Владимир Умељић: ЕКУМЕНСКЕ ЖРТВЕ СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

Екуменски, јер је томе присуствовао поред високих хрватских католичких великодостојника и највиши представник СПЦ за ова питања, Владика пакрачко-славонски Јован (Ђулибрк).

Поучни, јер је овом приликом још једном врло упечатљиво демонстрирано на колико више или мање суптилних начина се спроводи релативизација геноцида над Србима у дотичној хрватској држави 1941-1945.

У хрватској држави 1941-1945. је извршен, поред геноцида над Јеврејима и Ромима а пратећи своје злочиначке нацистичке туторе, и трећи велики геноцид у европском 20. веку, масовни Србоцид, као аутохтони пројекат, праћен једном дословце бласфемичном димензијом, наиме, насилним покатоличавањем стотина хиљада припадника ове циљне групе жртава.

Осим тога, не мали број хрватских католичких свештених лица је својим јавним иступима подстицао геноцид и шта више активно и интензивно учествовао у његовом извршавању.

Највиши локални ауторитет за све њих је био, као што је познато, Алојзије Степинац.

До данашњег дана је у Хрватској изостало искрено суочавање са прошлошћу, експлицитна осуда злочина геноцида и злочинаца, што важи и за локалну римокатоличку цркву, као и за њену централу у Ватикану.

Како је дакле изгледао овогодишњи помен „2024. Јасеновац“?

Врли бискупски првоговорник је, пошто је поздравио нарочито Владику Јована, одмах поставио смернице овог екуменског скупа и обзнанио да се ради о помену „свих невиних жртава, све до недавног домовинског рата“.

Не може се дакле превидети/пречути један први покушај уравниловке, успутног изједначавања српских геноцидних жртава из времена Другог светског рата и жртава грађанских ратова при насилном распаду друге Југославије крајем 20. века, односно и наравно оне „злочиначке великосрпске агресије на Хрватску“. Он то потом експлицира подвлачећи хрватске „жртве вуковарског крижног пута“.

Али ни то није све.

Јер, како би могло да буде другачије, он у истом даху даје помен и „жртвама блајбуршког крижног пута“, дакле оним услужницима геноцидне хрватске државе, које су комунистички партизани на крају рата по кратком поступку стрељали.

Сигурно, ту није било ни трага неком правном поступку, суђењу и одбрани, партизани су ликвидирали своје противнике, поред осталог и српске четнике и словеначке антикомунисте, које су им врли Британци спремно изручили, али у хрватском случају – изједначити беспомоћне цивилне жртве геноцида са њиховим вишегодишњим, острашћеним и наоружаним џелатима?

Да ли би се овај врли хрватски римокатолички великодостојник икада истовремено молио за јеврејске жртве Холокауста и њихове нацистичке убице? Но овде он то чини са хрватским „жртвама блајбуршког крижног пута“, који су годинама зверски убијали како Србе, тако и Јевреје и Роме.

Сасвим доследно је да он затим даје помен „свим послератним мученицима за веру под вођством блаженог Алојзија Степинца“. Како превидети/пречути да он при том помиње само и искључиво хрватске католичке жртве комунизма, јер тешко да би он било које друге сврстао под вођство Степинца.

Да ли он у те „мученике вере“ сврстава нпр. и фратар Дионизије Јуричев, који отворено изјављује: „Ја сам тамо горе дао да се све, од дечака до старца почисти и ако је потребно, учинићу то и овде, јер данас није грех убити и мало дете од седам година, ако смета нашем усташком поретку (…) Немојте ништа помишљати, јер ја носим свештеничку одећу, ја узимам машингевер у руке и све, све до колевке уништавам (…)?

Или фратар Срећко Перић, који са предикаонице поручује: „Браћо Хрвати, идите и покољите све Србе. Прво закољите моју сестру, која се удала за Србина а потом све Србе заредом. Када сте готови с радом, дођите к мени у цркву, ја ћу вам примити исповест и опростити све грехе (…)?

Можда фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић који већ у јулу 1941. предводи усташки убилачки поход у српском селу Мотике и даје знак за почетак кољући дете Ђуре Гламочанина с речима: „Овим крстим, у Божије име, ове нељуде и све грехове узимам на своју душу“?

Он је касније, као рашчињеник, био једно време и командант логора смрти Јасеновац, који је овом видео-филму из мени непознатих разлога дао име. Но он није био једини, његов наследник је био активни свештеник (и усташки капетан) Ивица Бркљачић, итд.

Тако да је и високи нацистички функционер написао у свом извештају немачком Опуномоћеном генералу у Загребу, Глезу фон Хорстенау, 01. јануара 1944. поред осталог написао:

„Било би сигурно примерено саветовати загребачком надбискупу у Загребу, др Степинцу, да посвети своју критику оним католичким свештеницима, који су активни као џелати усташког режима, осим ако они нису већ унапред добили опроштај „Светог оца једино спасавајуће римокатоличке цркве“.

Тешко је описати или барем дефинисати осећај при праћењу овог видео-записа, када се у позадини увек изнова види и највиши представник СПЦ за ова питања, Владика пакрачко-славонски Јован (Ђулибрк), који стоји и ћути. А камоли када на крају добија реч и са смешком се обраћа свом бискупском предговорнику речима:

„Преузвишени домаћине…“

Тја, врло екуменски…

Тиме се снимак завршава и стога гледалац не зна да ли је Владика Јован без присуства камере можда имао неке примедбе. Али овако, високи представник СПЦ је само послужио као алиби за хрватску римокатоличку пропаганду, ревизионизам историје и искривљавање, потирање истине.

И за тешко понижење и увреду за све жртве Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Извор:
ИСКРА