ПРОТОЈЕРЕЈ ЈЕВГЕНИЈ СТАРЦЕВ СА ПРВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА: Ми не ратујемо због вашег „Dolce Vita“!

Протојереј Јевгениј Старцев, настојатељ иркутскога храма Архангела Михаила, врло често бива на линији фронта у Донбасу. Циљ његових сталних долазака на линији фронта је достављање помоћи из Сибира нашим борцима и, такође, душевно старање и брига за наше војнике. Разговори су заиста о главним стварима у животу (и у смрти – она је овде заједно), о крштењу, исповести, причешћу. Ово је главни задатак присуства свештеника на првој борбеној линији фронта.

По запажањима свештеника, велика већина наших војника одлично разуме због чега ратују: онтолошка конфронтација добра и зла се овде осећа на својој кожи. И тешко нама -говори он- ако не оправдамо наду и жртве наших штићеника, зато што говоримо о истинској и изворној заштити права Русије, односно, о самој Светој Русији коју смо уназад потпуно заборавили.

– „Искушење Запада“, односно религиозно поклоњење комфорту и својим страстима, оче Јевгениј: да ли се то заиста дешава? Ако се дешава, колико је то опасно за нас?

– Мислим да оно постоји и добили смо га „по наследству“ од Византије. Испада да је мало чудно: са наше стране, ако није религиозно поклоњење, онда је као минимум однос уважавања и поштовања који временом доводи, нажалост, до самозаборава, а са стране запада изазива гађење или чак и љуту мржњу. Поред тога, то је врло заразно. Али данас се, на срећу, позиција мења. Многи ,нарочито на фронту, могу кроз своје очи да се увере у „поштовање људских права, цивилизованости и васпитаности“ које су атрибути западног човека како смо им, ми, непромишљено приписивали и као мајмуни смо покушавали да их опонашамо и имитирамо, рушећи притом своју душу и памет. Савремена Украјина је упечатљив пример. Једном сам разговарао са заробљеним Украјинцем, још увек дечаком, и он говори: “Ви нас сигурно мрзите?“ А ја одговарам: “Сине, мржња је прејак осећај у односу на оно што видимо у теби. Презиремо вас као отпаднике, то је тачно. Неки људи вас и жале због тога, али да вас мрзимо-никако, нема мржње. Више мрзимо пакао у  који сте се увалили и који сте покушали да створите за нас и ту је мржња стварна“. Видите, подценили смо у овом случају снагу, снагу деструктивне речи, пропаганде: ми смо мислили да су Украјинци исти као ми , на крају крајева, у једној смо државаи расли, исте смо књиге читали, исту музику слушали, исте филмове гледали. Ми смо испустили из руку, због неодговорности или чак због криминала, деценије у којима се на некада братску Украјину обрушила сва рушилачка моћ западне пропаганде и мржња ка Русима, на којој је могао да им позавиди и Гебелс. Можемо се правдати, говорећи, да смо имали, такође, тешка времена. Ми смо се такође суочили са овим беснилом, али то није оправдање и чини ми се да је потпуно исправно што нам приговарају на наш рачун: било је неопходно да се стварно боримо против гебелсинизма у Русији, а такође, истовремено, и у другим земљама које су се нашле одсечене од нас.

– Зашто је дошло до раздора између Русије и онога што је остало од Украјине? На крају крајева, није дошло због злогласне чистоће улица или попуњености рафова у продавницама кад свега овога има у најмањем и најдаљем руском месту.

– Најглавније је због вере. Некоме то може да изгледа безначајно и да је свеједно како верујете, али то апсолутно није истина. Ако некада покушате да, православног човека или православни народ, учините унијатима, онда ће последице бити најразорније, како за човека , тако и за народ. Погледајте, шта је произашло после Брест-Литовске уније на крају 16. века, колико је ратова било, колико уништења, страдања. Рекло би се да је „само“ неколико јерарха одлучило да постану католици, али какав се страшан слом десио у народној души! Мислите, проћи ће време и све ће се смирити и изгладити? Да, нема сличности, то је онтолошки антагонизам. Узмите Србе и Хрвате који су сличан народ, један језик. Али, само искључиво због вере произашло је страшно, крваво раздвајање некада једног народа што је не тако давно спроведено од усташа.Јасеновац, „Олуја“, стотине хиљада избеглица јер су једни, просто, хтели да постану „цивилизовани европејци“. Сву човекољубиву моћ ове цивилизованости, ми видимо сваког дана. Потпуно иста ствар нам „светли“ и у Украјини, ако не зауставимо нове гебелсове другове.

Кроз религију човеку можете усадити нешто што потом нећете моћи да избијете никаквим друштвено-економским револуцијама. Религија и вера су прејаки цемент или чак нека врста тектонског фактора за човека и народ, и тешко тој особи и народу ако је његова вера мржња. Ја не могу схватити, зашто се ми до данашњих дана стидимо или бојимо да ствари назовемо правим именом: у Украјини је нацизам уведен у религију и њега је потребно уништити, и да се више не вртимо у круг. Ми смо, у своје време, назвали правим именом оно што се дешавало у Немачкој, и поступили смо онако како је било нужно, и за овај поступак нам, источни Немци, до данашњег дана захваљују. Мени се чини да руски војник, који је сада на фронту, прекрасно разуме свој задатак.

– Ја мислим да тамо људима није стало да маштају о  заради?

– Не, због новца се у рат не иде: нећеш убедити човека да ризикује свој живот за двеста „комада“. Тамо је други поредак, друга реалност, чак је и мирис другачији. Знате какав мирис?

– Сећам се мириса барута.

– Тога, такође, има али најстрашнији је смрад распадајућих тела. Тако да, кад то осетиш, верујте-није ти до новца. Ти који су дошли „чисто да зараде“ или се брзо стапају или се нагло преваспитавају. И ту нема ни трага од војничке романсе. Све је много озбиљније. Руски човек стиче духовно искуство, скупља га у себи, и то искуство се примењује у оцењивању зараћених страна, односно у оцењивању војника-ратника целог нашег друштва, у мери која одговара идеалима овога искуства: да ли ће то бити Црква и њени служитељи, да ли ће то бити политичар, представници пословног света, култура идт. Оцена ће бити веома-веома озбиљна, и не треба размишљати да се буде попустљив: ми нећемо војевати за вашу Dolce vita, и не дао вам Бог да издате нас и Русију“ -управо тако. Ми не можемо таквим људима „продати“ некакву симулацију духовности, као и да им нешто одбрбљамо на њихове, истините, духовне потребе: подвалу ће приметити из прве. Зато, не долази у обзир: ако себе називаш хришћанином, држиш до хришћанских вредности- онда се и владај по хришћански.

Лицемерје неће успети: ми ратујемо а ви се подмукло осмехујете продужавајући да снимате одвратне филмове, да певате глупе песме, да се купате у луксузу, да окрећете главу говорећи нам “није све тако једноставно и просто“. Не, момци, тако се ствари неће кретати. Све је, већ, врло једноставно и просто: или си ти са Богом, или си против Њега.

Петр Давыдов
Превод: Драган Николић

Извор:
ПРАВДА