзитета Јејл, који потврђује да је традиција одабира најбољих светиња институционализованих друштава. Његови беспрекорни средњошколски резултати дали су му шансу да се суочи са пиргавим богатунима из бољих англосаксонских кућа и генијалцима са других континената, одабраним да буду лидери света, који побеђују знатно пре почетка утакмице и не очекују чуда како би искилавили продужетке.

И у Реџиналово школовање, баш као и у Крстићево, САД ће врло систематично уложити најмање 200 хиљада долара, а ни један ни други немају лепе очи. Па ви сада видите која је то влада у Београду последњих година састављена без одобрења Брисела и Вашингтона или ће то најављена реконструкција бити изузетак од овог правила, као што је Реџинал у САД изузетак који, парадоксално, ипак потврђује где је место црне „low-income“ породице, а где елите која је прошла системско и институционално сито и решето, уместо оног партијског. Да се, с опроштењем, политички коректно изразим.

Бранко Жујивић / Глас Русије