Свети Тихон Задонски: Да ли волимо Бога?

Сви Хришћани говоре: „Кога ћемо волети, ако не Бога?“ Како да знамо да заиста волимо Бога? Да бисмо разликовали истинску љубав према Богу од оне привидне, важно је препознати њене праве знаке. Јер, људско срце је склоно самообмани, а највећа је управо она о љубави.

Љубићу Те, Господе, крепости моја!
Господе, Граде мој, Заклоне мој,
који се оборити не може, Избавитељу мој, Боже мој,
Камена горо, на којој се не бојим зла,
Штите мој, Роже спасења мог, Уточиште моје!
(Пс. 18, 1-2)

Бог је врховно добро, нестворено, беспочетно, бескрајно и, постојеће, без промена. Као што сунце увек сија, као што ватра увек греје, тако је и Бог по природи добар; Он јесте и увек чини добро, пошто „нико није благ осим једног Бога.“ (Матеј 19, 17). Бог чини добро, чак и када нас кажњава, јер нас Он кажњава, зато да би нас исправио. Он нас удара, тако да би да нас могао помиловати, шаље нам туге и жалости, да би нас могао утешити. „Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“ (Јев. 12, 6) Како онда неко може, а да не воли тако велико Добро, као што је Бог?

Али погледајмо који су знаци љубави према Богу, тако да не би имали лажни сан љубави, уместо саме љубави. Ни у чему се човек не вара толико, као што се вара у љубави.

Сам Бог указује на ово, говорећи, „Ко има заповести Моје и држи их, он је онај који има љубав к Мени“ (Јован 14, 21). Јер, истинити љубитељ Бога, чуваће себе од свега што је одвратно Богу и журиће да испуни све што је Богу угодно. Због тога он чува заповести Његове. Из овога следи да они Хришћани, који занемарују заповести, немају љубави према Богу. Такви су пакосници и они који штете другима на свакакве начине. Такви су расипници, прељубници и сви скрнавитељи. Такви су пљачкаши, разбојници, лопови, и сви они који неправедно присвајају имовину других. Такви су и клеветници и они који проклињу друге. Такви су лукави, варалице, препредени, обмањивачи и лицемери. Такви су врачари и они који одлазе код њих. Такви су сви који чине зла дела. Сва таква љубав нити воли Закон Божији, нити Самог Бога. Они воле себе и сопствене потребе, али никако Бога или Његов свети Закон.

Очигледан знак љубави према Богу, јесте искрена радост у Богу, јер се ми радујемо у ономе што љубимо. Слично томе, љубав Божија не може постојати без радости, и када год човек осети сладост љубави Божије у свом срцу, он се радује у Богу. Јер се тако сладосна врлина као што је љубав, не може осећати без радости. Као што мед заслађује наше грло када га пробамо, тако и љубав Божија чини наше срце радосним, када окушамо и видимо да је Бог добар (Пс. 34, 8). Таква радост у Богу, може се видети на много места у Светом Писму, а представљена је највише и пре свега у Светим Псалмима. Ова радост је духовна и небеска и она је предукус сладости вечног живота.

Истинити љубитељ Бога презире свет и све што је у свету, и тежи ка Богу, његовом најљубљенијем. Он сматра части, славу, богатства и све утехе света за којима трагају синови овог света, ни за шта. Јер њему је, једино Бог, нестворено и најдраже Добро, довољно. У Њему самом, он налази савршену част, славу, богатства и утеху. За њега је Сам Бог бесцени бисер, ради кога сматра све остало неважним. Такав не жели ништа на небесима ни на земљи, сем Бога. Таква љубав је осликана самим речима Псалтира, „Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи. Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.“ (Пс. 73, 25‐26) Он користи храну, пиће, одећу, и све остало само колико је потребно, а не за чулна задовољства. Из овога следи да ко год воли свет, не воли Бога. Према сведочењу Апостола, „Ако ко љуби свет, нема љубави Очеве у њему.“ (1. Јн. 2, 15).

Такви су они који проналазе задовољство само у гордости и спољашњем сјају света, у богатим домовима, у богатим кочијама, богатим трпезама, у ношењу скупоцене одеће, да буду слављени и обожавани од свих и тако даље. Такви људи љубе „телесну жељу, и жељу очију, и понос живота“ (1. Јн. 2,16), што је све одвратно пред Богом, али они не љубе Бога.

Истинити љубитељ Бога, увек Га чува у уму и љубави Његове према нама и Његовим доброчинствима. Ово видимо чак и у људској љубави, јер се често сећамо оних које волимо. Тако да свако ко воли Бога, сећа се Њега, мисли о Њему, налази утеху у Њему и радује се у Њему. Јер где је благо његово, тамо је и срце његово. (Матеј 6, 21). Њему је бесцено и најдраже благо Бог. Према томе, његово срце такође држи себе нераздвојним од Њега. Одатле се он такође сећа Његовог светог Имена често и са љубављу. Јер срце, испуњено љубављу према Богу, одаје спољашње знаке љубави. Из овога видимо да они који Га заборављају, не воле Га, јер је заборавност очигледан знак одсуства љубави према Богу. Онај који воли не може никада заборавити свога љубљеног.

Онај који воли, не жели никада да буде одвојен од онога кога воли. Многи Хришћани желе да буду са Господом Христом, када је прослављен, али не желе да буду са Њим у бешчашћу и прекору, нити да носе свој крст. Они Га преклињу да уђу у Царство Његово, али не желе да пате у свету и тако показују да њихово срце није исправно и да они истински не воле Христа. А да кажемо истину, они више воле себе него Христа. Из овог разлога Господ говори, „И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан“ (Матеј 10, 38). Истински пријатељ се познаје у несрећи. Он је наш истинити пријатељ, а онај који нас љуби, не заборавља нас у несрећи. Слично томе, истински љубитељ Христа је онај, који живи са Христом у овом свету, пријања Му у срцу и без роптања подноси крст са Њим, и жели да буде са Њим нераздвојиво у веку који долази. Такав говори Христу, „А мени је добро бити близу Бога“. (Пс. 73, 28)

Знак љубави Божије је и љубав према ближњем. Онај који истински воли Бога, такође воли и свог ближњег. Онај који љуби свог љубљеног, љуби и оно што његов вољени љуби. Извор љубави Божије је љубав према Богу, али се љубав Божија познаје из љубави према ближњем. Очигледно је отуда, да онај који не воли свог ближњег, не воли ни Бога. Као што Апостол учи, „Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свог, лажа је; јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види? И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога да љуби и брата свог.“ (Јн. 4, 20‐21). Ово су знаци љубави Божије, сакривени у срцу човековом.

Драги хришћани, покајмо се и окренимо од сујете света, очистимо срца наша покајањем и скрушеношћу, да би љубав Божија могла почивати у нама.

Бог је љубав, и који стоји у љубави,
у Богу стоји и Бог у њему стоји
(1. Јн. 4, 16).

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ