У сенци Црвеног октобра: Крваве сузе Богородице

Ово је драматична прича о вери, атеизму, чуду и трагичним последицама Руске револуције, испричана на позадини историјских догађаја у Русији, у време када је вера била прогоњена. Сведочанство о атеисти који је ударио мачем икону Мајке Божије, из које је потекла крв, а милошћу Божјом одмах након тога, вера је надјачала његов атеизам, показујући му да је љубав јача од мржње, а вјера јача од атеизма.

„Погледао је икону и… укаменио се. Из образа Богородице цурила је крв, бојећи њену одећу у црвено… А онда су кренуле сузе…” – тако је Степан описивао тај дан када је, обузет лудилом, ударио по икони.

Руска револуција из 1917. године донела је тешке последице, а до 1922. нова власт се учврстила, занемарујући древне обичаје и традицију земље.

У станици Торгинској, недалеко од Нерчинска, комунисти су затворили храм, у којем се чувала чудотворна икона Богородице „Торгинска“. Раније, на дан њеног празновања, 8. јула, хиљаде верника се окупљало на литији. Међутим, та традиција је прекинута.

Сушна година је погодила то подручје, исушујући земљу и уништивши усеве. И тако, како се приближавао дан празновања иконе, на скупу у селу почело је да се говори шта је могао да буде разлог ове несреће – отказивање литије. Степан Каменшчиков, секретар села, пристао је да затражи дозволу за обављање традиционалног обреда, иако је сумњао у његову ефикасност.

Када је дозвола стигла, вест о обнови празника се муњевито проширила селом. Народ се окупио у храму, обучен у у свечану одежду, а црквена звона су појачала осећај свечаности – само присуство агената ГПУ је уносила дисхармонију.

Козаци су носили икону, а народ се молио на коленима. Поглед Богородице је пао на Степана Каменшчикова, али он се трудио да остане равнодушан. Молебан је трајао цео дан, а људи су се молили за кишу, ходајући за иконом преко исушене земље.

Степан, који је посматрао све са иронијом. Док је његова стара мајка је са поштовањем чекала икону испред своје куће, он се одједном разљутио и одлучио да покаже свој презир према вери.

И одједном, када се свештеник зауставио да се помоли, небо је почело да се прекрива облацима…

Чудо и последице

Као обузет пламеном гнева, Степан се приближио, вичући и изражавајући своје огорчење:

– Доста ове фарсе! Зауставите ову срамоту! Ја ћу вам сада доказати да нема никаквог Бога, ни Мајке Божије!

И, не стигавши да доврши реченицу, зграбио је оца Јована за браду и са љутњом га одгурнуо. Бледи свештеник је пао на земљу, а крст му је испао из руку. Степан је чизмом нагазио на крст, извукао свој мач, замахнуо и ударио икону.

Људи око њега су се ужаснули. Настала је тешка тишина, која је ускоро прешла у вриску:

– Крв, крв!
– Чудо, чудо!

Степан се збуњено осврну. „Зашто вриште?“

– Степане! – повикала је његова огорчена мајка. – То је смртни грех! Погледај на Владичицу! Прекини ово! Прекини!

Он је погледао икону и… скаменио се. Из образа Богородице цурила је крв, бојећи њену одећу у црвено.

Одједном, гласом који није личио на његов, крикнуо и сам Каменшчиков:

– Сузе, сузе!

Сузе су потекле из очију Богородице, сијајући као драго камење. И истог тренутка с неба се пролила благодатна киша.

Три дана киша је лила без престанка, оживљавајући исцрпљену земљу, која је похлепно упијала влагу. Четвртог дана на небу је засијало сунце, дарујући свету живот и обнову.

Тако је Торгинска Богородица учинила чудо.

Али власти су поново запечатиле храм, а икону послале у далеки град.

Чудо са бившим атеистом

Међутим, право чудо се догодило управо са Степаном Каменшчиковим, бившим бољшевиком атеистом. Богородица је својим сузама и крвљу је дотакла његову неверујућу, измучену душу, и он је нашао веру и покајање.

Годинама касније, једне јесење ноћи 1930. године, у Торгинск је ујахао мали коњички одред. Зауставивши се у центру села, војници су скинули капе и прекрстили се. Њихов командант са узбуђеним гласом почео је да говори:

– Овде, драги моји, некада је стајао величанствени храм Торгинске Богородице. Сада пред нама стоји само зарасли врт. Пре осам година сам био сведок последњег чуда, које је учињено милошћу Мајке Божије. Од тада не налазим мира, сећајући се свог богохуљења над Њеном светом иконом. Њен продорни погледа, та крв и сузе су ме непрестано пратиле и постале прекретница у мом животу.

Ја, Степан Каменшчиков, бивши атеиста и прогонитељ Православља, сада сам стекао веру. И сада, драги моји, као што знате, совјетска власт ме лови, баш као и вас. Сви смо схватили шта значи узети на себе Крст Господњи.

Након ових речи Степан је пустио коња и ускоро је цео одред отишао ка његовој родној кући. Горео је од нестрпљења да види своју остарелу мајку после дуге раздвојености. Дошавши до дворишта, пожурио је на трем, не слутећи да га у кући чека смрт. Покуцао је гласно на врата.

– Ко је тамо? – стигло је питање изнутра.

– Ја сам, мама, Степане! – тихо је одговорио.

– Степушка, сине!

Чим су се врата отворила, мајка му је загрљајем закрчила пут, али га одмах одгурнула јецајући:

– Заседа! „викала је: „Овде те чекају од јуче! Један од твојих те је издао.

Торгинска икона Богородице

– Ох, проклета старица! – зачуо се крик иза прага, – издала си нас!

Уследила су три пуцња. Мајка је пала, окрвављена, а Степан је јурнуо на улицу.

– Баците гранате! – викнуо је друговима.

Десетине граната, једна за другом, улетеле су у отворена врата и прозоре. Кућа се тресла од експлозија, а последњи одред белих партизана већ је био ван села.

Из даљине се чуо ритмични звекет копита и ехо пуцњаве, али убрзо је завладала тишина. Ноћ је обавила све унаоколо, а на светлости месеца, воде Торге су светлуцале и играле се бојама.

***
Летњи дан 1932. Воз је стигао на станицу Харбин у Манџурији у Кини. Међу путницима који су закорачили на перон био је ниски мушкарац са сивим шеширом и са торбом у руци. Био је то Степан Каменшчиков, који је успео да побегне из Русије и нађе уточиште у Кини.

Степан није сумњао да ће у будућности поново моћи да користи својој драгој отаџбини. Веровао је да ће се пре или касније вратити да врати дуг Пресветој Богородици. Што се његовог повратка тиче, то нам је до данас остало непознато…

Хвала Богу за све!

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ