На данашњи дан 1913. завршена Брегалничка битка: Најкрвавији бој српске војске

Битка на Брегалници, која се од 30. јуна до 9. јула 1913. године водила између српских и бугарских снага за одбрану Старе (Јужне) Србије у рејону реке Брегалнице и Малешевске планине, око 215 км југоисточно од Скопља, најзначајнија је битка из Другог балканског рата.

Простор на коме се одвијала битка, протезао се од Царевог врха на Осоговској планини, низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

Србске снаге у овој бици су биле сачињене од јединица: Прва и Трећа армија, укупно око 190.000 војника и 250 артиљеријски оруђа, док су бугарске снаге бројиле 185.000 војника и имали су 130 топова, што је углавном сачињавала бугарска 4. армија. Са каквом је упорношћу вођена брегалничка битка, најбоље показују велики обострани губици. Губици код 1. и 3. српске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и зароблјених.

Србске снаге су имале и помоћ војника Краљевине Црне Горе.

Након што је Бугарска због претензија према Македонији без објаве рата напала Србију и Грчку, краљ Никола упутио је прокламацију Дечанском одреду, формираном да пружи помоћ Србији у борби против Бугара.Командант црногорске војске, која је бројала око 12.000 војника и поднела велике жртве на Брегалници, био је сердар Јанко Вукотић.

Наредба Краља Петра Првог Српској војсци гласила је:

„Војници! У име Бога и наше праведне ствари напред!

Развите опет српску поносну тробојку и пронесите је победоносно кроз редове нашег новог непријатеља, као што сте је победоносно пронели Вардаром до Солуна, преко Прилепа и Битоља, преко Косова и Призрена.

Напред војници! Прегаоцу и праведнику и Бог помаже!“

Обе стране су имале јако велике губитке, па се ова битка и сматра за једном од најжешћих битака 20. века и истовремено једна од најзначајнијих битака свих ослободилачких ратова вођених од 1912. до 1918. године. На Брегалници је одлучена судбина Другог балканског рата, али и разрешено питање чијој војсци припада примат на Балканском полуострву.

Током Другог балканског рата Србија је већ имала бежичне телеграфске справе, за које Бугари нису знали. Тако је једно време српска војска прислушкивала бугарске телеграфе.

Како је почео II балкански рат

Лондонским уговором из маја 1913. године Османлијско царство се одрекло територија на Балкану. Велике силе су спречиле излазак Србије на Јадран, а створена је Кнежевина Албанија на уштруб србске територије. Још током потписивања мира у Лондону, дошло је до „чарки“ између српске и бугарске војске. Постигнутим споразумом највећи део Македоније је припао Грчкој – Егејска Македонија, док је Вардардарски део Македоније припао Србији, а најмањи део Пиринска Македонија узела је Бугарска.

Србија се осећала оштећеном, те је наговестила ревизију уговора о савезништву са Бугарима из 1912. године, предлажући да свако задржи освојене територије из Првог балканског рата, а да у случају спора арбитрира руски цар, како је било и предвиђено истим документом. Председник српске владе Никола Пашић, у писму председнику бугарске владе Гешову, као разлоге за ревизију ранијег договора око поделе Македоније наводи следеће:

– Бугарска није послала уговором предвиђени контингент трупа на вардарско бојиште, па је Србија сама поднела све жртве на овом бојишту;
– Србија је, покоравајући се одлуци великих сила, напустила јадранско приморје и на тај начин жртвовала своју неоспорну територију да би сачувала себе и Бугарску;
– Србија је, на молбу бугарске владе, послала преко 50.000 војника са тешком артилјеријом на маричко бојиште, иако то по уговору није било предвиђено;
– после извршења свог ратног задатка, Србија више од три месеца стоји са целом својом војском на страни Бугарске помажући јој да добије Једрене и територије на које није претендовала приликом склапања српско-бугарског уговора.
Србија је, по савезном уговору из 1912., сматрала да решење спора треба да се преда арбитражном суду Русије.

Бугарска је мислила да су њена територијална проширења недовољна. Још један проблем за Бугарску је био став Румуније. Они су тражили бугарску тврђаву Силистрију на Дунаву као цену за неутралност у Првом балканском рату. То је била цена коју Бугари нису били спремни да плате.

Подстицана са аустроугарске стране и без објаве рата, 30. јуна 1913. године, Бугарска је извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат у исто време и битку на српском фронту.

Орлов баир

Изненадним ноћним нападом бугарске Четврте и Пете армије на српске положаје, 30. јуна 1913, почела је Брегалничка битка, чиме је изазван Други балкански рат. Бугари су покушали да униште српску војску кроз центар и са северне стране, али и да је опколе са југа, како би је збрисали. На тој, јужној страни, остављена је само Тимочка дивизија II позива.

Тимочка дивизија II је успешно на врху знаном као “Орлов баир” бранила јурише два пута надмоћнијих Бугара. „Другопозивци су били лјуди од 32 до 38 година. Нису били “ударна песница” војске, нису имали ни најболје оружје, које је давано “првопозивцима”, али су били регуларна војска Србије, организована управо по таквом, старосном и регионалном систему. По четири пука од по две, три хилјаде лјуди, чинили су дивизију другопозиваца. Тимочку дивизију другог позива чинили су лјуди из Неготина, Књажевца и Зајечара.“

Наспрам себе је Тимочка дивизија II имала три и по пута јачег непријателја. А онда, четири дана, малтене без хране и сна, трајала је битка. Другопозивци нису хтели да препусте „Орлов баир“, један тако мали, али тако важан врх код Криволака, близу Кавадарца, врх преко кога је водио најближи пут ка осталим српским снагама.

Када су војници изгинули, рањеном мајору Ракелићу придружили су се градитељска, „пионирска“ чета, телефонисти и помоћно особље штаба. И изгинули су. Скоро сви. Од 4.000 колико их је пошло, живих и здравих остало је 530. Повукли су се на крају, али је тада већ било касно за бугарски план: центар српске војске, као и њени северно поставлјени делови, контаофанзивом је сломио непријателја.

Девет месеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају.

Гвоздени пук

Бугарски план за битку био је да концентрисаним снагама 4. армије изврше изненадан препад на српску војску, да поведу офанзиван бој с ограниченим циљем (заузимање спорног територија), у којем да потуку српску војску на фронту од Вардара дуж Брегалнице и Злетовске реке до Царевог врха, и да заузму Овчје Поље.

У одлучујућим тренуцима битке када је требало заузети квоту 650, један од српских пукова кренуо је незадрживо према непријатељским положајима. Био је то Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ Моравске дивизије I позива, састављен претежно од регрута мобилисаних у Топлици 1912. године.

Под веома тешким условима у пуној ратној опреми, зимским шињелима на високој летњој температури, Пук је јуришао и заузео веома важну стратешку квоту 650. Успео је да одбије нападе елитне бугарске „6. Римске дивизије“, пређе у контра напад, разбије бугарски 15. пук и примора непријатеља на повлачење, наносећи му несагледиве губитке.

Бугарски војници били су запрепашћени снагом, вољом, храброшћу, одлучношћу … ових српских војника. Почели су да беже са својих положаја уз повике: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“

У бици на Брегалници Бугари су претрпели велике губитке, али велике губитке је имао и Други пешадијски пук „Књаз Михаило“. Остао је без половине својих војника, као и без свог дотадашњег ратног комаданта и оснивача, потпуковника Владимира Ристић, а погинули су и сви командири чета.

Од Брегалничке битке Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ носи назив „Гвоздени пук“ који му је дао непријатељ.

Ток Брегалничке битке

Србске снаге сачињене су од Прве армије којом је командовао тада генерал Живојин Мишић и Треће армије којом је командовао генерал Божидар Јанковић. Поред њих командни кадар је био појачан са војводом Петром Бојовићем, тада начелником штаба Прве армије Војске Кралјевине Србије, али и са војводом Радомиром Путником, начелником штаба србске Врховне команде.

Борбе су се водиле на фронту од Китке на Осоговској планини, дуж Злетовске реке, Брегалнице, Криве Лакавице до железничке станице Удово, а у војној историји познате су под именом Брегалничка битка. Бугарски војници наставили су са нападима на српску војску и следећег дана, али су били протерани уз осетне губитке. После неуспешног напада, Бугари су упутили парламентарце да траже примирје. Српска страна је то одбила и борбе су настављене.

Сутрадан, Трећа армија прешла је у напад и протерала бугарске војнике на леву обалу Брегалнице. И следећих пет дана смењивали су се напади једне и друге стране. Када су српске трупе 8. јула продрле до непријатељских положаја, нису наишле на војнике пошто су они у међувремену напустили положаје. Моравска дивизија другог позива заузела је 17. јула Црни Камен, где је задржана врло јаком ватром са Киселице. За то време лева колона дивизије заобишла је висове код Дулице да са севера нападне бугарске положаје код села Калиманци.

После тешких борби Моравска дивизија успела је да после шест дана заузме Киселицу и одбаци Бугаре на положај код Грљана. У нападима се посебно истакао други пук првог позива. Пук је 29. јула неколико пута јуришао, заузимао бугарске ровове а потом у непријатељским противјуришима био враћан. Због показаног јунаштва пук је био назван гвоздени. Последње нападе на утврђене бугарске положаје српска војска извела је ноћу 29/30. и 30/31. јула, опет без успеха. Неуспех Треће армије објашњаван је јачином утврђених положаја и бројном надмоћношћу Бугара (седам српских према девет бугарских пукова).

Првобитно је бугарски план био да изненадним нападом потуку србске трупе и да преко Злетовске реке заузму Овчје Полје. Међутим, тај план је осујећен јер је Живојин Мишић наредио да се крене у контранапад и тиме изазове растројство непријателја. Истовремено су грчке снаге кренуле да нападају Бугаре.

Бугарска влада је 30. јула затражила примирје. Лука Стевић је записао: „Наједаред су се дигле беле заставе код Бугара. Неко је говорио да хоће да се предају, неко је мислио да је превара. Ми смо одмах стали и ископали утврђења. Наједаред су дошли парламентарци и казали да је закључено примирје. Наши су очекивали да од команде стигне обавештење. Мало је прошло, а ордонанс је стигао из дивизије и донео званичну депешу која је нама саопштена. Ми смо одмах наложили ватре и пекли овце које смо дању запленили. Ту смо били целе ноћи. Одатле су се виделе све бугарске ватре тако да се видело ватри колико је на небу звезда.

После девет дана огорчених и крвавих борби србске трупе почињу да гоне Бугаре који се повлаче у паничном бегу.

После подне 27. стигло је полузванично обавештење да је закључен мир, а увече је стигло званично. Војска је била много весела.

Емоције суверена

Целе ноћи су војници играли и певали.“ По подне 31. јула војницима је прочитана наредба команданта Треће армије, генерала Божидара Јанковића да је закључен мир. У наредби је објашњено „куда су остале границе“ Краљевине Србије и истакнута захвалност краља Петра Карађорђевића српској војсци. Веома дирљиво обраћање српског суверена изазвало је јаке емоције „тако да је у сваког војника сијала суза“. Ратне операције прекинуте су 31. јула у подне, а Други балкански рат завршен је потписивањем мировног уговора у Букурешту 10. августа 1913. године.

Српска војска није се дуго одмарала, јер је већ у септембру дошло до упада албанских чета у западну Македонију.2 У почетку су то биле „чарке“ на граничној линији дуж Црног и Белог Дрима, које су брзо прерасле у праве борбе. Албанци су у борбама против војника Косовске и Вардарске дивизијске области, које су чинили 10. и 19. пук, побили на веома свиреп начин више од 1.000 војника и ушли у Дебар, Стругу и Охрид. Напали су и на Гостивар, али нису могли да га освоје. На овај упад српска Влада и Министарство војно реаговали су тако што су новоослобођена подручја прогласили ратном зоном, у којој је уведено ратно стање и радио преки суд, објавили делимичну мобилизацију (две дивизије и три пешадијска пука) и наредили да се предузму операције ради избацивања непријатеља са територије Краљевине Србије.

Последице

Румунија и Турска улазе у рат против Бугара, тако да је Бугарска остала без Добруџе коју су освојили Румуни, али и без Једрена коју су вратили Турци у своје руке. Суочен са поразима на свим фронтовима бугарски цар Фердинанд је присиљен на капитулацију, док је генерал Михаил Савов смењен и састављена је нова Влада. Срби су на Брегалници 1913. године задобили материјалну и моралну победу, а заробили су и велики плен и знатан број бугарских војника.

Букурешким мировним, потписаним 10. августа 1913. уговором Србија је добила Вардарску Македонију, Косово и источни део Рашке области, чиме је територијално готово удвостручена, Црна Гора је добила део Метохије и Рашке области и Васојевиће, Грчка – део Тракије, Егејску Македонију, Епир и нека острва, Румунија – јужну Добруџу, Турска је посебним миром успела да поврати Једрене и део Тракије, док је Бугарска изгубила скоро све територије задобијене у Првом балканском рату, изузев дела Пиринске Македоније и скромног приступа северној обали Егејског мора.

Српска парола била је тада: За Косово – Куманово! За Сливницу – Брегалницу!

Меморијали

По завршетку рата остаци већине погинулих српских војника премештени су из привремених гробница у спомен-костурницу коју су на брегу Каленица код Штипа, изнад саме касарне, подигли су 1928. својим прилозима војници, подофицири и официри тадашњег штипског гарнизона (аутор пројекта био је Иван Мештровић а фрескописа Крсто Хегедушић). Само ту на том потезу је било сахрањено око шест хилјада погинулих србских војника. Када су 1941. године, као немачки савезници, Бугари окупирали град, срушили су ову спомен-костурницу, да би после рата на тој локацији изграђена метеоролошка станица. После рата разбацане кости српских војника биле сакупљене и у дрвеним бурадима покопане у близини гробљанске Цркве Свете Тројице у насељу Ново Село.

Од 2015. године обележавање Брегалничке битке постало је саставни део Државног програма обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије. Удружење за заштиту и очување српских споменика у Македонији, поставило је 2015. спомен плочу на месту некадашње спомен-костурнице.

У Сењаку код Штипа подигнута је 1931. капела са костуницом која данас не постоји. Меморијал страдалима у Другом балканском рату срушен је од стране бугарских трупа 1941. године, а на тој локацији данас се налази пијаца.

У месту Доње Карасларе код Велеса капела са костурницом подигнута је између 1928. и 1930. године по пројекту Владимира Девића у част војницима страдалим између 1912. и 1918. године. Санације је извршена 1975. године и данас је у релатнивно добром стању.

После рата

Дан по потписивању мировног уговора, 11. августа 1913. године, у београдској Саборној цркви одржано је у присуству српског краља свечано богослужење. Београд је припремио свечани дочек с фронта Прве армије и њеног команданта, престолонаследника Александра. Штаб армије је из Скопља на станицу у Топчидеру приспео 24. августа 1913. године. Свечана поворка кренула је у тријумфални марш к центру града. На крају Шумадијске улице (Булевар ослобођења), код Славије, био је подигнут цветни славолук под којим су представници владе, Скупштине, града Београда, војске и народа, с нестрпљењем очекивали долазак победничке војске.

У 8.45 часова, на челу колоне, појавио се престолонаследник, коме је председник београдске општине Љубомир Давидовић предао сабљу са златним балчаком и сребрном канијом и сечивом. На њој су биле урезане речи: „Свом јуначком престолонаследнику – Београд”, а затим имена места где су се све важније битке у турском и бугарском рату водиле, с годинама 1912. и 1913. У поздравном говору, Давидовић је рекао: „У знак захвалности, Београд Вас моли да примите, Височанство, ову сабљу… Нека она никада не сине без потребе, а кад сине, нека се никад не поврати у корице без части за Ваше Височанство, без славе за српско племе.” Нажалост, до данас није сачувана не само ова сабља, него ни њен прецизнији опис.

Истога дана откривен је на Београдској тврђави споменик родоначелнику краљевске династије Карађорђу Петровићу.

У част победа у Балканским ратовима, од Славије преко Немањине, Карађорђевеи Кнез Михаилове улице, све до Калемегдана и на самом Калемегдану, било је подигнуто 14 славолука. Славолуци су били украшени националним симболима, крунама, грбовима, заставама, краљевским монограмима и ловоровим венцима.

Аутор једног славолука, на Теразијама, била је Јелисавета Начић.

Занимљивости

Током 10. и 11. јула 1913. године снимателји продуцента Ђоке Богдановића су камерама забележили напад на Жедилово у близини Ћустендила, током Брегалничке битке, од стране XII пука Цар Лазар из састава Шумадијске дивизије првог позива под командом Миливоја Стојановића Брке. Такође је филмски архив у Берлину открио снимак под називом „Битка на Брегалници” који је 2018. био приказан у Југословенској кинотеци.

Извор:
ИН4С