Алиби за велику Албанију

Елементарни превид Мари-Жанин Чалић у „Историји Југославије у 20. веку“ прави и кад пише о краткотрајном рату ЈНА у Словенији, крајем јуна 1991. У њеној верзији до тог рата је дошло „када су Словенци хтели да подигну међународну границу према Хрватској“, а повод за интервенцију ЈНА било је словеначко запоседање граничних прелаза на југословенско-аустријској и југословенско-италијанској граници.

Неколико страница касније Чалићева изричито каже да уочи грађанског рата у Босни и Херцеговини „ни једна једина општина није била хомогена“, а према попису из 1991. у овој републици је било петнаестак општина у којима је један од три конститутивна народа чинио већину од 90 и више одсто становништва. Од Босанског Грахова, Широког Бријега, Посушја, Шековића и Дрвара до Љубушког, Љубиња, Челинца, Читлука, Груда, Неума, Српца и Цазина.

На неколико места Чалићева говори уопштено о финансијској помоћи коју је Тито добијао од запада после разлаза са Стаљином, али нигде не помиње да је Југославија од САД, Велике Британије и Француске 1954. године, само на име економске помоћи, добила готово исти износ колико је те године остварила од извоза свих југословенских индустријских производа. Или да је од 1950. до 1954. америчка помоћ покривала више од 80 одсто југословенског платног дефицита.

Упркос овим подацима, ауторка лансира тезу да је у Титовој Југославији „највећи део капитала створен унутар домаће привреде“.

У средишњем делу књиге немачка историчарка констатује да је у Југославији после 1948. „почела хајка на комунисте који су остали верни Москви, тзв. ибеовце“, а нигде се не цитира познато признање Титове тајне полиције, Удбе, да чак 47 одсто ухапшених 1949. уопште није било „верно Москви“, већ је неосновано лишено слободе.

Говорећи о Косову Чалићева тврди како су косовски Албанци 1981. у свим већим градовима у овој покрајини организовали насилне демонстрације због тога што су веровали да је „коначно дошао тренутак“ да остваре „своју жељу за потпуном равноправношћу“! А један од главних захтева демонстраната и тад и на првим албанским сепаратистичким демонстрацијама на Косову и Метохији, 1968, био је припајање Косова Албанији. Држави у чијем се саставу ова област никад није налазила, изузев за време нацистичке и фашистичке окупације Србије у Другом светском рату.

И у завршним поглављима „Историје Југославије у 20. веку“ немачке историчарке Мари-Жанин Чалић читалац ће срести мноштво нетачних и половичних података и конструкција.

У поглављу „Рат за наслеђе 1991. до 1995“ ауторка је смогла снаге да отворено проговори о немачком исфорсираном признавању Хрватске и Словеније. Ово је за сваку похвалу и због тога што је немачка унилатерална одлука директно потпалила ватру испод босанског казана, јер је она сама по себи представљала најјачи сигнал босанским Хрватима и Муслиманима да и по цену грађанског рата напусте Југославију.

Подсећајући како је дошло до ове одлуке, Чалићева истиче да је „немачка јавност узнемирено реаговала на рат и избегличку беду у суседству“(!). Помиње и „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, али пропушта прилику да наведе и једно кредибилно сведочење о улози овог десничарског листа у ратној драми Југославије.

Јирген Кроборг, који је од 1991. био политички директор немачког Министарства спољних послова, својевремено је обелоданио да су текстови овог листа и његовог ондашњег власника Георга Рајсмилера немачког канцелара Хелмута Кола „доводили до лудила“. И да је због тога канцелар једног дана рекао: „Жао ми је, али сада ћемо обавити признање“.

Највеће проблеме са објективношћу писац најновије историје бивше Југославије има у оним деловима књиге у којима говори о грађанском рату у Босни и Херцеговини. С правом указује на српске злочине почињене у овом делу бивше Југославије, али не налази за потребно да забележи било који колективни злочин босанских Муслимана над Србима, изузев „крвопролића“ које су јединице Насера Орића починиле на Бадњи дан 1993. у селима Глогова и Кравица.

Чалићева не налази за потребно да помене ни први ратни злочин 26. марта 1992. над 12 српских цивила у селу Сијековац код Босанског Брода, а за објективног хроничара подаци о првим злочинима нису занемарљиви.

Још је уочљивије да Чалићева није посветила практично никакву пажњу Кутиљеровом мировном плану, кога су пре почетка рата у Босни и Херцеговини потписале све три босанске стране, али је Алија Изетбеговић на наговор америчког амбасадора у Југославији Ворена Цимермана повукао потпис и марта 1992. изабрао рат уместо мира.

Кад говори о хрватским акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, ауторка помиње протеране, али не и да је у тим операцијама било и око 1.500 побијених српских цивила, међу којима је и 579 жена и 21 дете, а изостао је и податак о томе колико је Срба и другог неалбанског живља 1999. морало да напусти Косово.

Чалићева тврди и да је Македонија 1967. „добила националну цркву“, а нигде не наводи податак да Македонску православну цркву ни до данас није признала ниједна православна црква у свету, јер је сматрају неканонском организацијом.

У једном делу књиге ауторка подсећа на противречност Повеље Уједињених нација, која истовремено „штити право на самоопредељење народа, на које су се (1991) позвали Словенци и Хрвати“, а обавезује светску организацију „на чување суверенитета и територијалног интегритета држава“.

Ако је већ тако, а јесте, нејасно је због чега Чалићева поставља питање „зашто би право на самоопредељење могли имати Словенци и Хрвати, а да то право немају и Срби у Хрватској и Босни, или Албанци на Косову“. Зар сама себи није одговорила цитирајући Повељу Уједињених нација: Албанци у бившој Југославији, уз све уставно-правне и политичке експерименте, нису били, нити су могли бити народ, већ народност, а Срби су и у Хрватској и у Босни и Херцеговини били суверени народи. А ту сувереност, изражену у одлукама о формирању ових република, изборили су у борби против фашизма, а не за некаквим зеленим столом.

Због ограниченог простора овде су наведени само неки од највећих пропуста ове књиге, али можда је и ово довољно да се стекне потпунији увид у ово дело, које заслужује и пажњу и оспоравање.

Подршка

На почетку ове књиге читалац може сазнати да су интерес да „подрже издавање овог дела“ нашли и савезно Министарство за европске и интернационалне послове Аустрије, Министарство иностраних послова Немачке, Јавна агенција за књигу Словеније, Министарство културе Хрватске и Ресор за културу Кнежевине Лихтенштајн.

Маспок

Ауторка скреће пажњу читаоцу и на Титову критику хрватског маспоковског руководства почетком јула 1971, али нигде не наводи да је два и по месеца касније Тито дезавуисао самог себе, говорећи да су „заиста апсурдне којекакве приче о Хрватској – о томе да ту нема јединства, да народ друкчије мисли, о томе да ту постоји и цвјета велики шовинизам итд“.

Перо Симић / Новости