Александар Лукић: Влада из увоза

Када је актуелни председник Србије обзнанио, недуго пошто је изабран, да ће спољну политику водити на Милошев начин, то је углавном протумачено класично, у смислу да ће то бити лукава политика која ће подразумевати вешто коришћење слабости “Турске“ и различите интересе које су велике силе имале на овом простору. Милош Обреновић је у томе заиста био веома вешт. Признајемо му и способност дипломатије, а као један од највећих успеха његове владавине Султанов Хатишериф из 1830. године, као акт о одређеној унутрашњој самоуправи. Успео је и у томе да му Турци признају и наследно кнежевско достојанство.

Међутим, постоје две ствари које се занемарују када се данас председник Србије позива на Милоша и његову политику:

– Као прво, Србија у то време није била независна држава, већ део Османског царства.

– Као друго, Милош је био аустрофил. Водио је и бизнис трговине свињама са Аустријом који му је донео велике личне бенефите. Сви каснији Обреновићи такође су водили аустрофилску политику.

Зашто су ове две ствари важне? Најпре, тиме се признаје да Србија данас није независна држава и поврх тога да еврофилија као историјски аналогон аустрофилије и даље нема алтернативу. Председник државе је, вероватно несвесно, увидео да никакву иоле самосталну политику није у стању да води. Ако ствари не стоје тако, откуд баш Милош? Зашто се враћати цела два века уназад у доба вазалства и базирати се на та политичка искуства, а не на нека друга, која афирмишу слободарски дух и истовремено политику самосталне државе? Зашто не, на пример, Никола Пашић?

Ако је до историјске аналогије, било би поштеније, вратити се у време окупације 1941–1944. године и позвати се на Недића и његову окупациону владу. Сличност је већа. Немци су и тада од Срба тражили промену свести и да тако преметнути приступе Новој Европи. Садашња политика је много више недићевска, мада се Недић може лакше оправдати, јер је то чинио у далеко тежим историјским условима.

Таква вазална политика добила је ових дана огољену форму. Реконструкција владе која је народу потурена као политички риjалити шоу, изнела је, после избацивања учесника са најдужим стажом, на видело чињеницу да ово и није баш наша влада и да ће то бити још мање. У Београд је допутовао некадашњи директор ММФ-а, који је са тог места смењен због оптужбе за силовање собарице. Додуше, ослобођен је на суду, али је у току друго суђење – за подвођење проститутки у Француској.

Бивши директор ММФ-а негира подвођење, али признаје да је љубитељ и учесник групних сексуалних забава. Медији су најавили да би могао бити саветник првог потпредседника Владе за питања економије и финансија или можда чак и министар. Овај „стручњак“ није, међутим, једини пример. У влади су већ присутни као саветници бивши словачки премијер као стручњак за европске интеграције, у министарству правде бивши функционер француске владе, у министарству финансија један немачки стручњак итд.

Странци у влади чак и као саветници, а камоли као министри, немају шта да траже, ако је у питању суверена држава. Међутим, ако се данас води милошевска политика, онда политички проблем не постоји. Са једне стране, фактички је постављена почетна претпоставка да немамо самосталну државу и са друге, да немамо способне људе да је воде. Проблем увозне владе на тај начин је превладан.

Србија је доспела на тако ниске гране да чак не може или можда не сме да има ни про форме своју владу. Супервизија је из екстерналистичког прешла у интерналистички вид. Интернализација страног утицаја представља крајњи ступањ понижења – не, ви чак ни не умете да „владате“ па ћемо то ми урадити уместо вас. Ствари су сасвим демаскиране, а народ је толико депримиран, да чак ни не реагује на то. Парадокс је још већи када претходна власт критикује садашњу да је непатриотска и што је у томе у праву.

НСПМ