категорија
Култура /
дана 20/04/2024 у 16:09 часова /
„Срећно, срећно, неповратно време детињства! Како не волети, не неговати сећање на њега? Та сећања освежавају, узносе моју душу и служе ми као извор највећих уживања...
После молитве се умоташ у ћебе, на души ти лако, светло и пријатно; једна машта стиже другу, али, о чему машта? Машта је неуловљива али испуњена чистом љубављу и надом на чисту срећу. Ево,на пример, Карл Иванович и његова горка судбина – једини човек кога сам знао као несрећног; и тако ми га је било жао, тако сам га волео, желео да ми Бог да могућност да му помогнем, да му олакшам патњу; био сам спреман да жртвујем за њега све. Или – вољену порцеланску играчку ставиш на крај перјаног јоргана и дивиш се, како је топло и пријатно лежати тамо. Још се помолиш да Бог да свима срећу, да сви буду задовољни и да сутра буде лепо време за шетњу, окренеш се на другу страну, мисли и машта се испремештају, измешају, и заспиш тихо, мирно, с лицем још мокрим од суза.
Да ли ће се икад вратити та свежина, безбрижност, потреба за љубављу, снага и вера коју имаш у детињству? Које време може бити боље од оног кад су два доброчиниоца – невина веселост и бескрајна потреба за љубављу, били једини нагони у животу?
Где су те вреле молитве? Где је најбољи дар – ганутост до суза? Долето је анђео утехе, с осмехом обрисао те сузе и поклонио слатку машту неисквареном детету.
Зар је живот оставио тако тешке трагове у мом срцу да је заувек нестала способност да заплачем и да се одушевим? Зар су остала само сећања?„
Запањујући редови из првог Толстојевог дела – романа Детињство! Они нам дају могућност да замислимо од чега је почињао његов животни пут, али и како је маштао да га заврши. У тим редовима је, у суштини, одражен духовни вектор Толстојевог живота.
Живот је срећа. Највиша срећа се достиже кроз веру у Бога и љубав према свим људима. Вера и љубав – то чак и нису доброчинитељи. То је најнасушнија и ако хоћете, егоистична потреба душе. У детињству, ако је оно прекрасно, та потреба се задовољава сама од себе. Са одрастањем, егоистичне потребе тела заглушују и замењују главне потребе душе – жеђ за вером и љубављу. Али што човек више задовољава потребе тела, то је несрећнији. И што даље иде у задовољавању егоистичних телесних потреба, то је даље од извора среће.
Враћање изворима захтева огроман духовни напор, педантан рад над собом, и све зато да би се стекло оно што се у детињству добија на поклон.
То је, сажето, сва духовна Толстојева филозофија, која је одредила његову душевну праксу. Парадокс је био у томе што, ма колико је прост био жељени духовни резулатат, толико је невероватно сложена била духовна пракса. „Поента живота, његова сврха је радост“ – писао је Толстој. „Радуј се небу, сунцу, звездама, трави, дрвету, животињама, људима. И пази да та радост ничим не буде нарушена. Ако се та радост наруши, знај да си негде погрешио, нађи ту грешку и исправи је.“ „Све је у теби и све је сад“ – Лав Николајевич је волео да понавља речи филозофа Василија Кириловича Сјутајева. Али какав је огрмоан рад над самим собом морао да обави да би дошао до тог стања! Читав Толстојев дневник, почев од 1847. године до саме смрти, посвећен је у суштини непрекидној хроници тог тешког рада. То личи на покушај повратка у рај. Тачније, у оно рајско стање душе, које је описано у Детињству. Прво помињање рада на роману Детињство датира из јануара 1851. године, роман је завршен у лето 1852. године. Толстој почиње да води дневник у марту 1847. године као студент Казањског универзитета, на клиници, где се лече од „гаонареје“ (гонореје) коју је добио „онако како се она обично добија“. Тако први запис у дневнику сведочи о томе колико је он далек од дечјег, „рајског“ стања душе. Срамна физичка нечистота – само је физичка манифестације ужасног умртвљења душе, али и сигнал да је потребно, док није касно, почети рад на самом себи. И том главном раду он ће посветити цео живот, чији циљ и поенту ће показати у Детињству.
Потреба за љубављу је увек живела у Толстоју. Али снага вере и невиност су били изгубљени врло брзо пошто је напустио свој дечји рај, Јасну Пољану. „Био сам крштен и васпитан у православној хришаћанској вери“ – пише он у Исповеди крајем седамдесетих година. „Учили су ме томе још од детињства, и током целог дечаштва и младости. Али, кад сам са 18 година завршио другу годину факултета, више нисам веровао ни у шта што су ме учили…
Из дубине душе сам желео да будем добар; али сам био млад, имао сам страсти, а био сам сам, савршено сам, кад сам тражио доброту. Сваки пут кад бих покушао да изразим своје најинтимније жеље, то да хоћу да будем моралан, наилазио сам на презрење и подсмех, а кад бих се предавао одвратним страстима, хвалили су ме и подстицали. Частољубље, властољубље, користољубље, страст, гордост, гнев, освета – све се то поштовало. Одајући се тим страстима, ја сам личио на одрасле, и осећао сам да су задовољни мноме.“
Ове редове је писао Толстој у време кад је његова свест мењала боју – све што је раније сматрао белим, постајало је црно и обрнуто. У суштини, није он баш био тако усамљен у младости. Три дивна старија брата – Николај, Сергеј и Димитриј Толстој, завршили су тај исти, Казањски универзитет у коме је и он студирао; биле су ту и вољена млађа сестра Марија; две тетке – Пелагија Иљинична Ушкова и Татјана Александровна Јергољска. Она је млађој деци – Димитрију, Миши и Лаву заменила мајку у Јасној Пољани: Пелагија Иљинична је прихватила браћу Толстој у Казању.
Усамљеност младог Лава Николајевича састојала се вероватније, у томе што, „потпуно се предајући страстима“, он ни најмање није желео да „личи на одраслог“. Прихватајући споља правила игре одраслих, остајао је у себи, дете. И наравно, није чудно што му се први роман који га је прославио, зове Детињство.
Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ
