Цвијеће које не мирише

Пише: Јован Лакићевић

Постоји на овим нашим балканским просторима цвијеће које не мирише! Напротив.

Неки од вас који ово буду читали, вјерујем да слутите да се ради о „хрватском цвијећу“, босанским муслиманима које су Хрвати, више из шале, да не кажем спрдње, него из милоште, већ деценијама тако звали!

Не знам ко је аутор ове несумњиво важне и успјешне пропагандне удице, пошто су се многи наивни Бошњаци, српска разбраћа, на њу одавно упецали, али је добро процијенио њен ефекат и значење

Спојна тачка која их већ дуго, а и данас, уједињује, јесте мржња према бившим сународницима и затирање Срба.

Ријеч је о феномену конвертитства, о чему су већ написане многе књиге!

Протагонисти ове дуготрајне србомржње, углавном не читају ове, већ ни било какве књиге. Ношени генетском, патолошком мржњом они се до данас, вођени инстиктом, труде да њихових негдашњих сународника Срба буде што мање, или да их уопште не буде!

У тој функцији је и најновија њемачко_бошњачка резолуција о „геноциду у Сребреници.

Дуго су освједочени српски крвници, муслиманске усташе у негдашњој Хрватској бановини, а потом НДХ, били у сјенци своје идеолошке сабраће – хрватских усташа. Тако да и термин усташе, готово редовно, подразумијева – хрватске усташе.

Вријеме је да се послије осамдесет година ћутања, у име „братства-јединства“ коначно каже: муслиманске усташе, као „хрватско цвијеће“, у својим злочинима и звјерствима над Србима, нијесу нимало заостајали иза Хрватских усташа!
БиХ је препуна крашких јама, а нема ниједне коју босански муслимани нијесу населили мртвим, а често полумртвим ( убиства су вршена маљем, или сјекиром), али и живим Србима ( Будо Симоновић: „Огњена Марија ливањска“)

Па зар нијесу босанске усташе, муслимани, судјеловали у акцији на Козари, када је у заједничком са Њемцима (Курт Валдхајм) и Павелићевим усташама, звјерски побијено 70 хиљада Козарчана, на својим спаљеним огњиштима, а 21 хиљада козарачке дјеце ( Драгоје Лукић) одведено у Јасеновац, без милости побијено или живо затрпано у десетак дубоких и дугих ровова у Доњој Градини!

Био сам намјерио да пишем о муслиманско-усташким стратиштима од Коритске јаме и Пребиловаца, до Ливна, али сам се предомислио. Знам да овакве текстове готово нико не чита, јер људи имају подсвесни отпор и одбојност према овим „гробљанским“, морбидним темама.

Умјесто тога послужићу се маниром садашњих Бошњака, и предложићу неколика стратишта за изгласавање муслиманског геноцида у српским парламентима. Није ми до публицитета какав је изазвала „Резолуција о геноциду у Сребреници“. Али ми је до истине коју би нове генерације Срба требало да знају.

Први предлог би био – стратиште у Старом Броду на Дрини. Писао сам о томе више пута на овом Порталу, о нечему, као и многи Срби с обје стране Дрине, нијесам имао појма до прије пет-шест година, када су представници племена Црне Горе и Брда, и ја међу њима, гостовали у Андрић граду ( у организацији др Мома Вуксановића и Српске заједнице у Ц.Гори). Отишли смо низ Дрину, бродићем, петнаестак километара до Старог Брода, до спомен обиљежја и капеле коју је подигао босански владика Николај.

Те ме слике и до данас прогањају. На зидовима мале капелице исписана су имена српских невољника, од којих је већина завршила свој прекратки живот у набујалој Дрини, у зиму 42. Било их је више од шест хиљада!

Када је усташка, муслиманска експедиције, величине дивизије, кренула у акцију чишћења подрињских села, опколили су српски збјег у Милошевићима надомак Дрине. Српска нејач је намјеравала да преко Старог Брода потражи спас с друге стране Дрине, у Србији. Мало њих је стигло до Дрине – сви су побијени, или потопљени у Дрину.

Мислим да је тада, мој пријатељ, епски бард Радован Бећировић Требјешки, срочио оне, мени добро познате стихове:

„Дрино, водо, за једно стољеће,/ С тебе нико воде пити неће,/ Нит ће пити, нити руке прати,/ Људске ће се кости призирати!“

Остаће за памћење да је тада 356 српских дјевојака, да не би биле силоване од балија, скочило у мутну и плаховиту Дрину! Прије тога су се загрлиле и, последњи пут у животу, запјевале: “Дрино, водо, кад будемо мртве, чувај помен на невине жртве“! Видјело се како смо га, безмало 80 година, сачували. Нико о томе, доскора, није имао појма!

Читава дивизија била је састављена од муслиманских црнокошуљаша, усташа, а само је командант био Хрват, Јуре Францетић. У питању је злочин истребљења, који има апсолутно све елементе геноцида.

Нимало драге моје балије и неоусташе, предложићу руковоству Српске да геноцидом прогласи и оно српско стратиште у потоњем рату у Казаним изнад Сарајева, гдје је побијено пет хиљада Срба. Ту не треба куповати сандуке и расписивати конкурс за нове „жртве геноцида“, као што је годинама рађено у Поточарима! Сви постријељани су на једном мјесту.

Други је предлог – жртве 28 муслиманске дивизије , 3.267 ( по имену и презимену) цивлних и војничких жртава у Средњем Подрињу, које су посмицале балије Насера Орића, а које је успио да попише професор Миливоје Иванишевић. Било их је, наравно, знатно више. Осамдесет села око Сребренице и Братунца је уништено и спаљено, а готово сви мјештани су прво мучени, жене силоване, па потом побијени! Отуда ни до данас нема „ српских мајки“ из околине Сребренице, јер их нема међу живима!

Не знам, бивша браћо, како гледате на то да је ваш херој Насер Орић, знајући за договор Клинтона и вашег најновијег вође и учитеља Алије, напустио Сребреницу три мјесеца прије њеног ослобађања!

Мене би занимало да ли још чува огрлицу, сачињену од ушију побијене српске дјеце?

Иначе, ови моји потоњи текстови о Сребреници, резултат су ваше и њемачке Резолуције о непомирењу! Нек вам буде јасно, јер полазим од себе: овим чином обновили сте сјећања, мржње и подјеле, од чега нећете имати много вајде!

Извор:
ИН4С