Осам лажи једне мајке

Многе ствари у животу узимамо “здраво за готово” и не ценимо их довољно. Тако на пример, љубав родитеља схватамо тек када остаримо или и сами имамо децу. Када умру постајемо свесни колико су нас волели, били нам подршка и одрицали се свега да би нам пружили најбоље што су могли. Па чак и лагали ако су мислили да је потребно!

Моја мајка није увек говорила истину. Слагала ми је осам пута у битним животним тренуцима. Oва прича почиње са мојим рођењем. Рођен сам као син јединац у веома сиромашној породици. Сиромашној до те мере да нисмо имали довољно хране, а камоли нешто више.

У ретким приликама задесило би се да имамо мало кромпира у кући. Мајка би припремила скромни оброк и увек би истресала свој део на мој тањир говорећи: „Једи, сине, ја нисам гладна.“ – То је била њена прва лаж.

Када сам мало одрастао, моја мајка би, по окончању кућних послова, отишла до реке која се налазила испод куће, надајући се да ће уловити рибу како бих ја јео здраву храну и развијао се као свако друго дете. Једном приликом, успела је да ухвати чак две рибе. Пожурила је у кућу и спремила обе рибе и ставила их пред мене. Ја сам мало-помало јео рибу, а моја је мајка јела оно што је остајало иза мене на костима. Видевши то, моје је срце затреперило и ону другу рибу ставио сам пред мајку, а она ју је вратила рекавши: „Сине, поједи и ову другу, јер знаш да ја не волим рибу.“ – То је била њена друга лаж.

Време је пролазило и дошао је дан мог поласка у школу. Како нисмо имали довољно иметка да се школујем, мајка је отишла у једну трговину одеће и договорила се са власником да продаје одећу по кућама угледних и богатих људи. Једне хладне и кишовите ноћи, мајка се дуже задржала на послу. Чекајући је код куће, забринуо сам се и изашао да је потражим. Угледао сам је како носи торбу са одећом и куца на врата туђих кућа. Зовнуо сам је: „Мамааааа, хајде дођи. Идемо кући, касно је и хладно. Можеш наставити сутра ујутро! „Она се насмејала и рекла:“ Сине мој, ја нисам уморна. „- Ово је била њена трећа лаж.

Дошао је дан полагања школских испита. Иако је било веома вруће, мајка је желела поћи са мном у школу. Сунце је пржило земљу, а површина песка титрала је од топлоте. Ушао сам у школу, а она је остала да чека у школском дворишту. Када су се испити завршили, изашао сам из школе, а она ме дочека у топли мајчински загрљај, испуњен љубављу и милошћу. У руци је држала хладан и свеж сок који је купила ради мене. Када сам га почео пити, окренуо сам се и погледао у њу: низ њено чело сливале су се капљице зноја. Пружио сам јој чашу и рекао: „Мајко, пиј“, а она рече: „Сине, само ти пиј. Ја нисам жедна. „- Ово је била њена четврта лаж.

Након смрти мог оца, мајка је живела тешким животом удовичким. Преузела је сву одговорност за вођење куће, једноставно – морала се бринути о свему. Живот је постао тежи, а ми смо често гладовали. Поред наше куће живео је мој ујак, иначе веома добар човек. Он нам је често слао храну да утолимо глад. Када су комшије виделе да је наше стање постало несношљиво, саветовали су мајку, која је још увек била млада, да се уда за човека који би нам помагао. Међутим, моја је мајка одбила овај савет речима: „Ја немам потребе за љубављу.“ Ово је била њена пета лаж.

По завршетку факултета, добио сам добро плаћен посао у једној фирми и одлучио сам да преузмем бригу о кући. Како је мајчино здравље ослабило, није више могла продавати одећу по кућама, тако да је почела да продаје поврће на пијацама. Када је одбила да престане радити, издвојио сам део своје плате и дао јој, а она је одбила да прими рекавши: „Чувај, сине своје паре, ја имам довољно за себе.“ Ово је била њена шеста лаж.

Без обзира што сам добио посао, наставио сам школовање и убрзо сам магистрирао. Постигао сам успех и повећали су се моји приходи. Једна фирма понудила ми је добар посао у свом седишту у Немачкој. Збиља сам се обрадовао и тако почео и сањати о новом, срећном животу. Након што сам отпутовао и средио своје стање, назвао сам мајку и позвао је да живи код мене. Она није хтела да ме омета и рекла ми је: „Сине, ја нисам научила да живим лагодно.“ Ово је била њена седма лаж.

Како је време пролазило, мајка је све више старила и убрзо је оболела од злоћудног карцинома. У тим тешким тренуцима неко јој је морао помагати. Шта сам могао да урадим када су између мене и моје вољене мајке биле многе државе? Оставио сам све и вратио се кући. Мајку сам затекао у постељи. Када ме је угледала, покушала је насмејати се. Срце ми се цијепало јер је била исцрпљена и слаба. Није то више била она мајка коју сам познавао… Сузе су се почеле сливати низ моје образе, али она ме и тада покушала утешити рекавши: „Сине, не плачи, ја не осећам бол.“ Ово је била њена осма и последња лаж.

Након што је то изустила, затворила је очи и више их није отворила. Свакоме ко ужива благодат живих родитеља, поручујем: Чувај ову благодат пре него што будеш туговао за њеним губитком. Свакоме ко је изгубио своју вољену мајку, поручујем: Увек се присети…“

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ