Свети владика Николај: Духовдан

Јеванђеље о силаску Духа Светога

Јован 7, 37-52; 8, 12. Зач. 27.
Дела Апостолска 2, 1-11. Зач. 3.

Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.

Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.

Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.

Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.

Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.

Превечна Премудрост Божија саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божије требао је да сиђе у те домове и освешта их.

Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.

Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?

О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао… нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? – Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? – Утешитеља послаћу к вама … да буде с вама вавек. – А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?

Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.

По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем – у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 – 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!

Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. – А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божије и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божијим нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божијем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Дјеве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божији (Мат. 22, 42 – 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божије, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божијега, Дух Божији наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божијега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.

Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.

Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.

И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.

И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало – и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божија. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!

Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом – како су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.

О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божијем. („Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа“. Симеон Н. Богослов. Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује међу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада међу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божијом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.

Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?

Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божијем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божија ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.

Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Дјеве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Дјеви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божијим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!

О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, дођи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.