Ништа не може испровоцирати Београд

Вероватно се неки сећају ове чувене карикатуре: у фудбалском шеснаестерцу хумка, поред ње судија који одлучно одмахује, а испод коментар: судија се није дао испровоцирати да досуди пенал. Најновији вербални испади бившег шефа Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију-у-оставци, Александра Вулина, некако асоцирају на то, не само по својој карикатуралности, већ и по суштинској равнодушности на очигледна непочинства на која би морао да реагује на конкретан, а не на виртуелан начин.

Наиме, од петка 26. јула па до понедељка 29. јула на Косову и Метохији су ухапшена четири Србина, и то у северном делу јужне српске покрајине. У петак је на „интегрисаном прелазу“ који није граница, ако је веровати Вулину, Дрецуну и остатку хора напредних дечака, тј. на Јарињу ухапшен Иван Радивојевић из Косова Поља, осумњичен за „ратне злочине“ на КиМ, према портпаролу „косовске полиције“. У суботу је на том истом прелазу ухапшен Чедомир Марковић из Грачанице, оптужен за „наношење тешких телесних повреда“ према тјералици „косовске полиције“ у Грачаници. А у понедељак  су Еулекс полиција и „косовска полиција“ у Рудару код Звечана ухапсили Слободана Репића под сумњом да је 7. децембра 2012. године у Косовској Митровици пуцао на заменика директора административне Канцеларије тзв. владе Косова Душана Милисавиљевића, и Жарко Веселиновић, брат Звонка Веселиновића, због „неовлашћеног поседовања оружја“.

Начелник Косовско-митровичког округа Раденко Недељковић изјавио је да ова хапшења представљају „психолошки рат против Срба на северу Косова“ и да због тога ниједан Србин не може да буде спокојан и миран, додавши да је тај сценарио већ виђен у бившим југословенским републикама: „Сваки Србин има страх од тога да ли се налази на тајним потерницама и оптужницама, Ово је тренутак да Еулекс, када је већ званични Београд био крајње кооперативан током бриселских договора, обелодани тајне спискове и оптужнице како би видели ко су Срби који су извршили ратни злочин и тешка кривична дела“, рекао је Недељковић.

Срби са севера Косова и Метохије су на хапшења реаговали тако што су се огласиле сирене за опасност у Северној Митровици, а пут Косовска Митровица-Рашка је блокиран.

Ова врста елегантне постојаности или достојанства под притиском, како је храброст једном дефинисао Ернест Хемингвеј, је нешто што је очигледно својствено преосталим слободним Србима и осталим неарбанасима на Косову и Метохији. Благе али директне речи једног од водећих људи са севера КиМ, у комбинацији са конкретним акцијама самоодбране, и то у потпуно непријатељском окружењу, на којем би им завидели и браниоци Алама на челу са Дејви Крокетом.

Сигурно им није лако што део тог непријатељског окружења чини и „њихова држава“, како уставофобну власт коју заступа обично воли да назива Александар Вулин, човек који је жртвовао чак и оставку зарад „виших циљева“ и неизмерне љубави оних који су га молили да остане. Не само да их гура у наручје власти нарко-терориста и трговаца људским органима у Приштини, већ их „њихова држава“ устима Вулина саветује да „не смемо дозволити да нас било ко испровоцира на насиље“, позивајући притом „Србе на мир“.

Збиља, шта би могло „испровоцирати“ „нас“ – односно државу Србију – да реагује. Хапшења? Хумке? Нипошто. Јер, Срби са севера треба да остану мирни пошто, како мудрује Вулин, „Приштина ради све како би онемогућила Србима да учествује у изборима на Косову и Метохији“. А којим изборима? Па оним после којих би Срби са севера КиМ фактички признали суверенитет тзв. Косова и прихватили да буду измештени из правног поретка своје државе, а „интегрисани“ у (бес)правни поредак приштинске франкенштајн-творевине. Јер, замислите: „Приштина је највећи противник интеграције Срба“, рече Вулин на Медијском јавном сервису европске Србије и остаде жив. А ми све време мислили да су највећи противници интеграције у приштинску (жуту) кућу ужаса управо наши „северњаци са југа“, ослањајући се на изјаве Марка Јакшића, Славише Ристића, Драгише Миловића, Славка Стевановића, Добросава Добрића и сличних партибрејкера, који никако да схвате сву дубину државничке мудрости фактичког одрицања од 15 одсто сопствене територије у замену за магловита обећања о некаквим могућим извесностима у некој недефинисаној будућности.

Оно што би нам могло промакнути у свему овоме, а не би требало, је чињеница да Вулину, као ни било ком другом (анти)државном чиновнику, не пада напамет да учини ишта више од позивања „на мир“, што сасвим одговара опису „државе“ чије је војске изгледа једина сврха да учествује у што више „мировних операција“ што даље од граница државе која за њу издваја поприлична буџетска средства да би је бранила. Нећете никако чути да ико од великих „миротвораца“, некадашњих „чувара граница“ где год су српске земље и српски гробови (Вучић, Николић) или на потезу од Триглава до Ђевђелије (Вулин са дупло дужом косом, додуше без цвета) – икада потегне чак и могућност коришћења оружаних снага земље за – тише, да нико „у свету“ не чује – одбрану земље, односно свих њених грађана, па и оних који живе на простору Косова и Метохије.

Не, ништа их неће „испровоцирати“ – ни хапшења њихових сународника, ни скрнављења гробаља, ни застрашивања, па ни хумке. Напротив. Испровоцираће их најпре они који се опиру мирном укрцавању у бриселске сточне вагоне са картом у само једном правцу. Јер, ништа не сме да поремети „мир“ какав су они изгледа наменили последњим браниоцима српске државности и достојанства. Мир гробља, мир хумки, над којима би они, кад све буде било готово, наравно пред камерама, наставили да гаје „културу памћења“ која је сада тако тренди у свету. Озбиљних, смркнутих, али ипак одлучних лица. „Ратници мира“, попут Кушнера. Али – што да не? Из исте су куће…

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе