Борис Беговић: Уздизање крста над Катином јамом

Поводом годишњице мученичке смрти епископа горњокарловачког Саве, удружење „Јадовно 1941.” је на месту његовог страдања поставило часни крст изнад Брушана, подно Велебита.

Све почело у недељу, на Духове, 19. јуна 2016. године у Молу, у Цркви Светог Саве, када је, после свете литургије, освештан крст који ће ходочасници изнети до Катине јаме, изнад Брушана, подно Велебита.

Не, није тада, већ је све почело у Молу, када се јула 1884. године у породици Трлајић родило мушко дете коме су наденули име Светозар. Дете је расло, Светозар је постао младић, завршио богословију у Сремским Карловцима, па онда Правни факултет Универзитета у Београду. Одлучио се, међутим, да служи Богу, не праву, и постао владика, епископ горњокарловачки – владика Сава.

Крај његовог овоземаљског живота дошао је августа 1941. године, код већ поменуте Катине јаме. И неко је мислио да је то заиста крај? Многи би то волели, додуше. Крај владике Саве, и успомене на њега, и Срба у Хрватској, али на њихову велику жалост – није.

А ми из удружења „Јадовно 1941“ одлучили смо да седамдесет пет година од мученичке смрти владике Саве обележимо тако што ћемо на месту његове смрти поставити часни крст. Има ли пригоднијег места за освештање тог крста него што је то Мол, његово родно место.

Крст је потом пратио животи пут владике – из Мола у Башаид, па у Крушедол, у Сремске Карловце, у Београд, и на крају у Плашки, где смо се окупили предвече 1. јула 2016. На вечерњој служби освештан је још један крст, намењен Шарановој јами.

После вечерње службе, у локалном дому културе, Душан Басташић емотивно рецитује поезију Мирослава Максимовића, једног од потомака жртава – не баш Јадовна, али нису јаме једино биле на Велебиту. Наслови песама су кратки и прилично јасни: „Бол“ и „Секира“. Потом, починак. Неких од нас по кућама оно мало српских домаћина што их је преостало у Плашком, а осталих у спартански уређеном хотелу у оближњем Јосипдолу.

Субота, 2. јул. Рано буђење и полазак. Окупљање подно Велебита. Стигли су и аутобуси из Београда, што са онима из Новог Сада и Бањалуке чини окосницу нашег возног парка. Већ нас је преко две стотине.

Почиње вожња узбрдо. Уобичајени „просвјед“ групице љубитеља НДХ у потпуности контролише локална полиција. Стижемо на место окупљања свих јадовничких ходочасника – Шаранова јама. После службе, постављамо синоћ освештани крст на место на коме ће, уколико наше молитве и молбе буду услишене, бити подигнута јадовничка капела. Мала, скромна, камена – пригодна.

Силазимо са овог обронка Велебита, па у колони са полицијским возилом на оба краја крећемо пут Брушана. У том насељу подно Велебита нема јавних простора, нема јавних зграда, осим цркве. Нема чак ни кафића, заједничког обележја свих подручја бивше Југославије. Тамо се људи не окупљају. Изгледа да су толико неповерљиви једни према другима да се њихов живот своди на четири зида, допуњена мањом или већом баштом.

Из Брушана крећемо планинским путем ка Катиној јами. Оном истом стазом којом су пре седамдесет пет година на погубљење вођени владика Сава и његов народ. На челу колоне је јерусалимски крст, а иза њега онај намењен обележавању Катине јаме, освештан у Молу. Три метра је висок. Од пуне храстовине. Много килограма тежак. И док га носите око вас је много младих и не толико младих који су нестрпљиви да крст преузму, да га они понесу, макар само пар стотина метара. И почињете да разумете значење речи част. И због чега је крст који носите часни и због чега је неизмерна част носити га овом суровом стазом.

А да ли је владика Сава имао алтернативу? Имао је. Понуђено му је, са највишег места, да напусти седиште епархије, да напусти „хрватски Плашки“, да оде у Србију, да спасе главу. На то је, сведочења кажу, владика кратко одговорио: „Главу дајем, али свој народ не остављам!“ И заједно је са својим народом отишао у смрт, оном истом стазом којом ми сада корачамо.

Стижемо до Катине јаме. Не знам речи које могу да опишу како изгледа њено гротло и шта осећам док га гледам. Мислио сам да је гротло Шаранове јаме нешто најстрашније што сам видео. Преварио сам се.

Гротло јаме је необезбеђено, у његовој близини се подиже крст, па је то посао кога су се прихватили млађи и вештији. Грађевински радови! Копање рупе, довољно дубоке, обезбеђивање стабилности крста гомилом камења (тога бар тамо има) око подножја. Последња провера извођача радова, па онда кратка служба. Ходочасници прилазе да целивају крст.

Крећемо низбрдо. И ћутимо. Размишљам, не само о размерама злочина из 1941. године, већ о његовој систематичности. Треба уклонити свештенослужитeље, треба обезглавити Српску православну цркви и тако обезглавити српски народ. Владике српске, кад нећете да вас протерамо, мораћемо да вас побијемо – не можете да постојите у (независној) хрватској држави. И не може да постоји српски народ, уз различите методе коначног решења: протеривање, покрштавање и истребљивање. А све три ствари се лакше раде када се народ обезглави. Зато су на Јадовну страдала седамдесет два свештенослужитеља наше цркве.

Спуштамо се ка Карлобагу, стајемо на тренутак да са јадранске падине Велебита осмотримо Паг и логор смрти Слана на њему. Тачно је испред нас. Опет дуго ћутање, а бол у ногама од много пређених километара још увек нико не осећа. Сунце залази, ветар ћарлија, све су то мотиви за разгледницу „Поздрав са пашке ривијере“. А у центру разгледнице логор Слана и његових 8.000 жртава.

Наш избор је управо та ривијера. Не напуштамо наше претке! Догодине на Јадовну!

Професор Правног факултета БУ, члан удружења „Јадовно 1941”

Аутор: Борис Беговић

Извор:
ЈАДОВНО