ОБАВЕШТЕЊЕ О ОПЕЛУ И САХРАНИ НАШЕГ БРАТА ИГОРА ВУКОБРАТОВИЋА – ТРУБАЧА (1967-2024)

категорија СНО Срби на окуп! / дана 08/09/2024 у 16:02 часова /

Игор Вукобратовић – Трубач је рођен 21. 4. 1967. године у Новом Саду од оца Јована Вукобратовића пореклом са Петрове горе на Кордуну (Јованову мајку и њене две мале ћерке заклале су усташе) и мајке Розе Вукобратовић, рођене Бахорић.

Screenshot_20240908-103850_YouTube

Игор је са 6 година почео да свира трубу. Упоредо са трубом завршио је класу за клавир, гитару и теоретски одсек. Академију уметности у Новом Саду – одсек труба уписао је већ са 16 година. Освојио је бројне награде, имао солистичке концерте, као дете ишао на снимања у иностранство, био члан Новосадске опере и Војног оркестра Новог Сада. Био је најбољи трубач СФР Југославије.

1992. године је постао део Српске Добровољачке Гарде. Исте године је и крштен. У гарди је добио чин капетана и био је задужен да свира химну „Боже правде“ на труби. Рањен је у Челићу 1992. године. Након опоравка, вратио се на ратиште и остао да се бори до краја рата.

Vidovdanska Litija

После завршетка рата упознао је оца Иринеја Ристића (пре него што је отац Иринеј отишао у манастир) који је имао посебну улогу у Игоровом животу. 2010. године преко оца Иринеја упознаје Владику Артемија (у време када је Владика Артемије, протеран са Косова и боравио у манастиру Шишатовац на Фрушкој Гори) према коме је гајио посебан однос поштовања и духовне љубави. Духовни отац му постаје Владика Николај. Убрзо Игор упознаје и монаштво Епархије рашко-призренске у егзилу. Посебно се зближава са оцем Кипријаном, затим често одлази у манастир Светог Јустина Ћелијског у Барајеву где је братију посебно волео и имао је послушање од Владике Наума да монахе подучава солфеђо и ради иконе заједно са хаџи Миланом Перковићем који му је касније крстио сина Јована.

U manastiru u Loznici

Ускоро се повукао из света и почео да се бави пољопривредом, проучавањем лековитог биља и јестивих гљива. Дане и ноћи проводио је читајући Свето Писмо, Житија Светих, Омилије Светог Владике Николаја Велимировића и књигу „Душа после смрти“ Светог Серафима Роуза. Држао је свако Тримирје, а осталим данима јео је врло мало, свега једном дневно. Од 2014. године радио је на физичкој припреми за рат јер је проценио да ће до тога сигурно и доћи.

Игор се оженио 2020. године са Катарином. Својој жени често је говорио да су сви његови преци на Кордуну били војници и да ће он као војник мученички страдати за Крст Часни и Слободу Златну. Био је частан, поштен, искрен, невероватно храбар и потпуно несреброљубив човек. Сина Јована је добио 2022. године. Господ му је открио пре рођења сина (и то је и рекао својој жени) да ће се звати Јован (Јован је рођен на Сабор Светог Јована Богослова, истог дана када и Игоров отац Јован).

Четири дана пре Јовановог рођења почела је Специјална војна операција руске војске у Украјини. Игор је тада одлучио да оде у рат. Свестан да у Србији не може да организује активности у којима би учествовао за ослобођење Косова и Метохије, веровао је да ће се после победе руске војске у Украјини, вратити заједно њима у Србију и ослободити КиМ.

Igor na barikadama na KiM

20. фебруара 2023. године је само рекао: „Идем да браним Православље“ и отишао у Русију. Желео је да учествује у ослобађању Кијевско-печерске лавре. Постао је добровољац руске војске и добио руско држављанство. Од почетка 2024. године био је на првој борбеној линији. Својим саборцима је био пример хришћанског живота. Постио је, молио се непрекидно, од молитвеника се није одвајао и свима је помагао. Тај молитвеник Владика Артемије је поклонио оцу Иринеју, а отац Иринеј Игору. Јављајућу се куму хаџи Милану Перковићу, тражио је да јави Владики Николају и оцу Иринеју да се моле за њега. Говорио је: „Научио сам све молитве напамет. Молим се за себе, молим се за вас, молим се за цео свет.“

Igor na frontu u Donbasu

Месец дана пре страдања јавио се својој жени говорећи да иде на тешку позицију и поново је затражио да се Владика Николај моли за њега. Својим саборцима говорио је да је тај положај пут смрти. 30-ог априла његовој жени Катарини са непознатог броја стигла је порука: “Игор је. Идем на тешку позицију. Молите се за мене“. Задужио је свог саборца Јосипа да јој јави када погине. Тако је и било.

Погинуо је на Велики Петак, 3. маја 2024. заједно са Зораном Стојићем, припадником „Образа“ у Артемијевској области, у селу Весело. Погођен је дроном у груди који му је разнео срце и плућа. Ризикујући свој живот, његово мученичко тело међу стотинама мртвих нашао је Србин, његов саборац из претходног рата и носећи га на рамену предао руској војсци, одакле је послат у Луганск, а затим у Ростов. На празник Светог Иринеја, 5. септембра 2024. г. његово мученичко тело стигло је у Србију.

trubac-kovceg