Како су Срби постали зли момци

За рат против Срба су у Француској били они који су проатлантски оријентисани, а њих је било и на левици и на десници. Желели смо да будемо у НАТО-у, а Косово је било веома важно за опстанак овог савеза. С Косовом је НАТО потпуно променио природу и од штита се претворио у мач

Четрнаест година пошто је НАТО бомбардовао Југославију, француски новинар Пјер Пеан води истрагу о позадини овог рата, с посебним интересовањем за улогу Француске.Већи део живота посветио је откривању позадине француског војног и политичког ангажовања у свету и спада у оне интелектуалце који се не плаше да се супротставе доминантној политичкој визији. Због тога његове књиге често изазивају националну полемику, попут књиге „Свет према К.”, о Бернару Кушнеру, бившем француском министру и администратору Косова, и Бернар-Анрију Левију, најгрлатијем заговорнику ове визије на француској јавној сцени.

Заинтригиран оним што је открио радећи на књизи о Кушнеру, о медијској манипулацији као једном од главних оружја у ратовима у бившој Југославији, Пеан је одлучио да напише књигу о Косову у којој не штеди никога, ни медије, ни медијске интелектуалце, ни „стручњаке” за Балкан попут Жака Рупника, ни државни врх.

– Данашњи ратови су могући због подршке јавног мњења. Требало је, дакле, „радити” на јавном мњењу, а то је захтевало да се заборави улога Србије у Првом и Другом светском рату. Направљена је аналогија сДругим светским ратом.Срби су постали нацисти, Милошевић нови Хитлер, а они који се против њих боре имају исто име као за време Другог светског рата – савезничке снаге.

То није било једноставно јер су Срби били на страни оних који су се борили против нациста. Успети да потомке усташа претворите у борце за слободу – требало је заиста радити на томе.

Како Француска заборавила читав део наше заједничке историје заснован на савезништву, пријатељству, на истој борби?

То је, наравно, веома жалосно.Ту је проста чињеница да људи више не познају своју историју. А јавно мњење су стварале угледне личности, које су се позивале на велике теме, на људска права. Људска права су у исто време најбоља и најгора ствар. Ко на свету може да прихвати да један народ, једна земља, врши геноцид? Нико, наравно. Утицајни гласови, попут Бернар-Анрија Левија у Француској, одмах су устали да кажу да је на делу масакр, геноцид. Људи су то прихватили без резерве, сви осим ретких који су познавали историју и који су се тиме бавили.

Реч је о увек истој групи људи попут Бернар-Анрија Левија (БХЛ), (Андре) Гликсмана… Видео сам како су то радили у Африци. Радио сам доста на Руанди и паралела је очигледна. Од Тутсија су направили добар, од Хутуа геноцидни народ. Принцип је исти. Сви ти утицајни гласови, који су у потпуној хармонији с Вашингтоном, на крају су победили.

Која је улога Француске у овом рату?

Један од кључних разлога због којих се Француска укључила у рат на Косову је и што је у то време почела интеграцију у НАТО и водила преговоре да добије команду за читав медитерански басен, почевши од Напуља. У књизи показујем да је то пре свега био рат Мадлен Олбрајт. Она је одлучила да се иде у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније. С француске стране је у почетку постојао отпор, али он није дуго трајао. Пример рата на Косову показује слаб маневарски простор земље попут Француске у односу на Сједињене Државе, упркос свим говорима и језичким акробацијама политичара како би показали да су независни.

То је период у коме се све више напушта деголистичка визија, а с њом и принципи државног суверенитета, националне независности, у коме се Француска окреће проатлантској визији. За рат су били они који су проатлантски оријентисани, а њих је било и на левици и на десници. Желели смо да будемо у НАТО-у, а Косово је било веома важно за опстанак овог војног савеза, чије постојање више није имало оправдање после пада Берлинског зида. С Косовом је НАТО потпуно променио природу и од штита се претворио у мач, од дефанзивне улоге је прешао у напад. Француска је ушла у рат због међународне политике, али сам покушао да покажем да њени војници нису заборавили историју, да су Срби били историјски савезници Француске.

Припадници обавештајне службе (ДГСЕ), међутим, били су на супротним позицијама…

Унутар Министарства одбране владала је подела на оне који су били за ОВК – тадашњи министар одбране Ален Ришар (који је управо именован за „економског дипломату” с балканским земљама – прим. А. О.), заједно с припадницима тајне службе, на челу с генералом Рондоом, док је Врховна команда била против.

Резолуција 1244 не предвиђа независност и налаже да се војне снаге на Косову не сврстају на страну ни једних ни других, већ да чувају мир. Видимо, међутим, да је свака страна различито примењивала Резолуцију. Француски војници су имали потпуно другачије инструкције од англосаксонских војника. Непосредно после Куманова јединице бригаде „Леклер” су се неколико пута нашле на нишану британског САС-а, који је био уз јединице ОВК. На основу сведочења француских војника о томе како су се понашали британски војници могао сам да реконструишем одређене догађаје у којима се јасно види да су Американци и Енглези потпуно стали на страну ОВК и Резолуција 1244 их уопште није интересовала. Навео сам конкретне примере када су јадни људи тражили од англосаксонских припадника Кфора да их заштите, а они су их оставили да буду масакрирани. Ништа није урађено да се спрече масакри и злочини, ништа није урађено да се пронађу кривци.

Све контрадикторности овог рата су избиле на површину, што је на крају довело до тога да француски војници пуцају у самоодбрани на оне које су обучавали припадници француске тајне службе. То је потпуно несхватљиво и показује сву дволичност овог рата и одлуке да се у њему учествује. Француска је земља у којој је ова дволичност вероватно највише дошла до изражаја.

Ширак је говорио да је успео да заштити цивиле, да је спречио бомбардовање мостова у Београду…

Ширак је веровао да има више независности у одлучивању него што је то заиста био случај. Два главна актера обавештајне службе које сам срео, Арно Данжан и Пјер-Антоан Лорензи, кажу супротно, тврде да су они одлучивали које ће мете бити нападнуте. Они су сугерисали НАТО-у шта да бомбардује.

У то време ова два агента су млади, Данжан нема ни тридесет година…

Врло млади.

И веома ратоборни?

Веома ратоборни. Желели су да Србију баце на земљу.Од тренутка када је јасно да ће политичари дати зелено светло за рат, обавештајна служба тражи да успостави контакт с Тачијем и другим припадницима ОВК. Владало је уверење да Француска касни за Американцима.

Тај контакт је успостављен током конференције у Рамбујеу?

То је био почетак. За то су задужени Данжан и Лорензи.

Од тог тренуткафранцуска тајна служба подржава ОВК логистички и војно?

Да, обучавају Тачијеву гарду, заједно организују операције, које не познајем све, а перспективом да од Тачија направе главног лидера будућег Косова. Ове операције око Тачија одвијале су се у току бомбардовања и после бомбардовања.

Данжан је данас један од посланика у Европском парламенту…

И има важну улогу, задужен је за Одбор за безбедност и одбрану у Европском парламенту (унутар Спољнополитичког одбора Европског парламента). Врло бесно се супротставио Дику Мартију када је овај представио извештај о трговини органима пред европским парламентарцима.

Трговина органима је централна тема ваше књиге…

Желео сам да покажем да су они који су после НАТО бомбардовања дошли на власт на Косову у вези са организованим криминалом и да њихова бруталност превазилази све што је могуће замислити. Могу да разумем када Лорензи и Данжан кажу да их није интересовало да установе одакле долази новац. У свим ратовима терористи који су претворени у „борце за слободу” имају новац који однекле стиже. Али овде није реч само о класичном организованом криминалу, о трговини цигаретама, аутомобилима, бензином. И то постоји, али они иду много даље. Трговина органима је толико симболичка да сам то узео као главну нит књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт, упркос томе што су знали шта су ови у стању да раде. С тим су дуго били упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које преносим.

Како је могуће да ниједна влада није реаговала и отворила истрагу о наводима које је изнео Дик Марти?

Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је незаконит, али оправдан, тобож оправдан, јер је требало спречити геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених одлука, читаве фразеологије коју су користили, довођења у питање самих корена рата. Све је урађено да се ова афера угуши и то је случај и данас. Да се нису појавиле две швајцарске камиказе, Дик Марти и Карла дел Понте, више се о свему овоме не би ни причало. Можда ће заиста успети да угуше ту причу, али наићи ће на препреке. После Мартијевог извештаја, који је последица истраге коју је водила Карла дел Понте, није лако зауставити све.

Ана Оташевић / ПОЛИТИКА