Ален Новалија: „Историјско рјешење“ да православни и римокатолици славе Васкрс истог дана или Коначни пад Цариграда?

Црква Турске (познате и као „Цариградска патријаршија“) спрема се да очевидно потврди свој пад у јерес и коначни губитак Благодати

Портпарол Цркве Турске (познате и као „Цариградска патријаршија“) Андреас Карагијанис је по завршетку 10. засједања архијереја ове помјесне Цркве изјавио да је донесено историјско рјешење да православни и римокатолици, почевши од 2025. г. када Васкрс пада на исти дан, и убудуће славе Васкрс заједно једног одређеног датума. На заједничку прославу Васкрса 2025. године, те истовремено на 1700 годишњицу Првог васељенског сабора, у Истанбул је позван римски папа. Појединости прославе утаначиће у сарадњи са владом Турске.

Након што је промијенила календар, увела вишебрачно свештенство, преузела и прилагодила себи папску јерес „владавине над цијелом Црквом“, објавила свој друштвени програм који се слаже са свим начелима полних изопачености и зелене агенде коју заступају западне сатанистичке елите, нарушила надлежност Московске патријаршије у балтичким земљама, прогласила „Црквом“ украјинску политичку установу (која нема ни основно рукоположно насљеђе од било које Цркве) изазвавши највећи раздор у историји послије отпадања Римске патријаршије, сада се Црква Турске спрема да очевидно и завршно потврди свој пад у јерес и коначни губитак Благодати.

Питамо се како ће се на ово одазвати Српска патријаршија, позната по дубоком ћутању или веома закасњелим неопредијељеним изјавама у вези свих горућих питања данашњице. Ипак, тешко може да се очекује чак и најблажи осврт на ово од дружине епископа међу којима су многи погазили чак и своје основне завјете Богу – одрицање од полних чинова и раскоши. Знамо да њима ништа нарочито не значе најжешћа садашња превирања, у којима се губе милиони душа: од чедоморства и блуда, преко озакоњивања и пропаганде полних изопачености, биоетичких недоумица попут вјештачке оплодње и промјене пола, до друштвено-политичких сукоба препуштања српске земље странцима на искориштавање и загађивање, предавања Косова, смањивања броја српских мученика 20. вијека, па чак и крајње обеспокојавајућих црквених дешавања попут уплитања Цркве Турске у устројство и надлежност других помјесних Цркава. Пали монах је предмет подсмијеха демона, саблазан за људе, извор туге за свете, а такав је добар дио данашњих владика, који живе угађајући трбуху, уживајући све удобности овога свијета, у нечистоћи и небризи, уз тек мисаоно бављење неким богословским питањима, а и то више за самооправдање у стилу изјава мисица на такмичењима љепоте: „једино је важна љубав“ и „мир у свијету“.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ