Велики руски писац: Вештачка интелигенција може да нас сатре – постоји још једна нада

Пише: Валентина Булатовић

Ступамо у сферу у којој је врло танка граница између живог и неживог. Бојим се вештачке интелигенције. Постоји опасност да машине у неком тренутку прорачунају да је човек сувишан и да га, без икаквих кочница, сатру. Ипак, машина нема своје Ја, то је дар који је Бог дао само човеку, и ту је наша нада, каже за Спутњик писац Евгеније Водоласкин.

С аутором који својим књижевним делима истински наставља традицију и обогаћује заоставштину руских књижевних великана, попут Гогоља, Достојевског, Чехова, разговарали смо о бројним проблемима с којима се суочава савремени човек – од сећања и заборава, који су главни мотиви његовог новог романа „Чагин“, преко презасићености информацијама и немогућности сагледавања истине и суштине, све до изазова и опасности које нам носи вештачка интелигенција.

Водоласкинов нови роман недавно је објављен у преводу на српски језик, у издању Службеног гласника. У његовом средишту је Исидор Чагин, архивиста који има јединствени дар да може да запамти сваки текст, ма колико да је компликован и да га се сети кад год пожели. Тај дар је, уједно, и Чагинов усуд, јер је лишен могућности да заборавља и осуђен на то да ради као шпијун, у корист немилосрдног државног система, жртвујући свој идентитет, пријатеље и љубав.

Сликајући совјетску епоху и појединца чији је животни пут трасиран потребама друштва којем припада, а не његовим сновима и тежњама, Водоласкин нам, уз одмерену и ефектну дозу хумора и ироније, пружа проницљиве и надахњујуће идеје за размишљање о савременом свету.

Када човек пише о прошлости, изван жанра историјског романа, увек размишља о садашњости и будућности. Које сте аспекте савременог света и глобалног друштва имали у виду када сте писали повест о Чагину?

– Достојевски је говорио да је човек „поље борбе добра и зла“, да се борба добра и зла води кроз људску душу. Код Достојевског је било јасно шта је добро, а шта је зло. Ми сада губимо те оријентире, све се измешало, на међународном нивоу. У целини, ситуација је прилично сложена. Када је реч о темама које су нове у поређењу с прошлим епохама, то је, на пример, проблем манипулације. Постало је веома лако манипулисати човеком. И то је, заправо, ужасна ситуација, јер сада више нема информација, постоји само пропаганда с разних страна. Да би се добиле истините информације, потребно је уложити велики напор. У „Чагину“ се одразио и проблем мита, који се може користити као средство манипулације. Шта је то мит? Шта је то сећање? Шта је то заборав? То су ствари које сам покушао, не да решим, не да дам одговоре, него да, макар, поставим питања како треба.

Сећање и заборављање су важне теме овог романа, а ми живимо у времену у којем се историја поново исписује, мења. Имајући у виду широки приступ информацијама, које су веома често полуинформације и дезинформације, ми данас чак и не знамо шта се заиста догађа, па ни шта се догађало у прошлости. Како у том смислу можемо да разумемо поруке Вашег романа? Како човек може да разуме садашњост, ако није сигуран у прошлост?

– У мом роману се говори о томе да није само сећање митологијско него и схватање, доживљај. Ми готово све доживљавамо с неким митским ореолом, чак и саме себе. Неурофизиологија каже да, рецимо, ако неколико људи седи у једној соби и ако им се затим каже да је опишу, то ће бити потпуно различити описи, а у неким случајевима ће онај који прочита те описе помислити да су они седели у различитим собама. Ако је свако од нас толико субјективан када је реч о слици коју данас видимо, колико се онда тек повећава та субјективност када говоримо о сећању? У „Чагину“ је отворен тај проблем и он је повезан с проблемом заборава и заборављања.

И ту је још један важан сиже: људима је понекад потребно судити не по њиховим делима, него по њиховим сновима. Знам да то звучи веома спорно, али ако је човек заиста желео да учини нешто добро, а добио нешто сасвим лоше, милосрдније је да му се суди на основу његове првобитне замисли, његове интенције, његове жеље да нешто учини. Разумем да, ако почнемо да судимо на тај начин, можемо отићи предалеко. Али нека буде у свести читаоца и таква идеја. Да, ако ћемо по правди, треба судити по резултатима дела. То је приступ с тачке гледишта праведности. Али постоји и други приступ – не из угла праведности, него из угла милости, јер је милост у крајњем исходу изнад правде.

Када говоримо о заборављању, развој интернета и дигиталних технологија нам је већ одузео сећање. Више не памтимо чак ни бројеве мобилних телефона својих најближих, на рођендане нас подсећају друштвене мреже, разне апликације. Да ли се бојите вештачке интелигенције као новог технолошког продора ком смо сведоци?

– Бојим се, заиста се бојим, јер смо на ивици да се то отме контроли. Вештачком интелигенцијом се бавим у свом следећем роману. У почетку смо потцењивали машине, говорили да човек има неке способности које оне немају. Машина делује по одређеним правилима, а човек може изненада да промени правила, да измисли нешто што машина не може. Сада машина није способна само да напише музику која наликује делима Чајковског, Шостаковича или Малера, него и да напише оригиналну музику. То су продори који су се догодили за годину дана! Прво смо говорили да машина може да победи само средње доброг шахисту, али не и доброг шахисту. Сада сви светски шампиони у шаху губе партије с машинама. Какав је закључак? Када је реч о анализи свих могућности и избору најбоље варијанте, човек нема никакву шансу да се такмичи с машином. Она ће увек бити боља. Зато, ако се шах посматра као задатак у којем је неопходно анализирати максималан број варијанти, машина ће то учинити брже и много боље од човека. Ту се с њом не треба такмичити, то је бесмислено.

Ступамо у сферу у којој је веома танка граница између живог и неживог. Све живо је створио Бог. И човека је створио Бог. А то стваралачко начело човек је примио из руку Господа. И када говоримо о вештачкој интелигенцији, потребно је разумети да је она апсолутно изван морала. Она има само разумевање шта је сврсисходно. И заиста постоји опасност да ће у неком тренутку машине почети да нас доживљавају као сувишне, да ће прорачунати да им више нисмо потребни и неће имати никакве кочнице да нас на неки начин униште или сатру.

Машина може да потуче човека на многим пољима. Али шта је фундаментално разликује од човека? Машина није субјекат, нема сопствено ја и не може да га има. То је дар човеку, који је створен по Божјем лику. Бог је персонално начело, а машина то нема. И само у Божјем стварању света постоји персонално начело, начело Бога. И то персонално начело нам је предато. Ми смо личности. Имамо своје Ја, а машина га нема. И у тој сфери лежи нада човека да ће с њим, ипак, све бити у реду.

Говорите о томе да вештачка интелигенција није субјекат, али чини се да савремени човек на одређени начин губи свој идентитет. Да ли је то онда још већа опасност за нас?

– Да, то јесте опасно. Човек често постаје део масе, а управо је маса та која свет осликава у црно-белим тоновима, или они који делују за масе. Својевремено је изузетни руски научник Сергеј Сергејевич Аверинцев рекао: „Трудите се да не говорите у хору, чак ни добре речи, јер оне могу да се промене, а навика да се говори у хору ће остати“. То је веома мудра фраза. Не треба говорити хорски. Говори оно што ти сматраш потребним, то може да се поклапа с општим мишљењем, може да се не поклапа. Важно је да то изговараш у своје име и да то не буде део хорског певања јер човек који се навикава да буде само део општег мишљења није способан за истински слободан избор.

Чини се да у савременом глобалном друштву има врло мало места за разговор и полемику, које замењују коначни закључци по принципу „црно“ или „бело“. Може ли човек у таквом друштву да буде слободан? Сви данас говоре о слободи, а да ли је заиста има?

– Слобода је, пре свега, унутрашња категорија. Наравно, тамо где је веома лоша друштвена ситуација, веома је тешко држати се тога и бити слободан. Ипак, у целини гледано, човек може бити слободан свуда. Постоје разне врсте слободе. Слобода – за нешто, која је конструктивна, слобода – од нечега. Слобода деструктивна. Конструктивна слобода је, рецимо, слобода да се пише, да се ствара, да се размишља, она свакако постоји. И њу је чак и у најгорим ситуацијама немогуће одузети човеку. А слобода од нечега – она често није ни потребна, или није много потребна. И када се таква слобода одузме, то можда и неће много утицати на човека. Пушкин има стихове у којима говори о људским правима, о слободи. Он каже, не наводим дословно, да му је свеједно да ли је штампа слободна, да ли танана цензура притиска шаљивџије, јер све су то само „речи, речи, речи“. И није ли, како каже, свеједно да ли нешто зависи од цара, или од народа. И Пушкин говори о унутрашњој слободи, за коју у целини гледано немају много значаја не само односи с влашћу, него и с народом. И ја добро разумем Пушкина јер је понекад потребна одређена дистанца у односу на сопствено време како би се оно боље разумело и описало. Због тога што, ако си превише укључен у своје време, не видиш много.

У роману постоји занимљив дијалог Чагина и британског обавештајца о томе шта је то срећа. За Чагина су то ситнице, пријатни делићи свакодневице, тренуци, за Британца – успех у каријери и новац. И Чагин изговара реченицу: „Срећа није резултат борбе“. Да ли Чагинове речи одражавају Ваше лично мишљење о појму среће?

– Да, у том случају Чагин одражава моје мишљење. Срећа није нешто монументално, то није победа на Олимпијским играма. То су некакве пријатне слике, прослава Нове године, када се заиста осећаш срећним. А Пушкин је лепо рекао да нема среће на земљи, само мир и слобода. Срећа је празнично стање. Празник не може да траје бесконачно, то је реткост. И у основи живот се састоји из радних дана. Али ако говоримо о животу у целини, о срећном животу, то је случај када је навика заменила то стално празничнно осећање. Навика је осећање задовољства тиме што на исправан начин поступаш сваког дана, целог свог живота. А ако се то дубље формулише, то су заиста мир и слобода.

Извор:
СПУТЊИК