Потресна прича о Српкињи са Космета: Отели јој супруга, изгубила сина

Приликом свог боравка у јужној енклави, општина Штрпце, на Косову и Метохији сасвим непланирано сам имала ту част да упознам жену чија је породица, као и многе српске породице, жртва вишевекових националних сукоба и несређених односа између Албанаца и Срба, жртва лошег вођења српске државне политике, жртва пристрасности Уједињених нација и КФОР-а.

Њена жеља је једино била да се њена ИСТИНА чује иако су  многи покушали у сам концепт ИСТИНЕ да је разувере, иако ни сами нису желели да прихвате ИСТИНУ, иако ни сами нису знали шта је ИСТИНА, иако су је многи спречавали да буде слушана и и успевали у томе. Данас, после петнаест година борбе,упорности и неразумевања њена прича ће први пут бити прочитана и оно што је она одувек желела – бити саслушана.

У једном од најтежег периода по њу она је морала бити заштитница и бранитељ свог дома. Смогла је снаге и воље да исприча њену несрећну причу и да се после петнаест година опет суочи са прошлошћу, са неправдом, људском злобом, људском несавесношћу и безграничном људском жељом за материјализмом.

Њен муж је као и многи Срби киднапован од стране албанских терористичких снага ОВК-а и њему се до дан данас губи сваки траг а наша власт годинама уназад успешно у томе саучествује. Браћа, мајке, очеви и синови киднапованих Срба нису нестали са оружјем у рукама већ су отети из својих домова,са својих њива и са својих радних места а основни разлог њиховог нестанка је то што су СРБИ, СРБИ који су живели на Косову и Метохији -колeвци српског народа.

Породица Стојановић као и остале породице несталих Срба са Косова не знају где се они сада налазе, где су се налазили, да ли су живи, како су скончали животе. Њихова једина жеља је да ,ако већ нису успели да преживе тортуру албанских терориста пронађу њихове гробове. Након гомилу пријава породица војници КФОР-а и УНМИК-а били су у обавези да истраже све локације, сва места, да изврше рацију и ослободе на стотине киднапованих Срба, Рома, Албанаца и осталих.

Могли су да спасе људске животе, могли су да расветле судбине тих људи као што је то могао и Међународни комитет Црвеног Крста који је присутан у Албанији и на Косову и Метохији. КФОР и УНМИК нису поштовали Женевску Конвенцију и II допунски протокол који штити људски живот и хуманитарно право, као и Резолуцију о присилном притварању, већ су били наклоњени Албанцима.

Управо зато, овај текст је посвећен породици Стојановић која је предуго чекала да се њена ИСТИНА чује као и осталим породицама киднапованих Срба.

Госпођа Олга Стојановић је са својим мужем, Марком Стојановићем, живела у Урошевцу где су заједно радили у основној школи “Тефик Чанга” која је функционисала као универзална школа и за српску и за албанску децу. Господин Марко Стојановић је био наставник српско-хрватског језика док је госпођа Олга била наставник разредне наставе. Живот са Албанцима у Урошевцу пре драстичног погоршања међуљудских односа и НАТО агресије 1999. прича Олга :

” Био је живот пун мира и спокоја.” Господин Марко Стојановић је имао изузетно добре односе са Албанцима, међусобно су се поштовали и уважавали. Стицајем околности и ситуације на Косову долази до погоршања и захлађења односа између Албанаца и Срба и уједно у то време долази до поделе јединствене школе “Тефик Чанга” на основну школу за српску децу и основну школу за албанску децу где Марко Стојановић у основној школи за српску децу постаје директор. Повод за поделу је била измишљена и гнусно лажна прича где су албанска деца била наводно угњетавана,дискриминисана и била у знатно лошијем положају од српске деце, затим ,где су од стране српских учитеља били испуштани гасови како би се деца отровала, како су албански учитељи добијали отказе без икаквог разлога. То је све, наравно, била лаж и неистина.

С`обзиром да у то време долази до све критичнијег поремећаја међуљудских односа и како је слобода кретања у Урошевцу била ограничена, господин Марко Стојановић и поред свих тих околности одлази да изјави саучешће у сред ноћи свом колеги албанске националности и да му понуди своју помоћ. Како је после бомбардовања Србије од стране НАТО агресора стање на Косову, поготово у Урошевцу није било више безбедно, породица Стојановић је морала да се пресели у општину Штрпце. Пошто је Марко Стојановић желео да отвори основну школу за српску децу у Горњој Битињи (село поред  Штрпца) морао је да преузме одређене папире који су остали у школи у Урошевцу и да би уопште безбедно отишао морао је да сакупи одређен број потписа грађана како би га пољски контигент КФОР-а , који је иначе био стациониран на Брезовици безбедно спровео до Урошевца.

Како се сакупио одређен број потписа, заједно са директорицом економске школе – Светланом, директором техничке школе – Пауном Живковићем, професором математике – Миланом Николчевићем и са још две жене упутили су се 28.09.1999.  ка Урошевцу са два џипа КФОР-а у којем су били и пољски војници који су требали да им гарантују безбедност. Како је директорица економске школе преузела из своје школе неопходна документа и директор техничке школе преузео такође из своје школе неопходна документа, упутили су се ка првој основној школи где је Марко Стојановић некада био директор.

Када је Марко са својим дугогодишњим пријатељем, Миланом Николчевићем – професором математике ушао са пратњом КФОР-а у прву основну школу, дочекао га је у канцеларији СРДАЧНО И ГОСТОЉУБИВО нови директор албанске националности где су сви заједно сачекали да његови радници пронађу Марку неопходна документа. Иначе, после одласка Срба из Урошевца све српске школе су преузели Албанци и у њима су похађала албанска деца.

Како је Светлана – директорица економске школе желела да посети своје родно место  и кућу у Догањеву на 3 км од Урошевца она улази са директором техничке школе -Пауном у канцеларију где су били Марко и Милан где им саопштава да она одлази у своје родно место да би покупила одређене ствари из своје куће иако то првобитно није било планирано. Сматра се да је ово унапред било испланирано и да је овим хтела да купи време како остали не би присуствовали њиховом киднаповању.

Ситуација се даље наставља тако што, пољски војници присилно одводе Милана Николчевић – професора математике из канцеларије и стрпају га у џип где одлазе заједно са другим џипом за Догањев. Када су се после извесног времена вратили из Догањева и ушли у прву економску школу, Марка, Пауна и директора више није било. Циљ је био киднаповати бивше директоре српских школа са изузетком Светлане. На основу изјаве жене Марка Стојановића, она изричито тврди да је то плански урађено од стране Светлане  – директорице економске школе  ,од стране пољских војника, Албанаца и самог КФОР-а. Чак је дошла до информације да је Светлана била уцењена са 100 000 марака да буде саучесник у овом киднаповању. Након примљене вести о киднаповању мужа и његовог пријатеља, Олга Стојановић започиње праву борбу са КФОР-ом.

После сазнања да јој је муж киднапован, Олга Стојановић, одлази у Црвени Крст да пријави случај. Затим одлази у пољски контигент да сазна нешто о војницима који су  их возили и гарантовали им  безбедност у Урошевцу и ту сазнаје да су ти војници хитно пребачени у Пољску. Милион обрта, милион мењања информација доводи до тога да Олга нема више поуздања ни у кога.

Након тога, на позив  пуковника КФОР-а, Мајкла Елелрбија, да дође код њега у канцеларију у Урошевац с`обзиром да је тада тамо био стациониран амерички контигент, Олга одлази, где јој Мајкл поставља услове да разоткрије где се налазе двадесет Срба из Штрпца који су бранили Штрпце од бомбардовања и да раскринка где се налази један полицијац како би био убијен. На све то, Олга људски поступа тако што није одговорила на услове Мајкла.

Затим, како године пролазе долази до разних информација о нестанку свог мужа : да је у логору у Албанији, да ради у фабрици која производи наркотике, да ради принудно у руднику везан ланцима. Учлањује се у Удружење породица киднапованих лица на Косову и Метохији чије је седиште у Београду када Удружење добија позив од стране Наташе Кандић, директорке Фонда за хуманитарно право и једне од највећих домаћих издајника у Србији, да присуствују у Приштини заједно са албанским Удружењем састанку где би дошло до узајамне сарадње и разоткривања злочина над Србима и Албанцима. На том састанку није дошло до сарадње нити до консензуса јер председавајућа, Наташа Кандић, је прво дозволила Албанцима да износе злочине Срба над Албанцима и када је дошао тренутак да Срби изнесу злочине које су почини Албанци настао је општи метеж и пометња где је евидентно било да је председавајућа и Албанци су имали за циљ да се чују само њихове жртве и злочини Срба.

Како су пролазиле године, Олга је имала све мање и мање информација, информацијама су баратали јачи. Дан данас не зна где јој се налази муж, да ли је жив, ако није, желела би бар да зна где му је гроб. То су све питања које ће је мучити докле год буде била жива. Данас живи у Штрпцу, живи у ограниченом простору где има ограничено кретање,постала је странац на својој територији. Не сме и даље да оде на гроб свог сина у Урошевцу који је погинуо 1997. због страха за своју безбедност јер нема ко исту да јој гарантује.

А власт у Србији?
Довољно говори чињеница да је Међународни суд правде – Хашки Трибунал ослободио Рамуша Харадинаја – једног од најодговорнијих злочинаца – сотону у облику човека за етничко чишћење Срба на Косову и Метохији и “наша” власт ( ја бих је пре назвала колаборациона власт ) је прешла преко тога зарад ” обећане земље – ЕУ ” Кажу да је правда спора али достижна, али, када је у питању борба са ветрењачама ,правде нема. Правду одређује неко јачи, неко моћнији, неко ко стоји на врху пирамиде.Остаје да верујемо и чекамо Божју правду.Њена нада у Божју правду никада неће умрети, њена нада у боље сутра се неће угасити докле год буде била жива. Нада да ће га опет видети.

Наташа Реџић , студент политикологије / БСКМ