Вулин и Дрецун – понуда која се мора одбити

Својим већ увежбаним, привидно парадоксалним изразом огорчене али неодустајно трпељиве немоћи, на десетогодишњицу зверског митраљирања и убиства српске деце у Гораждевцу, шеф Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин изговорио је најгору могућу оптужницу против сопственог агитовања у корист учествовања косметских Срба на лажним локалним изборима лажне државе Косово 3. новембра 2013: “Прошло је десет година, а ми немамо никакав траг шта се десило, ко их је побио и по чијем налогу. Њих није убио нико ко није одавде са ове земље и он је, вероватно, и данас овде”.[1] Али управо је то слика и прилика “државе” у коју би Вулин да утера све Србе на Косову и Метохији, а најпре оне још увек слободне на северу покрајине. У једну злу вештачу творевину у којој се за злочине над Србима, осим симболички – ради представе – никада не одговара.

Зар “никада”? Није ли то ипак претеривање? Ако је претеривање, онда је Вулин тај који претерује, јер управо тај термин и користи: “Ја тражим од Еулекса да поново отвори истрагу о убиству српске деце или да признају да не могу да расветле ниједан од злочина почињених над Србима”. Вулин је, наравно, као и што и приличи некадашњем лажном револуционару, галантан према представницима империје: ако ипак благоизволе отворити истрагу о убиству српске деце, онда ће их оставити на миру и неће им више кукумавчити пред прагом да признају да не могу да расветле “ниједан од злочина почињених над Србима”. Другим речима – само нека поново отворе ту истрагу, па не морају да признају да се нису потрудили да расветле ниједан злочин откако су дошли у своју “цивилизаторску” мисију на Косово и Метохију. А после, да се претпоставити, могу поново да је затворе.

Но, Еулекс свакако има разлога за забринутост. Јер, ако не ураде баш ништа, Вулин ће урадити нешто још горе: наставиће са својом проактивном, фаталном-по-Еулекс праксом – црвениће у њихово име, као што то већ ради и сад: “Срамота ме је у њихово (тј. Еулексово) име”. И не само да ће наставити да се стиди у име Еулекса – а можда и целог напредног човечанства – него ће, па куд пукло да пукло, наставити и – да се пита, као што то већ ради и сада: “Ако то (тј. да расветле бар неки од злочина почињених против Срба) не могу, онда се питамо одакле им ауторитет да суде Србима, јер су на ову земљу примљени нашом вољом и уз нашу сагласност”.

Срби са КиМ стога могу да буду мирни: Вулин ће и црвенети и питати се док они буду држали ноћне страже (све док им Еулекс или КФОР не одузму оружје), истински питајући се ко ће бити следећи међу њима који ће бити нападнут без страха од последица било које врсте. Мада, постоје индиције да ће Вулин – бескомпромисан какав јесте – урадити чак и следеће: наставиће да се одважује да дели своја сазнања са јавношћу, попут оног “да се паралелено, уз знање Еулекса, сачињавају спискови Срба оптужених за злочине на Косову”.Па шта још хоће незахвалници са севера КиМ: Вулин се стиди, он се пита, он чак дели и сазнања са њима. Мало ли је за једног државног функционера, па макар и из Владе Србије?

Уосталом, ако сви ти незахвалници са севера КиМ који се противе изласку на Тачи-Дачијеве новембарске изборе после Вулиновог излагања и даље не схватају да им “њихова држава” (иначе омиљена Вулинова фраза у последње време, која ваљда треба да подвуче да је, што те мање пита, држава све више “твоја”) жели најбоље када их гура у руке Кушнерових приштинских шегрта – нека мало боље ослушну излагање још једног државног душебрижника, председника Одбора Народне скупштине Србије за КиМ Милована Дрецуна: “Нормализација односа са Приштином и претварање Србије у једног препознатљивог партнера међународне заједници, чије понашање може да буде предвидиво, једини је пут да у одређеном временском року поново активирамо случајеве изузетно тешких злочина убистава Срба након доласка међународних снага”.[2]

Који је то “одређени временски рок” – Дрецун није прецизирао. Ако је судити по “правди” коју уживају Срби у ЕУропској Хрватској, Федерацији БиХ, па и Црној Гори – чекање на правду ће тек да се одужи за наше косметске сународнике, само ако погну главе и прихвате геополитичке рецепте које им Дрецун упућује из свог безбедног београдског окружења. Ипак, и сам Дрецун (мада, очигледно тврђа срца него београдски Че-минус, с озбиром да није рекао и да се стиди) мора да призна да се злочини против косметских Срба третирају практично као спорт: “Он (Дрецун) је оценио да није било политичке воље, ни међународне заједнице на Космету, а најмање Приштине, да се виновници тих планираних, изузетно тешких злочина, који су били саставни део етничког чишћења Срба након доласка међународних снага, изведу пред лице правде”, притом наводећи не само злочин у Гораждевцу већ и у селу Старо Грацко, као и напад на аутобус “Ниш експреса” код села Ливадице.

Да поновимо, Дрецунов лек за све ово је – још више истог. Још веће и брже приближавање Западу, који контролише целокупно непријатељско окружење у којем живе Срби са простора бивше Југославије: “Ако наставимо са политиком која је у једном периоду била – сталног сучељивања посебно са онима од којих зависи све што се дешава на КиМ, а то је превасходно међународно присуство (тј. оружане снаге под командом НАТО), онда нећемо бити у ситуацији да пред лице правде изведемо злочинце који су одговорни за те ужасне масакре”. Насер Орић, Анте Готовина, Рамуш Харадинај и слични су вероватно Дрецунови гаранти будуће правде која чека Србе само ако се интегришу у ту исту “цивилизацију” која овакве и сличне ликове редовно амнестира.

Срби у Хрватској, Словенији, Федерацији БиХ, Македонији, Црној Гори су лојални грађани држава које су западни протекторати. И, како живе? На пример, овако: “У последњих пет година положај 1,85 милиона Срба у региону, не рачунајући Румунију и благо побољшање у Мађарској и Словенији, постаје све гори… српска права у Федерацији БиХ су далеко испод права која уживају Бошњаци и Хрвати у Републици Српској… у Црној Гори није решено питање статуса српског народа, појачани су притисци на Митрополију црногорско-приморску, нису регулисана питања држављанства, као ни просветна и културна права, пре свега употреба српског језика… упозорава (се) да су све јачи и учесталији притисци у правцу ограничавања аутономије српског ентитета (у БиХ)… протекла година (је) била несумњиво најтежа за српски народ у Хрватској (иначе на самом прагу ЕУ), где није направљен помак у погледу повратка имовине, избеглица и прогнаника, остваривања права на пензије и прва на употребу матерњег језика… у Македонији (је) настављен прогон православне Охридске архиепископије… у Албанији постоји континуитет у непоштовању права око 30.000 Срба, који немају статус националне мањине, чак ни право на неалбанизована имена… У Словенији се, како се наводи у извештају, наставља процес асимилације Срба, који још немају статус националне мањине, у Мађарској се, иако је то једина држава региона где је забележен пораст броја Срба између два пописа, мерама нове владе положај националних мањина погоршава, а највећи пробем је асимилација, односно немогућност да се очува културни и национални идентитет”.[3]

Свуда где је Запад преузео примат у региону – положај српског народа је из године у годину све гори. А, опет, то је управо будућност коју нам нуде Вулин и Дрецун у име својих послодаваца. Главна полуга за ту “светлу будућност” представља легитимисање тзв. Бриселског споразума, поготово изласком Срба са севера КиМ на тзв. локалне изборе косовске квази-државе заказане за 3. новембар. Дрецун и Вулин своје сународнике прилажу на жртвени олтар. Зашта? Искуство и голе чињенице нам говоре – да би целом српском народу било још горе него што је сада. Не само да имају озбиљне недостатке на људском плану, београдски званичници их имају и на трговачком: вероватно су први у историји који народу којег (нажалост) представљају нуде крв, зној и сузе – у замену за још гори живот. То је понуда која се једноставно мора одбити.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе