Тежак Петра Кочића

Своју патетично-лирски интонирану цртицу „Тежак“ Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен.

„У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља“.

Суд је прогласио ту кривицу као „велики погибељчина“ и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)

Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст „Тежака“ касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом „Критика аустријске управе у Босни“ у III књизи овог издања).

Тежак

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју.

Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала.

Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо.

И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет.

Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 – Београд, 27. август 1916)

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.

Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.

Извор:
РАСЕН