Сергеј Караганов: Размишљања на путу ка победи

Русија је почела да побеђује у борби против агресије Запада у Украјини. Али прерано је и опасно бити спокојан. Борба се само захуктава. Ако се успокојимо и зауставимо, „истргнућемо пораз из руку победе“. Али да би се постигла победа, потребна је озбиљна модернизација многих аспеката раније политике, укључујући корекцију и прецизирање њених циљева.

Стратешки циљ политике, посебно спољне и одбрамбене, у овом периоду треба да буде спречавање надолазећег Трећег светског рата. На то нас гурају многе околности. О њима сам већ доста писао. Али посебно – очајнички и, надајмо се, последњи контранапад Запада.

Циљ би требало да буде олакшати текуће, што је могуће мирније, повлачење Сједињених Држава са позиције глобалног хегемона, што себи више не могу приуштити, на позицији нормалне велике државе. „Велика Америка“ је јак конкурент, али он неће директно угрожавати интересе наше земље и њених пријатеља. А у будућности је способна да постане један од четири водећа градитеља новог света – САД су биле релативно конструктивна држава до краја Другог светског рата.

Други стратешки задатак је гурнути у страну Европу – извор већине невоља човечанства у последњих пет векова, два светска рата, агресија на Русију, колонијализма, расизма, геноцида, монструозне идеологије (сад гледамо најновији талас анти-људских вредности) са позиције важног светског играча.

Пустити је да се динста у својим соковима. Можда ће се опоравити и вратити најбољем у себи – рационалности, просвећености, хуманизму, високој култури, одбацивању неонацизма, ултралиберализма, месијанске демократије.

Ови циљеви ће се морати постићи јачањем нуклеарног одвраћања.застрашивања, али и дипломатијом. Уз њену помоћ вреди покушати да избегнемо појаву Вајмарског синдрома у Вашингтону, који је у Европи већ процветао због серије пораза њихових елита. Нико га Европи није наметнуо; појавио се због њених сопствених бројних грешака.
Победа над Западом

Стратешки циљ руске политике је и да наша победа заустави клизање света ка Трећем светском рату. Победа над Западом у Украјини се мора остварити његовим замењивањем. Главни инструмент је нагло повећање ослањања на нуклеарни фактор у нашој укупној моћи и стратегији, и у међународним односима уопште.

С обзиром на величину економије, малу бројност популације, акумулирану од 1990-их. заостајање у научно-технолошком пољу, нема смисла да се такмичимо са ривалима у снагама опште намене, у дигиталном оружју, иако их треба ојачати. Нуклеарно оружје је уједначитељ снаге за релативно мале. Управо зато САД доследно настоје да смање улогу нуклеарног фактора у светској политици. Ми имамо супротан интерес.

Криза прошлог светског система, која је прешла у акутну фазу у другој половини 2000-их и погоршавала се како је почела серија пораза САД (Ирак, Авганистан) и започета светска економска криза, трајаће још једну и по до две деценије.

За то време, Русија мора да реши низ стратешких задатака – превазилажење западњаштва и западноцентризма, који постаје знак менталне беде, што бржа (поразом и капитулацијом кијевског режима) победа у рату са Западом у Украјини, модернизација привреде, обнављање њеног научно-техничког потенцијала на новим основама, коначно избављење владајуће класе и друштва у целини од компрадора и њиховог карактеристичног начин размишљања; окретање земље ка истоку и југу кроз померање центра духовног економског развоја на Урал и Сибир, укључујући и стварање треће престонице тамо; формирање ефикасне и напредне идеологије за све – од вртића, придржавање ње треба да постане неопходан услов за улазак у владајућу елиту.

Постоји и неопходност смисленог кретања ка новом моделу социо-економског развоја земље и света, обезбеђујући стварну, релативно мирну мултиполарност. Циљ је, између осталог, да Русија постигне позицију балансера економско-политичког система Велике Евроазије, учвршћујући статус једне од четири велике државе које одређују вектор развоја светске политике.

Јасно је да главни акценат државне политике треба ставити на унутрашњи развој – духовни, образовни, научно-технички, економски, просторни – кроз већ поменуто померање на Сибир и Исток и Југ, укључујући и кроз стварање треће сибирске престонице.

Концентрација главних људских, производних и научних ресурса у европском делу земље је све анахронија ствар. Достигнућа у овом делу треба сачувати, али у комбинацији са циљаном „сибиризацијом“ Русије. Управо је у Сибир и Урал неопходно привући људе са присаједињених и пограничних територија, пре свега, побољшањем услова живота, романтиком и перспективама, и тамо градити нове истраживачко-производне кластере.

Главни циљ политике треба да буде развој – духовни, образовни, физички, морални – свих становника наше земље, без обзира на етничку припадност, будући да сви они чине јединствену заједницу чији је обједињујући елемент руска култура у ширем смислу.

Идући даље, треба узети у обзир главне макро трендове који ће одредити развој света у наредне две деценије преласка на нови светски систем.
Глобални макротрендови

1. Исцрпљење тренутно доминантног модела друштвено-економског развоја – либералног глобалног капитализма-империјализма. Нагласак инхерентан овом моделу – на бескрајној потрошњи ради профита – почиње да подрива основу људског постојања – природу и самог човека, који је објективно и субјективно лишен своје суштине, претварајући се у бездушног, приглупог и необузданог потрошача.

Овај модел такође захтева географско ширење – отуда и ширење НАТО-а, подстицање и провоцирање ратова и сукоба. Лењинова теорија империјализма, као и Шпенглерова теорија пропадања Запада – Европе, показала се визионарском.

2. Успон нових сила, оживљавање великих цивилизација које су биле потиснуте пет векова. То је у одлучујућој мери резултат чињенице да су СССР, затим Русија, опорављени након тешке кризе, избацили темељ испод доминације Запада у политици, економији, култури – његовој војној супериорности. Русија је ослободила свет, али њен прелазак у нову државу неизбежно ће пратити погоршања и трвења између старих и нових сила.

3. Очајнички контранапад Запада, који покушава да одржи своју позицију у светском систему, која му је омогућавала не само да доминира и намеће своја правила и културу, већ – што је најважније – да пумпа светски БНП у своју корист. Његово тренутно релативно богатство је у одлучујућој мери резултат колонијализма, неоколонијализма, а однедавно и софистициранијих система трансфера ресурса. Укључујући и доминацију долара.

Противнапад се спроводи мултилатералним притиском на Кину и друге нове земље, али краткорочно – кроз покушај да се ослаби или подрије Русија, војно-стратешко језгро растуће светске већине, кроз таласе санкција, покретање рата у Украјини и другим кризама.

Док САД поступају бар мало опрезније – покушавају да Русију, користећи њену досадашњу неодлучност, увуку у дугорочан, крвави сукоб, али настојећи да спрече његову ескалацију, онда европске елите, изгубивши остатке разума и осећаја самоодржања, директно гурају друштва ка великом рату (зажмуривши пред његовим монструозним последицама по Европу).

Међутим, поражени либерали у Вашингтону на заласку дали су наређење да се удари на руску територију, надајући се да ће продужити рат.

4. Невиђено брза прерасподела снага у свету и позадинске битке Запада створиле су акутну предратну ситуацију која ће трајати и у догледној будућности.

5. Велики део старе Европе ушао је у тешку егзистенцијалну кризу. Њене елите, експлицитно или подсвесно, излаз виде у рату, за који припремају грађане. Западни део потконтинента, као више пута у историји, постаје главна претња међународном миру. Током протеклих деценија, већина земаља изгубила је свој суверенитет. Излаза из кризе нема на видику.

САД су такође у паду. Њиховој елити је такође потребан непријатељ. Али они крећу, додуше, колебљиво, на пут националног препорода и национално оријентисане политике (Трамп). То их у даљој перспективи чини вероватнијим партнерима. Вашингтон треба што чвршће обуздати и помоћи му да се ослободи илузија о хегемонији.

6. Почела је нова војно-техничка револуција – кроз ширење релативно јефтиних дронова и јефтинијег ракетног наоружања. До сада је било могуће ограничити употребу биолошког оружја. Али претња расте. Узети заједно, ови и бројни други фактори чине сукобе и ратове много деструктивнијим и „приступачнијим“.

7. Долази до ерозије некадашњих институција и концепата који су регулисали понашање светских сила. Деградација елита је све већа, посебно на Западу, који и даље игра пресудну улогу у светској економији и политици.

8. Задовољавајући успон нових сила и обнова старих цивилизација још нису попунили вакуум управљивости светског система. Она је ушла у уобичајени хаос, али на квалитативно вишем нивоу међузависности.

Горе описани фактори захтевају озбиљну преоријентацију политике руске државе. Линија побољшања благостања народа мора се, наравно, одржати. Али обезбеђивање одбрамбене способности и моралног и духовног тонуса друштва и елите треба ставити у први план. У овом тренутку, привреда се од господарице политике мора претворити у њеног ефективног слугу.

Напред иступају стање духа, национално јединство, људски развој и војна снага. Лидерске позиције у друштву не би требало да имају економисти и привредници (мада се без њих не може), већ официри, научници, посебно природњаци, филозофи, учитељи, свештенство.
Унутрашњи фактори

Рат са Западом у Украјини омогућава нам да решимо неколико стратешких проблема унутрашњег развоја.

Преоријентација привреде и размишљања елита и друштва ка задацима унутрашњег развоја – научног, техничког, духовног, територијалног – од давно застарелог и неисплативог западноцентризма. Почело је реално зближавање са потенцијално изузетно профитабилним тржиштима Истока и Југа.

Ми се – убрзано – ослобађамо „пете колоне” компрадора и с њом повезаног типа размишљања. Почео је привредни раст, иако још нестабилан – како кроз супституцију увоза, тако и кроз приоритетни раст војно-индустријског комплекса. Није било могуће остварити привредни раст без рата – стагнирали смо петнаест година.

У први план елита почели су да долазе њени меритократски слојеви – не компрадорски бизнисмени, већ војни људи, производни радници, научници (за сада веома споро), поштени и патриотски чиновници.

Почиње духовни и морални препород друштва. Од касног совјетског цинизма и неверице, рано- руских метанија и губитка моралних смерница (новац побеђује зло) према вредностима које су традиционалне за Русију и спасоносне у савременом свету – пре свега, приоритет духовног над материјалним, љубав према породици, суграђанима, отаџбини и жеља да им се служи. Вера у Бога се враћа у друштво, иако је то до сада често имало прилично површне манифестације.

Веома важно. Све ове и низ других позитивних промена у друштву и земљи тек почињу. Да бисмо их наставили, потребна нам је циљана владина политика и, авај, наставак конфронтације са Западом – барем, надамо се, мање крваве и опасне.

Историја доказује да се без спољне претње наше друштво, које је израсло на супротстављању њој, не развија. А онда се поново рађа.

Сукоб носи и огромне губитке – пре свега, смрт хиљада и хиљада најбољих људи. Али и одвраћање од кретања ка себи – а самим тим и ка Уралу и Сибиру – изворима постојања, духовној снази Русије током пет векова, и ка Истоку и Југу – где се светски развој брзо премешта. Рат који споро тече неизбежно води повећаном умору у друштву, потенцијалном слабљењу подршке руководству и окупљању око њега.

Закључак је очигледан. Фаза директног оружаног сукоба мора да се заврши. Али не треба тежити окончању конфронтације са Западом. Штавише, то је немогуће, с обзиром на тренутни вектор развоја западних, посебно европских елита.

Потребно је време и циљане политике да би се преобликовали размишљање и оријентација нашег друштва и елита ка циљевима националног, сувереног, духовног и економског развоја и ка перспективним спољним економским, културним и политичким тржиштима. А они су, понављамо, пре свега у централној, јужној и источној Евроазији.

У догледној, али далекој будућности, пожељна је и ограничена обнова веза са неким земљама Европе, које ће почети да се расплићу у наредних пет до осам година. Што се тиче њених делова, потребна је заједничка политика са НР Кином, која још увек одсуствује. И, наравно, убрзање приближавања Африци, где такође постоје перспективна тржишта.

У образовној политици постоји хитна потреба за убрзаним померањем у корист изучавања и подучавања школараца и студената о ситуацији у земљама светске већине, њиховој историји, култури и језицима. Посебно оријенталних студија. Њихов успон ће такође допринети унутрашњем развоју и обнови нашег аутохтоног идентитета. А он није у западној Европи, него у Византији и Азији (Сибиру).

Коначно, савремена цивилизација захтева свесну политику очувања Човека у човеку, најбољег у нашој цивилизацији, њене културне, верске и националне отворености, „светске пријемчивости Русије“. Неопходно је изнети нову руску идеју – општу државну идеологију, пре свега за себе. И онда то представити свету.

Одбрамбено-офанзивно, у најбољим руским традицијама. Одбрамбено – од штетних утицаја, офанзивно – преко нуђења себе као једног од нових моралних и политичких вођа будућег света. Потребна нам је руска идеја-сан – заједнички циљ националног развоја.
Спољно окружење

До сада Русија, упркос свим тешкоћама које ствара санкциона политика Запада, коначно развија позитивне односе са земљама светске већине, која почиње да игра све значајнију улогу у глобалној економији и политици. Шта ће се даље дешавати у великој мери зависи од динамике сукоба са Западом у Украјини.

Његово одуговлачење због неодлучности или, можда, „још-не-победе“, па самим тим и победе Запада, успориће или чак делимично преокренути приближавање. Замрзавање сукоба на садашњим границама без одлучујуће победе развејаће слику Русије као земље победнице, на коју се вреди фокусирати и са којом вреди бити пријатељ.

Наставиће се скретање ресурса у ћорсокак западног правца. Осим тога, конфронтација ће се скоро неизбежно наставити под условима неповољнијим за нас. То схватају земље светске већине, које углавном саосећају са Русијом, али нису спремне да одлучно пређу на њену страну.

Вероватно повећање притиска САД на Кину ојачаће позицију Русије у односима са Пекингом. Међутим, ни под којим околностима даље стратешко приближавање Кини не би требало да буде доведено у питање. То мора остати примарни циљ руске политике у догледној будућности.

Земље светске већине имају различите ставове о за нас кључном питању – активирању фактора нуклеарног одвраћања у спољној политици Руске Федерације, посебно у сукобу са Западом у Украјини. У овом окружењу преовлађују, мада не свуда, антинуклеарна осећања, делом због претходне сегрегације већине ових земаља у означеном подручју.

Сједињене Државе покушавају да активно искористе ова осећања да изврше притисак на Русију, претећи јој изолацијом у случају употребе нуклеарног оружја, укључујући и преко компрадорских кругова у овим земљама. Али у исто време, већина елита, а посебно становништво светских већинских земаља, желели би пораз Запада.

Уз одговарајуће објашњење, које, нажалост, још увек не постоји, били би спремни да се сложе са све већим ослањањем Русије на нуклеарно оружје, све до његове употребе. За сада смо иницијативу препустили Западу. Дубинске расправе са кинеским стручњацима показале су да су пријемчиви за тезу о потреби да се по сваку цену постигне пораз Запада у Украјини.

Објављивање у новембру 2024. године, додуше са закашњењем, председничког указа којим се усвајају Основе државне политике Руске Федерације у области нуклеарног одвраћања, чиме се нуклеарна доктрина мења скоро револуционарно, одлучно је приближавајући потребама времена, изазива велико задовољство. Противници не би требало да сумњају у нашу способност и спремност да употребимо нуклеарно оружје као последње средство и добијемо рат.

Сједињене Америчке Државе су у догледној будућности најважнији играч на светској сцени, али почињу дуго повлачење са позиције глобалног хегемона која више није тако повољна због губитка основе доминације Запада – војне супериорности. Овај процес треба стимулисати и усмеравати (у оквиру постојећих могућности и уз све веће ослањање на коалициону стратегију са земљама глобалне већине).

У односу на Украјину, то значи циљано повећање трошкова конфронтације, посебно опасности. Док је овај рат веома користан за Вашингтон, он веже руке, потенцијално слаби Русију, и омогућава му да пљачка Европу са удвострученом енергијом. Али САД могу да пљачкају и без рата – оне су већ постигле један од својих главних циљева – спречавање потенцијалног савеза између Европе и Русије.

Трамп ће понудити ублажавање притиска на Русију (које не може да обезбеди) у замену за напуштање блиског савеза са Кином. Он ће у догледно време остати главни непријатељ америчке владајуће елите. Тако је било и раније, али САД последњих година покушавају пре свега да поткопају Русију како би индиректно ослабили Кину и светску већину. Тај циљ такође нису успели да остваре.

Трампова администрација ће понудити договор, смењујући претње обећањима. Претње – пре свега привремено повећање подршке кијевској хунти – јесу непријатне, иако у САД већ схватају да је немогуће победити. На претње се мора проактивно одговорити контрапретњама, пре свега ескалацијом сукоба против најважнијих актива Сједињених Држава у Европи и њихових база широм света.

Нова нуклеарна доктрина је снажан корак у овом правцу. Али потребне су и одговарајуће војно-техничке мере, вежбе стратешких снага и евентуално размештање новог комплета ракета средњег и краћег домета. САД могу (и прете) да ураде ово, без обзира на наше поступке. Али овај корак је за њих неисплатив.

Они јачају стратешку везу са Европом и, сходно томе, рањивост саме Америке. Уосталом, удар ракетама по руској територији неизбежно ће бити праћен одговором на америчкој територији. А такав ударац земљи са ниском толеранцијом на губитке, са двеста педесет милиона ватреног оружја у рукама грађана, значио би крај Сједињених Држава, чак и ако је напад ограничен.

Али, поновићу оно што је много пута речено: заиста не бих волео да буде употребљено оружје Бога, чак ни против полуделих.

Наравно, не би требало правити половичне договоре. Америка је непоуздан партнер у догледној будућности. Радикална нормализација односа са САД не може се очекивати у наредној деценији. Боље је, наравно, не бити непристојан, па чак се понекад и насмешити. Морамо се чврсто суздржати, наставити зацртану линију, не попуштати обећањима и на претње одговарати претњама. Чак и превентивно.

Трампу су руке везане дугогодишњим нарастањем русофобије од стране либерала. Инерција Хладног рата је моћна, и антируско расположење је снажно међу већином трамписта. Борбе у Украјини, док се одлучно не попнемо лествицама нуклеарне ескалације, ни на који начин не прете Сједињеним Државама, али су им изузетно корисне.

И што је најважније, владајућа елита, чак ни њен национално оријентисани део (трамписти), још није спремна да потпуно напусти улогу светског хегемона. То захтева време. И бар још један пораз (у Украјини). Морамо да покушамо да то не буде понижавајуће за Сједињене Државе.

Понављам, радикално побољшање је за сада не само немогуће, већ је и непотребно. Иначе ћемо се опустити. Поново ће јурнути напред утихнули компрадори и западњаци. Нисмо завршили источни и сибирски заокрет. На пола пута, техничка модернизација руске привреде ће се успорити, наука тек почиње да оживљава, а реструктурирање привреде од сировина и услуга претежно до производње биће успорено.

Али козметичка, атмосферска прилагођавања су пожељна – да би се избегао директан судар и проширило поље маневара у односу на друге играче. Може се чак ићи на преговоре о разоружању који су у садашњој политичкој ситуацији и стању у војно-техничкој сфери бесмислени.
Дуги процеси

Европа је природно разнолика, али сад у њој доминирају борбено антируска осећања. Не САД, већ Европа, као што се десило неколико пута током последњег хладног рата, предњачи у ескалацији тензија (Черчилов говор у Фултону, који су иницирали управо Европљани, размештање ракета средњег домета 1970-их и тако даље).

Корени непријатељства европских либерално-глобалистичких елита су широки. То је пре свега потреба да се прикрију и оправдају њихови готово посвудашњи неуспеси у последње две деценије. То је жеља бриселски оријентисаних елита, а оне су и даље на врху, да везама непријатељства повежу ширеће тело Европске уније, основу својих унутрашњих и економских позиција.

То је јачање у евроелитама источноевропских лимитрофа, који су непријатељски настројени према Русији. То је жеља за очувањем НАТО-а – изузетно профитабилног алата који вам омогућава да уштедите средста на безбедности, пребацујући их на Сједињене Државе (што постаје све теже).

За нарастање притиска је заинтересован и европски војно-индустријски комплекс. У промовисању русофобије важну улогу су одиграле компрадорске елите, које су до сада биле необично јаке у Европи и које су Американци масовно куповали. Вашингтон бере плодове свог вишегодишњег улагања у евро-елите.

Истина, на Европу се гледа као на све већи терет. Стога су почели бесрамно да је пљачкају, користећи се, између осталог, и чињеницом да су елите купљене и не-националне или чак антинационалне. Нејасно је да ли ће Европа успети да изађе из овог ћорсокака. Иако комадићи почињу да отпадају. Али ово је дуг процес са нејасним резултатом.

У Европи, која је кренула путем моралне дегенерације (најновије вредности) даље од Сједињених Држава, мржња према Русији је веома јака и зато што она делује као бастион нормалних, европских вредности и представља видљиву алтернативу. У Европи постоји много виши ниво „стратешког паразитизма“ – недостатак страха од рата – него у Сједињеним Државама.

Остаци стратешки мислећих елита су изумрли или су чврсто гурнути у страну. Ту се посебно снажно манифестовао антимеритократски карактер модерне демократије. У већини земаља, ниво лидерских елита је на нечувено ниском нивоу. Све ово се наслања на вековну русофобију, традиционалну за западне суседе Русије.

Очигледна је и озлојеђеност због неуспеха украјинског сценарија за слабљење Русије и код многих прилично искрен и снажно напумпан страх од наше земље. Ово је сенка њених бројних победа. Јака су и реваншистичка осећања за пораз у Другом светском рату, кад се скоро цела Европа борила на Хитлеровој страни. Жеља да се освети за прошле поразе посебно је јака у Пољској, Шведској, Немачкој.

Савремена европска владајућа елита (а то је веома важно) не само да је жестоко антируска, већ све јасније припрема свој народ за рат. О томе сведоче војне припреме. И још више – ниво антируске психозе. Европљанима је забрањено да комуницирају са Русима, прогањају се они који заступају разумну политику или чак настоје да одрже људске контакте.

Наравно, нису све земље и све снаге у Европи жестоко супротстављене Русији. И не треба их гурати у потпуно непријатељску „фарму“. Пропаганда и политика морају разликовати народе и елите и спречити их да се уједине на антируској основи, што захтевају актуелни лидерски кругови Запада.

Не би требало подигравати овим круговима заузврат ограничавајући своје контакте. Али истина је и нешто друго – СССР и посебно Русија су заборавили да се Немци морају стално подсећати на њихове монструозне злочине против човечности и наше земље. Препоручљива је нијансиранија политика која одваја владајуће елите од друштва. Али друштва су такође погођена.

И што је најважније, европске елите, у свом очају и губитку разума, осећаја самоодржања, воде Европу и цео свет ка великом рату, који ће готово неизбежно прерасти у Трећи светски рат.
Закључци

Примарни и главни циљ садашњег рата треба да буде одлучујући пораз у Украјини реваншизма који се диже у Европи. Ово је рат за спречавање Трећег светског рата. Да се не допусти повратак западног јарма и способности Запада да пљачка и потискује остатак света.

Ако Запад доживи још један одлучујући пораз у Украјини, Европа ће пасти брже. САД ће – са свим својим колебањима и грчевима – убрзати свој одлазак са позиције глобалног хегемона (што је у новом свету у крајњој линији од користи и самој Америци). Али ништа мање важно је да ће вероватноћа трећег светског рата бити смањена.

Победа у Украјини јесте и треба да буде представљена у пропаганди као најважнији предуслов за заустављање клизања света у Трећи светски рат, које траје већ неколико година, „рат за спречавање глобалног рата – светске катастрофе“.

Циљ политике у западном правцу сада не би требало да буде одвајање Европе од Сједињених Држава. За сада, то је скупо и мало вероватно. Атлантској заједници вреди дати шансу да се самоуништи. Циљ је, поред горе поменутих, промовисати појаву Сједињених Држава као нормалне велике силе и, дугорочно гледано, увући велики део западног врха Евроазије у Великоевроазијски пројекат.

Понављам још једном, веома је важно да се не дозволи да конфронтација у западном правцу, која ће у наредним годинама имати мало изгледа, настави да одвлачи пажњу од интензивирања заокрета ка Југу и Истоку, од померања центра духовног, економског и политичког развоја Русије до Урала и Сибира.

Како то постићи? У овом чланку за штампу нећу улазити у питања војне стратегије. Штавише, немам ни довољно информација ни посебних знања, али је нацрт политике јасан – брза спецификација нуклеарне доктрине: војно-техничке мере, размештање нових система, убрзање кретања по лествици ескалације, прераспоређивање нуклеарних снага, демонстрација способности и спремности да се у најекстремнијем случају користе за обуздавање оних који су изгубили разум.

Морамо да наставимо офанзиву, али без активног коришћења нуклеарног фактора рат не може бити добијен (или је претерано скуп – морамо чувати наше најбоље).

Јасно дефинисање стратешких циљева (изложио сам свој сет) и доследно кретање ка њима без оклевања, али уз могуће дипломатске маневре – партнери и пријатељи треба да знају за нашу решеност да остваримо своје циљеве. И да ти циљеви одговарају њиховим интересима.

Могуће је водити преговоре. Али само да би се обезбедио потребан темпо и интензитет офанзиве. И да избегнемо да ескалација измакне контроли. Време је да коначно престанемо да заостајемо за ескалацијом Запада и почнемо да одређујемо њен темпо.

Циљ није толико свргавање кијевске хунте и потпуна капитулација, колико демилитаризација, евентуално са зоном забрањеног лета, територија које ће остати у саставу украјинске државе. Циљ је да се сломи воља Запада, посебно брутализованих европских елита, да се рат настави и да се заустави клизање ка Трећем светском рату.

Ако будемо одлучни и доследни, победићемо ми и већина човечанства, која жели да живи слободно и да не буде бачено у амбис светског рата због глупости и похлепе западних елита. Почетна преговарачка позиција је очигледна, изречена и не треба је мењати – повратак НАТО-а на границе из 1997. године. Могуће су додатне опције.

Наравно, Трамп ће покушати да подигне улог. Морамо дејствовати превентивно. А онда ће доћи до „договора“ који ће окончати рат и, надамо се, акутну конфронтацију на западу Евроазије. Нема смисла слушати Европљане, они су својим рукама поткопали свој суверенитет и субјективитет.

Треба их једноставно уклонити, показујући опасности њихове непромишљене и самоубилачке жеље да започну још један светски рат. Мораћемо да сачекамо да се отрезне. Искрено се надам – пре примене најекстремнијих мера.

Извор:
ИСКРА