Четврт века од почетка борби на Паштрику: Битка у којој су горели земља и ваздух

Битка на Паштрику био је највећи покушај копнене инвазије на Косово током Нато агресије на СР Југославију 1999. године. Под тепих бомбама и пешадијским нападима далеко надмоћнијег агресора, припадници Војске Југославије непријатељу нису препустили ни педаљ са границе са Албанијом.

Битка на Паштрику почела је 26. маја у раним јутарњим часовима и трајала је без прекида до 14. јуна, односно окончана је пет дана након што су Нато и представници СРЈ у Куманову потписали Војно-технички споразум о прекиду непријатељстава.

Ваздушно-копнена инвазија

Некадашњи начелник Школе националне одбране и са генералом Небојшом Павковићем коаутор књиге “Кошаре и Паштрик – српски Термопили”, адмирал у пензији Бошко Антић истиче да су у војном погледу борбе на Паштрику представљале други покушај копнене инвазије на тадашњу СРЈ и да су по свом интензитету и коришћењу статегијске авијације Нато биле теже него оне на Кошарама.

“То је била класична ваздушно – копнена битка. За нас је то други одбрамбени бој на Паштрику. С обзиром да нису успели да остваре свој циљ преко Кошара, кренули су дримско-косовским правцем преко Паштрика односно долином Белог Дрима према Призрену”, каже адмирал Антић за Косово онлајн.

Прецизира да је напад на Паштрик започео око један час иза поноћи 26. маја 1999. артиљеријском и минобацачком ватром из правца Албаније

“Ватра је отварана из рејона села Гоцај и Појате, по предњем крају одбране Првог моторизованог баталјона 549. моторизоване бригаде. Највећа концентрација била је у рејону Горожупских бачила. Истовремено са ватреним ударима, вршено је убацивање више мањих група на врх планине Паштрик, на тешко проходним правцима, где није било наших јединица”, наводи Антић.

Ватрени удари на положаје ВЈ поновљени су тог јутра у 4.30 часова, а већ око пет часова је почео и копнени напад.

“Главне снаге биле су усмерене кроз међупросторе, између чета прве линије, на правцу засеока Бинај–Нинај и на положаје осматрачких и извиђачких група бригаде, на јужним падинама Паштрика”, прецизира Антић.

Додаје да је нападу на положаје ВЈ на Паштрику непријатељ ангажовао четири бригаде ОВК јачине 5.000-6.000 припадника, оперативну групу „Јастреб” са око 5.000 људи која је у свом саставу имала 24 борбена хеликоптера „Апач”, “Атлантску бригаде” која је била састављена од албанских добровољаца из САД јачине од 500 до 1.000 припадника, као и делове Друге пешадијске дивизије Оружаних снага Албаније која је бројала између 300 и 500 припадника артиљерије, као  и специјалне јединице чланица НАТО.

“Тешке су биле борбе на Кошара, често прса у прса, међутим ништа лакше нису биле борбе на Паштрику, ако можда и теже јер је први пут употребљена стратегијска авијација и тепих бомбардовање. Паштрик је горео”, наводи Антић.

Истиче да је битку на Паштрику обележио читав низ херијских подвига, али и наглашава да је тада изговорена једна од историјских реченица за српски народ: “Нема назад, иза је Србија”.

“Ту је гомила херојских подвига. Посебно је до изражаја дошао висок морал и оданост припадника 549. моторизоване бригаде свом командату. Познат је његов када је тражено повлачење за 100 метара када је изговорио ‘Нема назад, иза је Србија’. Мислим да ће те речи бити кроз читаву нашу историју мотив за даљу одбрану, као и речи на Кошарама Тибора Церне ‘За ову земљу вреди погинути’”, закључује адмирал Антић.

Вредности Косовског завета

Пензионисани бригадни генерал Војске Србије Стојан Коњиковац био је један од старешина 549. моторизоване бригаде на самој граници са Албанијом.

У разговору за Косово онлајн наглашава да је то била једна од највећих битака у одбрани Србије током Нато агресије 1999. године.

“Битка на Паштрику је показала одлучност и херојство припадника бригаде. Одлучност да бране и одбране своју отаџбину. Постоје вредности, а то нам говори и Косовски завет за које се човек, ако дође до тог момента, треба и свесно жртвовати. То је отаџбина и то је слобода. Ми смо бранили своју кућу, своју отаџбину, бранили смо своју слободу и одбранили”, каже Коњиковац.

Сматра да је ова битка била један од кључних догађаја који су одлучили ток рата 1999. године.

“Шта би се десило да нисмо одбранили Србију? Била би тотална капиталација, безусловно извршавање свих постављених ултиматума и услова од стране агресора. Овако, битка на Паштрику је створила предуслове војном и политичком руководству да могу започети Кумановски споразум и потписати га, а што је касније у УН преточено у Резолуцију 1244. А колико је та резолуција битна видимо из свакодневно живота, јер је она једина копча у коме се каже да је Косово под протекторатом УН, али и даље у саставу Републике Србије. И зато и јесмо изложени оволиким притисцима са свих страна”, сматра Коњиковац.

Додаје да је битка на Паштрику уједно била и једна од највећих битака које су вођене током 1999. године.

“Са непријатељске стране, у концентрисаној просторији: Кукс – Пука- Тропоја било је око 30.000 непријатељских војника: што Друга пешадијска дивизија ОСА, припадници ОВК, страни плаћеници, Нато инструктори. У оквиру Натоа из Немачке је пребачена Оперативна група ‘Јастреб’, са око 5.000 припадника која је у свом саставу имала и 24 хеликоптера ‘Апач’. Из САД је дошла ‘Атланска бригада’, Албанаца држављана Америке која је учествовала у тим борбеним дејствима. Са друге стране је била само наша бригада”, навео је Коњиковац.

Објаснио је да је на тактичком правцу преко планине Паштрик напад 26. маја започеле снаге које су бројале између 5.000 и 6.000 припадника, а да су им се у првом налету супроставило око 400 војника и старешина 549. моторизоване бригаде.

“Успели су да зауставе тај први налет, а након доласка старешина на Истурено командно место тај број смо повећали на 1.000. До јутарњих сати, стабилизовали смо стање на борбеним положајима и до краја борбе су ту положаји и остали, на самој државној граници”, објашњава Коњиковац.

Истиче да су борбе на Паштрику обележила и 24 стратегијска бомбардовања положаја ВЈ.

Подсећа да су први пут после Другог светског рата у Европи и први пут после Вијетнамског рата, САД употребиле стратегијске бомбардере Б-52 који летећи у пару имају могућност да у једном налету испусте укупно 110 тона бомби.

“Простор површине 200×800 метара се током тог дејства сравни са земљом. Ипак, правилним командовањем сачували смо људе јер само два пута су једним делом успели закачити делове наших јединица”, наводи овај генерал.

Рат на Косову обележила је и парола “Нема повлачења, иза је Србија”. Генерал Коњиковац је директан сведок на који начин је настала.

Истиче да је та реченица синоним битке на Паштрику.

“Командовао сам на Истуреном командном месту на самој државној граници и обједињавао све снаге у одбрани овог дела Србије. Један од командира, водник Бошевски позвао ме је радио везом и затражио да се повуче на резервни положај јер је био изложен јакој артиљеријској и минобацачкој ватри и унакрсној стрељачкој ватри. Ратни командант херојске, Призренске бригаде, тада пуковник Божидар Делић укључио се у везу и издао наредбу: ‘Нема назад Бошевски, иза је Србија. Добићете ватрену подршку и останите на вашим положајима’. Тако се и десило. Добио је подршку, сачували смо положаје и није било померање. То је на неки начин можда и визионарска реченица, јер да смо одобрили једном командиру, можда би и други чуо и тражио и ко зна како би под окриљем једног тешког тренутка цео ток на самој граници био”, објашњава Коњиковац.

Битка на Паштрику трајала је од 26. маја до 14. јуна 1999. године.

Овај генерал, који је касније био и оснивач Удружења “Херојска 549. моторизована бригада Цар Душан Силни” – НВО, каже да кључан задатак ове НВО да се не заборави исказано јунаштво, а посебно оних који су тада погинули.

“Бригада је била дорасла историјском тренутку у коме се нашла. Највећи хероји ове битке били су војници на одслужењу војног рока, а најбољи међу нама су они који су дали живот у одбрани своје отаџбине и заслужују и сада и када нас не буде да буду уважени и поштовани и дају пример млађим генерацијама како се у критичним тренуцима треба бранити своја отаџбина”, наглашава Коњиковац.

Ваздушни удари бомбардера Б-52 

Један од учесника битке на Паштрику, у то време војник на редовном одслужењу војног рока Владимир Цветић каже да је битка на Паштроку била једна од пресудних битака током 1999. године у којој су српски војници показали јединство и одлучност да непријатељу не препусте ни педаљ границе са Албанијом и да је поносан што је у њој учествовао.

“Сви смо се борили један за другог, брат за брата. Сваки човек је зависио од оног до себе и зато смо сви били као један. Поносни смо на сваки дан, сат, минут проведен у биткама на Паштрику против Натоа, регуларне војске Албаније и скуплјених банди терориста”, казао је Цветић за Косово онлајн.

Присећајући се тих догађаја каже да су од 26. маја до 14. јуна трајале свакодневне копнене борбе.

“После напада на Кошаре напад је уследио на Паштрик. Био је то један од жешћих напада и требало је сачувати границу да не прођу редовна албанска војска, Нато окупатори и сакупљење шиптарске банде. Нисмо жалили буквално ни један сат, ни секунд. Не жалимо ништа. Трудили смо се да сачувамо границу колико је то било могуће”, рекао је Цветић.

Парарелно са борбама које су се одвијале на самој граници са Албанијом, 549. моторизована бригада била је суочена са ударима статегијске авијације Нато.

Најжешћи удар из ваздуха одиграо се 31. маја.

“Буквално су горели – земља и небо. Тресла се цела планина. Дан пре тога смо сишли са врха Паштрика, одбили смо један напад и спустили се по попуну. Тог дана је наша артиљерија почела да поклапа њихову страну. Онда су Нато снаге узвратиле бомбардовањем. Бомбардовали су буквално цео дан, од осам ујутро до четири поподне. Толико су бацилли бомби, три-четири тоне, да су сравнили комплетно село, Шех Махалу. Село више не постоји”, каже Цветић.

За њега најтежи тренутак из борби на Паштрику био је управо онај када је после тог напада из рушевине куће у којој се налазило око 36 војника и старешина почео да спашава преживеле.

Дубоко под земљом, тражећи по рушевинама живе, наилазио је на своје мртве другове.

“Када смо дошли до те куће – није је уопште било, ништа није остало. Само прашина и гомила камења. Видели смо један мали отвор кроз који може да се провуче и гледали смо ко ће. Пошто сам био најмршавији рекао сам да ћу ја да уђем и видим ко је остао жив, а ко није и да кренемо са извлачењем”, прича Цветић.

Док се провлачио кроз рушевине око њега је и даље све горело.

“На неких седам-осам метара од улазних врата сам видео прво тело. Мислио сам да је био жив, покушао сам да га померим, али на њему је била комплетна плоча од плафона. Ту је преминуо, Небојша Николић. Лево од њега је био војник, чуо сам само његов глас. Почео сам да полако померам цигле и бетон око његове главе да би могао да дише, јер је био затрпан сигурно седам-осам сантиметара. Када сам га извукао он ми је објаснио где се налази други. Опет сам се вратио унутра и покушао и њега да пронађем зато што је био затрпан циглама, плочом од плафона и погинулим момцима око њега. Његово спашавање је трајало око два сата. Улазио сам више пута, покушавали смо да откопамо и са спољне стране и изнутра. Тек када сам видео шта може да се уради, онда су ушли и други и заједно смо успели да померимо плочу и извучемо га”, присећа се Цветић.

Истиче да је током тих сати спашавања, дубоко испод рушевина, био суочен са правим људским драмама.

“Један од рањених је у једном моменту тражио да га убијем. Није више могао да издржи, мислио је да нема спаса и тражио да га упуцам на лицу места. Али сам то одбио. Потрајало је мало дуже али смо га ипак спасили. И другог смо спасили. Обојица су преживели и обојица су данас ратни војни инвалиди”, прича Цветић.

Истиче на крају да сви преживели борци 549. моторизоване бригаде никада неће заборавити своје пале другове и да ће их се увек сећати.

“Свака прича коју ми причамо данас, све је посвећено нашој палој браћи. Браћи коју никада нећемо заборавити јер су поднели највећу жртву, дали су свој живот. Све што радимо је посвећено њима и увек ћемо их се сећати”, истакао је Цветић.

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ