Снажне поруке представника Русије са трибине УН – цело обраћање

Амабасадор Русије у УН Василиј Небензја оштро је коментарисао пред Генералном скупштином изгласавање Резолуције о Сребреници. У наставку прочијте цео говор руског амбасадора.

Поштовани господине председниче, поштоване колеге,

Данас смо сведоци тужне странице у историји Генералне скупштине УН. Један број делегација, предвођен Немачком, одлучио је да злоупотреби овлашћења Генералне скупштине и да, под изговором да резолуција има за циљ да се утврди Дан сећања, усвоји политичку декларацију чији је циљ, упркос изјавама иницијатора који говоре супротно, демонизовање једног од народа бивше Југославије, подривање Дејтонског мировног споразума и резолуције СБ УН 1031 на којој се он заснива. Не изненађује то што резолуција усвојена без консензуса не само да не позива на пуну имплементацију Дејтонског споразума, него га ни не спомиње. Ова резолуција уопште није усвојена са бројем којем су се организатори надали. Погледате бројке: већи је број чланица УН које нису подржале резолуцију, него оних који јесу.

Међу иницијаторима нацрта је стални представник БиХ који је у овом питању деловао прекорачујући своја овлашћења. Према Уставу БиХ, који је део Дејтонског споразума, подношење резолуције која је данас усвојена требало је да одобре сви чланови Председништва те земље.

У овоме видимо још једну потврду доследне линије дела босанских елита и њихових западних ментора усмерене на поткопавање улоге Председништва као тела које у највећој мери одржава консензус мултинационалног друштва у БиХ у вези питања која су кључна за државу. Подсећамо да систем балансирања интереса три државотворна народа и два ентитета представља срж Дејтонског споразума којим је окончан крвави грађански рат у Југославији.

Аутори иницијативе су од почетка доводили чланове Скупштине у заблуду. Прокламовали су да резолуција води помирењу и истовремено су крили да у њој недостаје главни елеменат – сагласност свих народа и ентитета земље. Чак је и само подношење нацрта и разматрање довело до пораста тензија у БиХ и на Балкану у целини. То потврђују демонстрације у Бањалуци у којима учествује више хиљада људи, писма и обраћања српског члана Председништва БиХ Жеље Цвијановић и представника Србије на седницама СБ УН од 30. априла и 15. маја. Да питање које се данас разматра има и директну правну димензију говори и саопштење Народне скупштине Републике Српске од 22. маја.

Желели бисмо да скренемо пажњу и на то да су потпуно неумесне паралеле између резолуције о геноциду у Руанди и данашње одлуке о Сребреници. Нацрт резолуције Генералне скупштине о Руанди уочи разматрања у Генералној скупштини био је усаглашен унутар земље, а затим и у регионалној групи – Афричкој унији. Што се тиче ове резолуције, нисмо видели било какав покушај да се договоре заједнички приступи. Уместо тога, поменута „група пријатеља“ припремила је и изнела на разматрање нацрт као готов производ по принципу „узми или остави“, прикривајући се са неколико рунди формалних консултација.

Сви позиви представника одговорних чланица УН, укључујући Русију и Србију, да се питање дана сећања на жртве рата у Босни врати на национални ниво како би о њему расправљала сва три државотворна народа БиХ, као и да се постигне јединствен став у региону, били су одбачени. Зато су на листи коаутора Немачка, САД, Француска, Велика Британија, Финска, Ирска, Италија, Лихтенштајн, па чак и Нови Зеланд. Ни Холандија, чији је такозвани мировни батаљон одиграо срамну улогу у трагедији у Сребреници 1995. године, није се устручавала да се придружи коауторима.

Једно је очигледно: иницијатори данашње одлуке делују смишљено, подстичући Босну и Херцеговину на конфронтацију и не обазирући се на цену коју је та земља платила током грађанског рата деведесетих. Тада је погинуло 100.000 људи и много је примера крвавих трагедија тог рата не само против Бошњака, него и Срба и Хрвата. Утисак је да се ово ради да се народи у БиХ никада не помире. Ове акције видимо као претњу миру и безбедности у земљи и региону у целини.

Све то је цинично и лицемерно, али је још више изненађује то што је Немачка одлучила да буде главни спонзор ове резолуције. Земља, која је у 20. веку покренула два светска рата, која је у концентрационим логорима убила милионе људи, која је одговорна за масовне злочине у Африци и која је најактивније учествовала у распаду Југославије и бомбардовању Сарајева 1995. године, сада покушава да са трибине Генералне скупштине држи лекције другима о важности националног помирења. Сигурни смо да Немачка нема никакво морално право чак ни да помене термин ‘геноцид’ у вези било чега, осим својих гнусних злочина. Подсећамо да су саме Уједињене нације, у чијим се просторијама данас налазимо, формиране због злочина нацистичке Немачке с циљем да се такви злочини против човечности спрече једном заувек.

Желели бисмо још да истакнемо да су аутори нацрта својим потезом укинули својеврсни статус кво који је опстајао захваљујући резолуцији Генералне скупштине – 69/323 о проглашењу 9. децембра за Међународни дан свих геноцида и отворили су „Пандорину кутију“. Подсећамо да одлуке Генералне скупштине УН о геноциду и другим злочинима нацистичке Немачке против народа Совјетског Савеза током Другог светског рата 1941-1945. нису биле усвојене. А ти злочини нацистичког режима однели су животе 27 милиона совјетских грађана. Страдали су многи европски народи, међу којима веома тешко и Срби. Ми то нисмо заборавили нити ћемо заборавити. Нико није забрављен, ништа није заборављено.

Господине председниче,

Не можемо занемарити изјаве низа делегација о важности поштовања одлука Међународног суда за бившу Југославију и Међународног суда УН.

Међународни суд за бившу Југославију и његов наследник, Међународни резидуални механизам за кривичне судове, који су били формирани како би обезбедили непристрасно правосуђе, потпуно су подбацили када је реч о овом задатку. Њихове пристрасне и политизоване одлуке нимало нису допринеле одрживом помирењу на Балкану.

Међународни суд за бившу Југославију и Међународни резидуални механизам за кривичне судове само су допринели продубљивању подела на Балкану. Одговорност за догађаје из деведесетих свалили су искључиво на Србе, игноришући бројне злочине осталих страна у сукобу. На крају гласови српских жртава никада се нису чули, нису постигли никакву правду. За Међународни суд за бившу Југославију као да није ни постојао Механизам за српске жртве злочина. Право правосуђе не функционише тако.

Да не говоримо о томе да је база доказа Међународног суда за бившу Југославију у великој мери изграђена на спорним правним концептима које је смислио сам трибунал. Његове одлуке броје хиљаде страница, али субјективна компонента геноцида је извучена из препричавања сведока једног телефонског разговора.

Међународни суд правде није улазио у детаље и једноставно је прихватио све закључке Међународног суда за бившу Југославију. На то је директно указао један број судија у својим засебним мишљењима у вези одлуке од 26. фебруара 2007. године.

Господине председниче,

Више пута смо чули да би представљена резолуција требало само да затвори празнину, да потврди одлуке међународних судова и да допринесе дугорочном националном помирењу. Међутим, горка иронија је у томе што је данашње гласање јасно показало колико је подељена светска заједница и око Сребренице и око горе наведених одлука. Усвајање ове резолуције је Пирова победа за њене иницијаторе. Шта су они постигли? Ако су аутори имали за циљ да поделе Генералну скупштину, на шта смо их раније упозоравали, онда им је то одлично успело.

Хвала на пажњи.

Извор:
ИН4С