Милутин Станчић: Дримкол – Мала Шумадија (записи из Македоније)

Овде су раније живели аутохтони Срби. Прво је вера промењена, муслимани су постали. Затим, македонизирање (Македонци муслимани, Горанци, Торбеши…) и на крају ‒ албанизација

Дримкол, завичај заборављених великана

Јула 2017.

Дримколу у походе, на југозападу данашње Македоније, стигли смо по врелини једног јулског дана на око седам километара од међе са Албанијом, односно 14 километара северно од Струге. Ту у колоритном подножју планине Јабланице, јесте наше одредиште – село Лабуништа. Родно место и вечно почивалиште заборављеног српског писца Анђелка Крстића (20. 10. 1871. – 6. 5. 1952).

Лабуништа је данас видљиво проширено село. Деценијама уназад с драстичном променом демографске структуре живља чији су резултати сликовити још са његових сокака. Ту на крајњем југозападу Македоније, уз реку Дрим, протеже се предео који је добио и такав назив ‒ Дримкол. Име је турског порекла и настало је од назива реке Дрим и турског назива за мању област ‒ кол, односно жупу.

Историјска област Дримкол обухвата северну обалу Охридског језера, око извора Црног Дрима из језера. Насеља као што су Лабуништа, Боровец, Подгорец… смештена су на северозападном ободу Струшког поља, док се западно издиже планина Јабланица. Источно од насеља, на преграђеном току Црног Дрима данас је вештачко језеро Глобочица.

Овај крај Дримкол је кроз историју Србији дао значајне личности у просвети, култури, војној историји и спорту. Из дримколских села су: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић односно породице Цинцар‒Марковић и Цинцар‒Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца, Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски српски четнички војвода и писац Анђелко Крстић. Из села Бороеца Коста Шуменковић српски добротвор и ратник и Матеја Шуменковић српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је пореклом и угледни професор Светомир Марковић, отац недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића, Дар-Мара…

Дримкол (Извор: Википедија)

Помињемо и Стојана Крстића ‒ свештеника, убијеног 18. октобра 1890. Био је бугарски егзархијски свештеник који је ушао у конфликт са егзархијским митрополитом Синесијом Преспанским и Охридским јер је себе сматрао Србином па га је убио неки Албанац по налогу Синесија. У Београду је на Звездари 1920. једна улица понела име „Поп Стојанова“ њему у част. Тада је био српски национални херој, а сада? Убили су му и једног сина Ставрета. Други син је постао сенатор за време краља Александра.

Илија Илић (1879–1942) солунски добровољац. Напад на Србију у Првом светском рату затекао га је у Румунији, одакле је ишао шест месеци пешице преко Сибира и Кине чак до Јапана да би одатле бродом дошао у Солун и прикључио се 21. пешадијском пуку. Буквално обишао планету да би бранио отаџбину. Милисав Антонијевић ‒ Дримколски (1913–2001) ‒ писац. Ђорђе Цветковић ‒ Дримколски (1860–1905) српски четнички војвода. Његов отац Димитрије Цветковић је организовао добровољачку чету која се борила у Српско-турском рату 1876. године. Никола Анђелковић (1902–1944), четнички командант у Другом светском рату.

Из ових крајева је и Наум Петрески, певач који је за време бомбардовања 1999, долазио у Београд носећи помоћ и певао је у пркосној песми. Стојан Ђурчинов који је живео до 1927. био је бугарски егзархијски свештеник.

Мурат Лабуништи (1909‒1946) ‒ балистички командант у Другом светском рату, иначе Торбеш (Горанац). Био је апсолутни владалац Дримколског краја за време Другог светског рата који је штитио муслиманско али и хришћанско становништво од освете. Велики антикомуниста који је одбио понуђено од партизана командно место оставши лојалан албанском краљу. Крајем новембра 1944. у Лабуништима се жестоко бранио од Народноослободилачке војске, на крају му је његова жена чувала леђа убивши више партизана да би он са стотину бораца побегао у Албанију. Тамо је заробљен од стране албанских партизана и предат југословенским, осуђен на смрт у Београду одакле је побегао из затвора опет у Албанију где га је 1946. убио албански милиционер. Данас школа у Лабуништима носи његово име.

Мухамед Али Паша Египатски (1769‒1849), оснивач модерног Египта, владао Египтом од 1805. до 1848. године и ратовао против турског султана за независност. Рођен у Кавали од родитеља Торбеша из Лабуништа.

Овде су раније живели аутохтони Срби. То потврђују и породични корени ових знаменитих и храбрих људи. Потомци знаменитих личности из овог краја, или читавог подручја Дримкола – „мале Шумадије“, како су је називали, постепено су губили ту свест, прича и сведочи тихо, већ оболели Милисав Крстић, дугогодишњи дописник Политике из Скопља, унук Анђелка Крстића. Данас готово да их и нема. Према званичним подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. у Лабуништима је на пример, регистрован само један Србин. А и они који су постали Македонци све више се отуђују. Све их је мање под ударима одужене агресивне исламизације. Садржи ово место и шире подручје овога краја цео циклус преображења, од Срба до Албанаца. Прво је вера промењена, муслимани су постали. Затим, македонизирање (Македонци муслимани, Горанци, Торбеши…) и на крају ‒ албанизација.

Нису поштеђени чак ни Македонци муслимани – Торбеши, како их називају. Постали су ‒ Албанци. Иако су имена мештана горанска и презимена су на –ски.

Тако је ове године изграђена – довршена, нова спортска сала у селу, на чијем је отварању говорио лидер албанске ДУИ Али Ахмети и читав је програм протекао у албанском колориту.

Феномен који се објашњава једино кроз ону одомаћену призму у менталитету овдашњег поднебља: закон јачег, бројнијег, политички агресивнијег што је код муслимана можда и једноставан и прагматичан пример – приклони се јаком и моћном. Тако нам је то један од загонетних мештана укратко објаснио – „резултатима избора у селу све показују ко је за кога и због чега“. Подаци говоре да је ислам овде био у пуном налету у 15. веку када су га махом прихватили хришћани. И тај налет траје. „Било је и пожара око цркве Светог Николе и скрнављења гробља, што је додатно, као 2012, унело немир у селу.“ Збрисан је још који траг, и слој нашег незнања. Пролазимо поред, тиха нас језа подилази, чудно је, усамљено и запуштено, погледи нас около прате. Одударамо. Тесне улице нас прате.

Свештеник из тзв. МПЦ Ристе живи у суседном Бороецу, а у Лабуништа долази повремено „по потреби“, и на неки значајнији хришћански празник. У селу су сада три џамије, и две цркве. Опречне су бројке колико има православног живља. Око стотинак, кажу. Толико их је и у Бороецу.

Лети их има и више, јер наврате они који су се одселили одавде, објашњава нам неповерљиво Борислав Величковски. Готово сви говоре македонски, на улици, иако се примећује повећано интересовање да се деца уписују да уче албански и(ли) турски у последње време. И на дућанима ћирилица, натписи на македонском.

У Бороецу крај Лабуништа, дочекао нас Џељуљ Имероски. Љубазан и добар домаћин. Застајкујемо повремено на интервале, показује нам куће угледних сељана, засеоке, путање. Појашњава да је „верски однос“ становништва у селу до педесетих година прошлог века био „пола-пола“. Сада је знатно другачије. Од тада је почео да пада број православних. И, данас их је, каже „једва стотину у селу“.

Он се вратио у родно село, и ту „троши“ италијанску пензију стечену радом на западу. Сада узгред продаје карте за печалбаре и њихову родбину који путују редовном аутобуском линијом скопског Руле турса. Жали се да ови у Скопљу и немају много разумевања за његов труд и рад „на терену“. Очито; легла му је прича, као да му је стало да прозбори с неким о својим недаћама, а да их неко својски саслуша.

Ваљда због искустава и стечених навика дугогодишњим минулим радом на западу, овај човек, чини се, у мноштву мештана, као да је залутао. Има неку различиту црту природности, и другачијег изгледа, како веле, манире „човека који је прошао свет“. Носи качкет фудбалског клуба Штутгарт. Очито, бистрог ума, али нерадо говори о „новој слици у селу“. Само показује, и сугерише: „Паркирајте слободно“, као да већ увиђа неприродну атмосферу и знатижељне погледе „оних неповерљивих са стране“.

У пролазу, неочекивано приупиткују нас неки младићи, а поред нас и неке марамама забрађене жене пролазе – „куда ћете, код кога сте, ко сте, одакле сте…“ Џевуљ нас одводи до куће Косте Шуменковића. Потанко нам објашњава све што зна, а очито доста тога и хоће да пренесе. Лепо збори… Само нас моли да не иде с нама на гробље и у цркву јер му то „одвећ тешко пада“.

Као да се у том трену откри тегобно бреме из приповетке Анђелка Крстића – „Тешко наслеђе“.

А и без нашег љубазног и искреног водича, слика се открива на сваком кораку и говори сама за себе. Чим крочисмо у црквену порту. Крстаче на гробовима. Црква закључана, али са (на)писаним упозорењем да је „објекат под видео надзором“. Сунце ужежило, пече, пржи. Група дечурлије на бициклима кружењем око нас, „открива“ као некакву „мету“, да је неко непознат у селу.

Углас вичу деца, а са оближње џамије оглашава се продоран глас хоџе и најављује средиште дана. Ниједне жене у локалној, јединој механи у центру села.

Ни у Лабуништима нема жена по чајџиницама, локалима. Ни по уским сокацима, збијеним, поплочаним тесним улицама. Главна улица је асфалтирана. У том контрасту као да се осећа струјање времена. Ослушкујем шум планинског потока, и шапат Јабланице.

Завичајни корени, огледају се. Питам се, нагађам, како је и којом данас просто необјашњивом снагом, тих, завичајних корена, био везан за овај крај Анђелко Крстић. Радио је и школовао се у Београду, нуђен му је сигуран и добро плаћен посао у Министарству просвете, али се он ето, вратио Лабуништима.

Ту је радио, писао и, као учитељ васпитавао и учио животу децу, у најтежим условима османлијске администрације и Бугарске егзархије.

Док се пробијамо тим тесним улицама, загледају нас сви около. Застајемо код школе, па код Цркве Светог Николе усред села. Но, нигде нема живе православне душе у околини. Настављамо ка горњој махали. Као да се лакше „горе“ дише, лаганије се све виђено и доживљава. И неочекивани графит Делија, навијача Црвене звезде. Овде просто збуњује. И споменик палим војницима у Великом рату је ту.

С нама у групи праунук великог писца, Дарко Крстић. С нескривеним усхићењем, у ходу открива нам да му се „враћају слике из детињства“ док прилазимо оронулој и бодљикавом жицом ограђеној кући његовог прадеде Анђелка Крстића.

Напола урушена, али још увек под кровом кућа сведок давних времена. Упињемо се под жегом, узвишицом према гробљу. Анђелков и гроб синова Живана и Василија, или како на надгробној плочи пише – Дом Крстића. После толико деценија, прочитасмо молитве и окадисмо вечно почивалиште великог писца који је у својим Сећањима беспрекорно сликовито описао крајолик и објаснио ту његову последњу жељу да подно Јабланице „гледа на своје Лабуниште“.

На повратку у село, Борислав Величковски нас подсећа на записе о Лабуништима и његовим знаменитим људима у књизи Фадила Мустафоског Мустоског.

И подсетник да је Лабуништа и околину, читав Дримкол помињао и Илија Гарашанин у своме Начертанију 1844. наводећи да се Кнежество Србије мора позабавити и тим Србима, а не само онима који живе унутар тадашњих граница.

Августа 1866. формирано је друштво „Свети Сава“. Захваљујући том друштву и залагањима тада је на територији данашње Македоније отворено 37 школа. Једна од њих била је и у Лабуништу. Тих година вођене су полемике о језику којим говоре Срби у јужним границама. Поређења ради, данас их је свега три.

Јован Хаџи-Васиљевић тако пише да су кнезу Михаилу Обреновићу водили децу печалбара како би их чуо како изворно говоре: тако је Јован Шуменковић 1866. одвео свога сина Арсу да чују у Београду како говори.

Један од учитеља у овом селу 1870. био је и Секула Цветковић. И данас се у селу често сретне презиме – Цветковски. И надгробни споменици то потврђују.

Лабуништа крије и много тога скрајнутог. Један од тих готово заборављених трагова страдања православног живља је и трагедија поп Стојана Крстића из суседног села Подгорца. Иза његовог убиства је, кажу, стајао владика Синесија који је припадао Егзархији. И четничка акција почетком 20. века имала је своје истакнуте припаднике у Дримколском крају… Садашњи Владика канонске јерархије Охридске архиепископије при СПЦ полошко-кумановски и администратор дебарско-кичевски г. Јоаким родом је из овога краја. Из села Луково. И нимало чудно није то што је своју духовну снагу тражио и црпио код тадашњег епископа рашко-призренског Павла, а у Цетињском манастиру, 1996. примио је монашки образ.

У селу је и сачуван Споменик изгинулим борцима из Лабуништа током Првог светског рата. Код места „на Ориште“, и данас стоји, ретко ко за споменик и зна. Нема га на списку војних меморијала, ресорног министарства, завода, амбасаде… Мало знано сачувано спомен-обележје из некадашње ратне италијанске окупационе зоне. Подигнуто је по ослобођењу по пројекту инжењера Ламбре Ковачевића из Лабуништа.

На споменику пише:

„1914–1918 За слободу и уједињење. Ђорђе Д. Цветковић чет. војвода 1905, Никола Т. Ковачевић, Петар С. Ковачевић, Љубомир М. Марковић, Трифун Б. Марковић, Серафим Б. Марковић, Ламбра Б. Стефановић, Андра В. Стефановић, Никола Васиљевић, Спасоје Н. Цветковић, Михаило Спасић, Дуко Б. Секулић, Ламбра Трифуновић, Васа Анастасијевић, Јован З. Николић, Анђелко Ц. Настић, Раклије Т. Кузмановић, Димитрије Н. Димитријевић.“

Издвојена са стране уписана су имена: „Поп Стојан Крстић погинуо 1890. Поп Ставра погинуо 1904. Погинули 1914–1918: Касим Мифтаровић и Ахмед Елмазовић“.

Брисање трагова

Према историјским документима, Лабуништа су крајем 19. века била у саставу Османског царства, под управом Струшке нахије Охридске казе Битољског вилајета.

По статистици Васила Кнчова село Анђелка Крстића је 1900. имало 1.460 становника, од чега 800 „Бугара“ муслимана и 660 „Бугара“ хришћана. Према објављеним подацима статистике Димитрија Мишева из 1903. ту је живело 128 „Бугара“, односно верника Бугарске егзархије и 512 „Бугара“ патријаршиста-србомана, односно Срба. У селу је постојала и српска и бугарска школа. Због одлучности стaновништва да упркос притисцима, тортури и хапшењима, остану Срби село је називано „Малом Шумадијом“.

А, према објављеним статистичким подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. Лабуништа су имала 5.936 становника. По етничком саставу – Македонаца 371 (6,3%), Албанаца 4.288 (72,2%), Турака 879 (14,8%), Рома 3, Влаха 1, Срба 1, Бошњака 31, других 362. У објашњењима мештана открива се да огроман број од изјашњених као већински Албанци, „остају“ заправо Торбеши (Горанци), исламизирани некадашњи православци на подручју Македоније.

Ауторска обележја

Анђелко Крстић је био учитељ, српски национални радник, борац у најтежим околностима, изван границе матице Србије, песник, приповедач, романописац и драмски писац. Поникао је из Дримкола, школовао се у Београду али до краја живота је радио у завичају. И, почива под обронцима Јабланице.

Када је августа 1889. са одличним успехом окончао школовање у Београду, добио је од Министарства спољних послова путне трошкове и плату 120 динара, на име принадлежности за два месеца, будући да се одлучио за повратак у завичај да би учитељевао, уз све ризике, искушења, тежину и опасности тог посла у поробљеној Македонији, иако му је нуђен боље плаћени посао у Београду. Успео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу у којој је и највише учитељевао, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године.

Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у Цариградском гласнику 1904. под псеудонимом „Дримколац“. Тематика његових дела углавном је везана за тегобан живот његових земљака, сељака – печалбара.

За Београд

Колико је веран завичају био Крстић, који је одбио посредну понуду Боре Станковића да прихвати примамљиво место у Министарству просвете у Београду, потврђује и део писма Светозару Петровићу 12. октобра 1924. тим поводом: „Београд, за мене, не!… Желим га давно: да га видим, да прођем некојим његовим улицама где сам провео детињство – доба снова и безбрижности, од седме до деветнаесте године, али у њему живети од сада, доцкан за мене. И млада биљка кад се пресади са свога тла болује; стара, ако се не осуши, брзо окржљави.“

Дело

Као најзначајније дело његовог књижевног стваралаштва, роман Трајан, објављен је 1932. године, а за њега је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Академије уметности. Прву књигу приповедака објавио је у Београду 1932, исте године и роман Трајан у Скопљу, драму Заточеници 1937, по којој је изведена представа премијерно изведена у скопском Народном позоришту „Краљ Александар I“ 12. септембара исте године. Други књигу приповедака издао је 1951. у Београду, годину дана пре смрти. Сећања, аутобиографске записе писца 2001. објавио је Институт за књижевност у Београду. Српски издавач Владимир Димитријевић, власник угледне издавачке куће „L’Age d’Home“, штампао је 1966. роман Трајан, а Крстићеве приповетке под насловом Вечито дужни 2001. године. Уз издања, Димитријевић је тада записао дирљиву личну напомену: „За успомену на Властимира Петковића – чика Власту, и на лето 1954. у Женеви, када смо стегнутог срца у туђини читали Трајана. Издавач ове књиге се клања сени Анђелка Крстића, свога земљака, који га својом књигом враћа на огњиште.“ У оквиру наставног програма за студије на групи Македонска књижевност и јужнословенске књижевности скопског Филолошког факултета (предмет Македонска књижевност 20. века), дело овог српског писца уврштено је у преглед македонских аутора, који су „писали на другим језицима или дијалектима“.

Дајте ми речи,
даха ми нестаде
Језика немам
Ко што прегнућа имам.
Доцкан је знам
И изгубљено је доста.
Али и ништа је нешто
А мени је све.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ