Маријупољ између обнове и Потемкинових села

Пише: Игор Дамјановић за Политику 

Ко год је својим очима видео Маријупољ данас и упоредио га са оним што је било пре само две године, не може да оспори да је темпо обнове импресиван до те мере да би му позавидели чак и кинески грађевинари.

Маријупољ – Пре равно десет дана „Маријупољ реборн” представљен је у Барселони, на Генералној скупштини АЛДА – Европске асоцијације локалне демократије. Тамо је помпезно најављено да „Маријупољ треба да постане перјаница глобалне обнове Украјине”. Речено је и да пројекат „користи савремену праксу, најновије технологије и најбоља искуства” и да на њему „архитекти, урбанисти и стручњаци светске класе раде на јасном плану за брз и учинковит почетак обнове након деокупације”.

На сајту „Маријупољ реборна” представљена су идејна визуелна решења будућег града у 3Д техници и посебан одељак „Оживљавање у шест етапа”. „Нова визија града” и „Брз план обнове” етапе су које су наводно реализоване 90 одсто. Ако је тачно да је већ прикупљено пет одсто финансијских средстава планираних за реализацију пројекта, то би могло да значи да они већ располажу са десетинама милиона евра.

Пројектом руководи предратна градска управа са градоначелником Вадимом Бојченком на челу, и регионална администрација Доњецке области, лојална властима у Кијеву. Финансирају га између осталих Европска банка за обнову и развој, УСАИД, олигарх Ринат Ахмертов, градске управе Лавова, Вилњуса, Гдањска, Утрехта.

Управо у време док се у Барселони представљао потемкиновски „Маријупољ реборн” поново смо били у овом страдалном граду. Оно што Украјина и њихови западни покровитељи приказују у својим компјутерским симулацијама у Мариупољу је већ одрађено у великој мери. У Улици Артјома (од 2016. до 2022. преименована у Улицу Куинџи) током марта и априла 2022. водиле су се најжешће борбе. Ту се налазила и последња линија одбране украјинске армије пред повлачење у „Азовстаљ”.

У овој улици је и стан колеге Андреја Киора, током 2015–2016. првог човека локалне телевизије. Андреј сведочи да у време док се са супругом и две кћери крио у подруму зграде, из његовог и комшијских станова борци „Азова” су целу недељу из свих оружја отварали ватру по Русима, који су контролисали зграду са супротне стране улице. У руском одговору њихов стан је спаљен. У децембру 2022. са радошћу нам је саопштио да је преиначено првобитно решење о рушењу зграде.

Када смо га посетили у јулу прошле године фасада зграде је била обновљена, завршени груби унутрашњи радови у стану. Данас су Киорови у фази набавке намештаја и до повратка из пепела у обновљено породично гнездо броје дане.

У најдужој градској улици, Проспекту Металурга, која се протеже на преко седам километара, данас су једва приметни трагови некадашњег рата. Нереконструисане зграде и други објекти данас су заиста малобројни, посебно они на којима нема никаквих радова.

„Уместо објеката који из техничких разлога не могу бити обновљени и подлежу рушењу, граде се потпуно нови на другим локацијама. До краја године план је да буде дефинитивно завршен укупно 71 стамбени објекат са преко 5.500 станова”, прича нам Евгениј Бодјагин, заменик градоначелника у оставци Олега Моргуна. Истиче да сви грађани још увек нису у могућности да добију замену за разорени дом, али да ће решење тог проблема бити главни приоритет садашњих руских власти.

У новембру 2022. разговарали смо са првим послератним градоначелником Маријупоља Константином Ивашенком. Његов основни приоритет био је омогућити људима да прегурају надолазећу зиму. У граду практично није било централног грејања, јер су све градске топлане разорене до темеља.

Једини начин да људи буду збринути био је колективни смештај, где је по плану Ивашенка требало да презими неколико десетина хиљада људи. У то време, новембра 2022, кренули су и градски аутобуси. Данас већ иду и трамваји, ту су и тролејбуси који истина још нису прикључени на мрежу и крећу се на дизел-гориво. Асфалт на главним градским улицама и тротоарима пресвучен је још прошлог лета.

Те страдалне 2022, док је центар града био практично затрпан рушевинама, импресионирало нас је што је Ивашенко већ почетком децембра уручио прве кључеве нових станова за које су темељи били ударени свега пола године раније. Свега десет дана после предаје батаљона „Азов”, на до рата пустом пољу почела је изградња овог стамбеног блока. Неколико дана пошто је добио прве станаре овај нови комплекс посетио је и председник Владимир Путин.

Ко год је својим очима видео Марјиупољ данас и упоредио га са оним што је било пре само две године, не може да оспори да је темпо обнове импресиван до те мере да би му позавидели чак и кинески грађевинари.

Нова градска управа, именована у јануару 2023, није одустала од плана бившег градоначелника Ивашенка да се гигантска железара „Азовстаљ”, као највећи загађивач града и акваторије Азовског мора, трајно ликвидира. План је да се територија железаре која се протеже на 11 квадратних километара преуреди у пољопривредно земљиште, а приобални део у туристичку зону. Металуршки комбинат „Иљича”, до рата као и „Азовстаљ” власништво олигарха Рината Ахметова, требало би да буде подељен у неколико мањих организационих јединица.

На простору трећег гиганта из совјетске ере, машинског концерна „Азовмаш”, могао би, по речима Бодјагина, да никне технопарк. Ипак све то су за сада само планови, а 240.000 (од предратних 450.000) грађана Мариупоља, колико, по евиденцији социјалних служби, тренутно живи у граду, и даље има мало шанси за стално запослење. Иако је обнова инфраструктуре импресивна, оживљавање економије и даље стоји на мртвој тачки.

„Била сам спремна да умрем ако је тако суђено. Нисам хтела да одем, ни док сам се са мамом загрљена крила у скученом подруму, док су се зидови тресли дан и ноћ, док су летели пројектили, ракете, авиони бацали бомбе… Нисам хтела да одем касније када је све стало, када су ми нудили посао у Русији, Пољској, Литванији”, прича нам емотивним гласом 23-годишња Марија Јериоменко, студент завршне године филологије на локалном универзитету.

Још у детињству код Марије се јавило оштећење слуха, кога су детонације током ратних дејстава додатно нарушиле. Стари слушни апарат више не помаже, тренутно су јој потребна два, који коштају по 120.000 рубаља (1.200 евра). Она нема тај новца и покушаће, како каже, током лета да ради и заради.

Упркос свему што је ова млада девојка за последње две године прошла, плени оптимизмом: „Најважније од свега овога је да смо живи и здрави. Нису сви били те среће. Ако ме питате зашто сам остала, то није везаност за мој родни град која постоји, већ пре свега то што нисам могла да оставим бабу и деду. Они нису могли никуда да иду, па ја нисам пошла ни са мамом, ни татом”.

Марија је дете разведених родитеља, мајка јој је током рата отишла код друге кћерке удате у Кијеву, а отац у Русију, у град Липецк. Сећа се да је било тешко и првих дана након завршетка борби, да је хуманитарна помоћ била оскудна, да су струју пустили на лето, али ипак каже да не жали због одлуке да остане.

„Цео град је градилиште, гради се невероватним темпом. Пред нашим очима поправља се порушено и ничу нове зграде, куће, обнављају се паркови, вртићи, школе”, прича Марија и уз осмех истиче да је са својим колегама са факултета покренула волонтерску групу „Фелићита”, па на крају додаје: „Да ти искрено кажем, овако чист ваздух и море ја не памтим. Пре је град био стално у диму и смогу. Много људи, чак и младих, решило је да се врати и то ме заиста радује, искрено верујем да ће наш град бити можда и лепши него што је био раније.”

Било би чини се добро да неко западним финансијерима јави да је Маријупољ већ обновљен. Тада би се можда и десетине милиона опредељене за потемкиновски „Мариупољ реборн” преусмериле можда као помоћ стварним жртвама рата у Украјини.

Извоер:
ИН4С