Џамије на темељима српских манастира

Издавачка кућа „Православна реч” и Историјски институт из Београда, објавили су монографију Славенка Терзића (1949), историчара, научног саветника Историјског института САНУ, под насловом „Стара Србија (XIX и XX век)”.

У поднаслову стоји „Драма једне цивилизације: Рашка, Косово и Метохија, Скопско-тетовска област”. У књизи, великог формата, на готово 700 страна, говори се о границама старе Србије, косовској идеји, Рашкој у 19. и 20. веку, Албанцима у старој Србији, и борби за албанску државу у Србији…

Славенко Терзић биће именован за новог амбасадора Србије у Москви.

Појам „стара Србија” нико више не помиње. Шта је била стара Србија?

Стара Србија није само била него и данас јесте средишња историјска земља српског народа, без обзира на околности новијег времена. Сведоци смо потпуног искривљивања прошлости ове земље и политичког конструисања њеног новог идентитета. У праву сте, појам је нестао из свести шире јавности, осим у ужим стручним круговима. Наш свет и иначе не само што лако напушта своја станишта него и брзо заборавља историјска имена својих области и земаља. Стара Србија је име за јужни и југозападни део историјске Србије, који је остао да живи под османском влашћу после ослобођења Шумадије, и околних области, и стварања аутономне Кнежевине Србије (нова Србија). Један историчар, и путописац, ту земљу је седамдесетих година 19. века назвао „правом Србијом”. Стара Србија није административно-управни појам, она је историјско име за области старих српских државних, духовних и културних средишта. Чини се најмеродавнијим Цвијићево становиште (који је пешке пропутовао те пределе) да стара Србија обухвата области Рашке, Косова и Метохије и горњег Повардарја (Скопско-тетовска област).

Шта је, у културном погледу, представљала и значила стара Србија?

Као што је добро познато у стручним круговима, на простору старе Србије налазили су се познати српски средњовековни дворци (Сврчин, Пауни, Неродимља, Штимље, Рибник код Призрена и други). Државне престонице као што су Рас, Приштина, Призрен и Скопље. Седиште Пећке патријаршије од 1346. године и највећа достигнућа српске средњовековне цивилизације оличена у Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим Ступовима, Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкoj, Светим Арханђелима код Призрена и великом низу српских задужбина око Скопља и Куманова, као што су Марков манастир, Андреаш, Псача, Свети Спас у Кучевишту код Скопља, Старо Нагоричино, Матеич и други. Само на Косову и Метохији, у 1.090 насеља (од укупно 1.445 пописаних пре четрдесетак и више година), прикупљени су подаци за 1.300 манастира, цркава, црквишта и других непокретних српских споменика, а да и не говоримо о старим и драгоценим ризницама и манастирским библиотекама. У старој Србији је готово све оно што обележава историјски идентитет српског народа.

Стара Србија је, кажете, до краја 17. века била најгушће насељена област српског народа. А онда су кренули прогони и сеобе српског народа?

Да, свакако, то је општепозната чињеница. На многим европским картама до краја 17. па и почетком 18. века историјска етничка граница између Срба и Албанаца налази се на реци Дрим (Велики Дрим) у данашњој северној Албанији. Узимам као пример карту познатог Ђакома Кантелија да Вињоле „Краљевина Србија звана Рашка”, објављену у Риму 1689. године. Све до краја 17. века православни Срби чине апсолутну већину становништва на простору старе Србије. Етничка и верска слика тога простора мењала се током последња три века, углавном насиљем. Два су процеса карактеристична за збивања током последњих векова: насељавање албанских колониста из планинских области Албаније у питоме и плодне равнице Косова и Метохије и околних крајева, под окриљем и уз снажну подршку османске власти с једне стране, и исламизација православних Срба, а потом и њихово постепено однарођавање с друге стране. Док је за измену верске структуре становништва рашке области било пресудно насељавање мухаџира из окупиране Босне и Херцеговине и после ослобођења Никшића, Колашина и Подгорице (овде је реч о муслиманима српскога рода и језика), а мањим делом насељавањем католичких климената на Пештер 1700. године. За Косово и Метохију, а добрим делом и Скопско-тетовску област, одлучујућу улогу имало је потискивање и протеривање православних Срба од стране углавном муслиманских, малим делом и католичких Албанаца.

Тај процес одвијао се у више фаза?

Процес се одвијао у четири историјске етапе. Од краја 17. века, па до 1878. године, процеси имају знатним делом стихијски карактер. Од Берлинског конгреса и такозване Албанске лиге, у Призрену, па до ослобођења 1912, протеривање Срба из области старе Србије постаје саставни део политичког пројекта етнички чисте велике Албаније који има мање или више подршку аустроугарске дипломатије. Мањим делом тај процес је био део панисламизма султана Абдула Хамида. Трећа, у огромној мери пресудна фаза етничког чишћења Срба десила се у време фашистичко-нацистичке окупације 1941–1945, и у наредне четири и по деценије постојања југословенске државе. Дакле, под окриљем окупације, протерано је, сматра се (поред најмање 10.000 убијених) око 100.000 Срба и насељено најмање 100.000 ратних колониста из Албаније. Нова југословенска власт не само што је санкционисала стање створено окупацијом него је омогућила несметано етничко чишћење Срба из јужне српске покрајине. Демограф Милован Радовановић је изнео податак да је од 1945. до 1990. године са Косова и Метохије исељено у централну Србију око 250.000 Срба. За разумевање тог процеса битан је и удео српског политичког фактора који је из каријеристичких или других разлога постајао саучесник у тим збивањима. И свакако последња фаза започиње 1999. године, пред очима целог такозваног слободног и демократског света. Нико још није саопштио колико се Албанаца из Албаније и из БЈР Македоније населило у јужну српску покрајину.

У старој Србији уништени су многи српски манастири, градови, селишта… Држава ништа не чини да сачува макар тај духовни простор српскога народа?

Судбина ове земље, и њене културне баштине, навела ме је да укажем на истинску историјску драму српске цивилизације. Последњих петнаестак и више година обишао сам, са колегама, велики део тог простора. У скоро сваком селу наилази се на црквиште или „грчко гробље”. Многи од храмова и данас су у рушевинама. Чувену задужбину краља Милутина, манастир Бањску, босански беглербег Мустафа паша Оловчић је 1619. претворио у тврђаву, а један део краљевске цркве у џамију (током 18. века носила је име османског султана Османа Другог). Друга дивна задужбина краља Милутина, Богородица Љевишка у Призрену, такође је средином 18. века претворена у џамију (Џума џамија). Обновљена, прелепа Богородица Љевишка са Христом, поново је спаљена у албанском погрому 2004. Градња џамија на месту срушених цркава била је честа. Темељима српске државе и српског културног идентитета прети коначно затирање. Велики део Срба изгледа није тога свестан нити се довољно чини да се свету представи сва трагика наше културне баштине.

Како тумачите противљење САД и Европе уједињењу српског народа у 20. веку, а с друге стране сведоци смо стварања велике Албаније?

Тумачим њиховим геополитичким и војно-стратегијским интересима у овом региону, мотивисаним добрим делом тежњом за опкољавањем Русије. По њиховим поједностављеним клишеима, Срби су од времена Карађорђа продужена рука Русије и руских интереса на Балкану. У њиховом пристрасном идеолошком виђењу „права мера” српског државног простора јесте свођење на бивши београдски пашалук. На делу је тријумф историјског ревизионизма и реваншизма према Србима.

Не догађа нам се, ваљда, све ово само зато што смо направили „кућу на друму”?

Проблем је у томе што нама не дају ни да честито подигнемо кућу, како је то дозвољено другим европским народима. На Србе се гледа не само кроз призму одмеравања снага у сучељавању геополитичких утицаја него и са доста религиозних и цивилизацијских предрасуда („мрачни Бизант” и „просвећени Запад”). Зар о томе уверљиво не сведочи да се упорно превиђа чињеница да су Срби највеће жртве геноцида и етничког чишћења на Балкану у 20. веку?

На предњој корици књиге је слика Надежде Петровић „Косовски божури”. Претпостављам да ни то није случајно?

Ништа није случајно. Косовски божури су у народној свести симболичан израз жртвовања за одбрану своје земље, а Надежда Петровић је то посведочила и својим учешћем у ослобођењу Косова и Метохије, и уласком у Призрен као болничарка 1912. године.

Лектира за председника Николића

Шта препоручујете председнику Томиславу Николићу да прочита, од стручних књига, пре него што донесе политичку одлуку о Косову и Метохији?

У мноштву књига чини се да је капитално дело „Задужбине Косова”, објављено у Београду и Призрену 1987. Права ризница наших знања о Косову и Метохији. Било би добро да сваки Србин, или свако ко хоће да сагледа косовску вертикалу српске историје, још једном прочита две кратке, али филозофски и морално снажне студије познатог хеленисте Милоша Ђурића „Видовданска етика” и „Смрт мајке Југовића”.