Тигањ: Да ли су звона заувек утихнула?

Звона су увек позивала на дела, а не на повлачење пред светом. Има ли снаге у рукама, које треба да повуку стару ужад? Има ли храбрости у срцима пастира?

Викенд

Док „наш“ председник живи у касарни тегобним војничким животом за наше добро, што су камере спонтано забележиле, КиМ је део Србије још само у временској прогнози. Качаци мирно и неометано разграђују последње трагове присуства српске државе. Спроводећи споразуме које је „наш“ председник прихватио прекршивши устав републике. Снимци из Митровице изгледају као расклањање после журке. Acta est fabula.

Док се „наш“ председник бави философијом наше историје, пред спонтано окупљеним новинарима, завичајна удружења Срба са КиМ за сутра најављују почетак блокаде административних прелаза. Чули смо прокламоване циљеве, који су – имајући у виду активности „нашег“ председника – нереални. Ко или шта стоји иза те акције, сазнаћемо.

Док „наш“ председник прави палачинке, и спонтано се сусреће са својим људима пред камерама, да би чуо шта народ стварно мисли и шта га мучи, изгледа да ће пропустити „Прајд“ шетњу, која ће се одржати у суботу. Прајд некако пролази неприметно, рударење га је сасвим засенило. А то потире прокламовани циљ Прајда, који је – веле – да се промовишу „вредности“, привлачењем пажње јавности. (Ако се акција одржава и ако не испуњава циљ, може бити да има и неке друге циљеве?)

Али добро, можда буде ту стварни владар Србије, Кристофер Хил, човек осумњичен за саучесништво у трговини људским органима, или неко од његових колега из ДКП-а колонијалних метропола. Да подржи већ поменуте „вредности“.

Звона београдских цркава звониће уобичајено.

Канцеларија

„Наш“ председник је преместио своју канцеларију у Подриње. Уз сву силу драмских ефеката. Очекујемо да се наоколо вози на воловским колима, попут нашег чика-Пере преко Албаније ономад. Или да га носе у носиљци, попут болесног војводе Путника.

Није баш јасно зашто се преселио, пошто и сам каже да није хитно, рудник ће бити тек за две године, ако прође научну критику, у којој ће он лично да им буде ђаволов адвокат.

А то му и није посао, нема уставних овлашћења да се бави таквим стварима.

Са друге стране, уставна обавеза му јесте да брани суверенитет и територијални интегритет Републике Србије – који је драматично угрожен на КиМ.

Позивамо „нашег“ председника да своју канцеларију пресели тамо где је најпотребнији, у Косовску Митровицу. Да покаже тамо како брани резолуцију 1244, како брани Газиводе, и враћа у употребу КМ таблице. Како ослобађа административну линију за промет српске робе, и враћа платни промет. Како даје качацима „више од аутономије, мање од суверенитета“.

Позивамо Александра Вучића да на КиМ доведе своје пријатеље Шолца и Макро(н)а, и да са њима прошета преко моста на Ибру.

Звона

Да ли су звона заувек утихнула?

Звона су увек позивала на дела, а не на повлачење пред светом.

Има ли узбуне, или опасности, има ли народне муке, која још може да их покрене?

Има ли снаге у рукама, које треба да повуку стару ужад? Има ли храбрости у срцима пастира?

Вера без дела је мртва. Где су наша дела? Јесмо ли постали половични, млаки?

Јесу ли наша звона заиста заувек утихнула?

Макрон

Дође и макро(н) у Србију. Заслуга „нашег“ председника, кажу медији са националном фреквенцијом.

Можда је то и логично: Француска има велико искуство са управљањем колонијама, а Србија је данас колонија.

(За Србију је минус то што су државе попут Буркине Фасо данас еманципованије од ње. Вероватно неће постати независне, али барем се боре.)

Са Француском смо последњи пут били пријатељи у Великом рату. За њих је то био интерес, а ми смо мислили да је љубав. „Волимо Француску, као што је Француска волела нас“ уковали смо у камен на Калемегдану. (Неузвраћена љубав… евергрин лајтмотив тужних песама.) Да прескочимо Други светски рат, ту нема ничега похвалног за Француску, нити за њен однос према онима, који су је тако волели… Али сетимо се држања Француске током грађанских ратова 90-их. Или бомбардовања СРЈ (част појединцима). Још речитије, сетимо се Француско-немачког плана, прихваћеног од стране „нашег“ председника у Охриду… поред таквих пријатеља, коме уопште требају непријатељи? (Другим речима: поред таквог „нашег“ председника, коме требају окупатори!?)

Купујемо рафале. За паре које немамо. Шта је колатерал таквих послова, сазнаћемо вероватно у неком незгодном тренутку. А неутралност мачку о реп. За оне, који у Србији и даље верују у Деда-Мраза: Србија није неутрална. Србија је чланица Партнерства за мир. У свим нашим командама и управама седе НАТО официри за везу. Комплетно окружење Србије, као и КиМ, је под НАТО чизмом. Србија снабдева Украјину, и продаје муницију украјинској војсци. Нећемо овде улазити у питања типа зашто-Руси-ћуте-када-то-сигурно-знају или зашто-Руси-подржавају-Вучића-кад-он-ради-за-Запад. Рећи ћемо само да је свет данас једно позориште сенки, у коме је све лажно, осим патње обичних људи. SAPIENTI SAT.

Конференција за штампу. Шта год ми мислили о макро(н)у, ипак је он за десет дужина испред „нашег“ председника, око кога је атмосфера увек пијачна, и увек се чини да присуствујемо дискусијама накупаца и пиљарица. И макро(н) га је на моменте посматрао зблануто, чинило се да није сигуран да је превод који чује добар. Али ипак је он професионалац, баштиник дуге колонијалне прошлости. Достојанствено је сачекао да урођеници заврше свој плес за кишу, или шта је већ представљао тај игроказ наручених питања новинара и предвидљивих одговора „нашег“ председника. Јер макро(н) зна зашто је ту – због интереса својих, и своје земље, и организација којима његова земља припада.

Велику сенку на макро(н)ову посету баца бувљачки перформанс премијера Вучевића, који је рекламирао најјефтиније паштете и тоалет-папире. И паризер, без кога такви догађаји нису замисливи. Зашто се власт упушта у такве бламантне кампање? Зато што жели да одржи привид демократије (да би сутра сви грађани имали одговорност за њихове одлуке), а зна да је успела да велики део грађана сведе на размишљање о пуком преживљавању, односно о краткорочној и личној користи. Бизарни паризер-за-литијум пакт са ђаволом.

Постоји и одређени драмски набој између паризера и рафала, али ћемо то оставити величинама попут Кустурице и Ковачевића.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ