Преподобни Јустин Ћелијски

Ава Јустин је рођен 7. априла/25. марта 1894. године у Врању, од оца Спиридона и мајке Анастасије као Благоје Поповић. Фамилија Поповић је генерацијама била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говориo да жели цео свој живот да посвети Богу, да би био што ближи њему и своме брату и ако су родитељи били против Благојевог одласка у манастир. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли Патријарха Димитрија за монашки постриг, Патријарх даје благослов и Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом Патријарха Српског Димитрија, монах Јустин прелази у Духовну академију у Петроград у Русији. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. године повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези „Религија и философија Достојевског“, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светог Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива рукоположен у чин јерођакона. У Грчкој на њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.

У Атини стиче докторат богословља. Свети синод му ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији Св. Исака Сиријског и Св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу Св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника Владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети синод одлучио да га постави за Епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није биран или предлаган за епископа. Након тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са Владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ, борио се против увођења Конкордата у Србију 1937. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева 28. маја 1948. године. Прогнан са Богословског факултета, овде се налазио у некој врсти заточеништва. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су желели да га виде и добију духовне поуке и савете.

Отац Јустин је стално био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, његови ученици (између осталих и данашњи Владика Артемије), остали поштоваоци. Био је противник екуменизма у православљу, називајући га једним именом „свејерес“. Своје мишљење о томе изнео је у књизи „Православна црква и екуменизам“. Отац Јустин се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен — на празник Благовести, 7. априла 1979. године. 2. маја 2010. године канонизован је у ред светитеља одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ.

Ава Јустин је остао запамћен и по многим књижевним делима које је објавио, међу којима су значајнија:

Философија и религија Ф. М. Достојевског 1923.
Догматика православне цркве 1-3 1923.
Достојевски о Европи и словенству 1940.
Светосавље као философија живота 1953.
Философске урвине – Минхен 1957.
Житија светих 1-12  1972-1977.
Православна црква и екуменизам – Солун 1974.
Пут богопознања 1987.

Молитвама Преподобног Оца нашег Јустина, нека нас Господ помилује и спаси.

Тропар глас 8:

Православља сладост, нектар премудрости, Оче Преподобни, излио си у срца верних као богатство, животом својим и учењем показао се јеси жива књига Духа, Јустине богомудри моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују.

Кондак, глас 8:

Богочовечно живот свој си оврлинио, мерило свега имао си Богочовека, достигао си Њиме висину богословља, сада Њиме на сву вечност наслађујеш се, дај нам благодат твојим светим молитвама, с вером кличућим радуј се Оче богоносни.