“Тито је био наше оруђе”

На Нирнбершком суђењу Нацистима, Рибентропов врхунски обавештајац на Балкану, Бернард Емскотер (Bernard Emskotter) изјавио је “Тито је био наше оруђе”! Вест је објављена 6. јуна, 1946. у “Чикаго Трибјун”(“Chicago Tribune”), a 12. јуна, 1946. у “Њујорк Ивнинг Сан” (“The New York Evening Sun”).

Часлав М. Дамјановић; 23. јули 2013

***

Данас се ова изјава мора схватати као симбол “утицаја непознатих” – како Роберт Макдауел у забрањеном рукопису “Стрељање историје” који је данас чак и у окупираној Отаџбини  декларисан да “мења историју” – назива оне који су иза кулиса дириговали Издају Другог светског рата! “Утицај непознатих” није довео само до савезничког издајства Равне Горе и Равогорске Србије – већ такође и до Издаје Победе и Циља Другог светског рата и стрмоглављења послератне будућности под контролу испирање мозга зарад ликвидације људског идентитета као таквог! “Непознати” су оба злочина починили Лажима: прво, њихова мржња Срба сакрила је од историје пресудан допринос Срба Победи над Нацизмом у Другом светском рату; и друго – мржња “непознатих” прикалемила је послератним Србима и Србији, а такође Православљу као таквом, а нарочито Српском Светосављу – њихову расистичку лаж да су Срби “нижа раса” која се као таква мора истребити из  послератног света!

Лаж мржње Издаје је и данас на снази:

“Никад нећемо заборавити борбу против фашизма”!

“Србија је поносна на свој допринос против фашизма”, истче на Дан устанка Председник Србије Томислав Николић, у разговору са делегацијом СУБНОР-а јер је “и у XXI веку потребно да у нашем народу траје идеја борбе за слободу, јер је такав дух разликовања добра и зла, уткан у срж цивилизованог, пристојног света, што је Србија небројено пута у својој историји и доказала”.(1) Зато је “Републички одбор СУБНОРА-а предложио у писму Председнику Србије поводом дана устанка да споменик Јосипу Брозу Титу који је склоњен са трга у Ужицу буде враћен на првобитно место” јер је Броз био “вођа устанка народа Србије и Југославије, у борби против фашистичких окупатора у Другом светском рату”!(2) Није случајно да истог дана, под насловом “Слика Јасеновачких жртава уз текст “Срби савршени као гнојиво” “Фејсбук – није забранио страницу која је починила овај страшан говор мржње – али јесте забранио страницу која се побунила”!(3) Наравно, израз “гнојиво” употребљен је уместо израза – “ђубре” – за шта мржња сматра Србе – и због чега, попут црвено звезданог усташе Хинка Мејера, чезне да поново и за свагда Србију натопи Српском Крвљу и “ђубривом” искасапљених Српских Лешева…

Пошто Други светски рат није био рат против фашизма него рат против Нацизма; и пошто Слободарство Српског Националног Духа и Српско Православно  разликовање Добра од Зла – јесу уткани у стварну срж стварно цивилизованог света – али не прикривањем фашизма под титоистичко-усташоизоидном лажном етикетом антифашизма – него Српским Жртвовањем и Победом над Злом у Првом и Другом светском рату; и пошто је данас Макдауеловим Сведочанством Ускрснућа Истине схватање први пут ослобођено од фатаморгане наметнуте октобра 1944. – мора се рашчинити ко је био “вођа устанка”; ко “фашистички окупатори”; ко се борио против Нацизма; ко је био побегуља; ко је себи пришио титулу лажног антифашисте и лажног ослободиоца… и најзад… чије су “тековине” Лаж Издаје!

Одговор се казује већ на почетку Другог светског рата у окупираној Србији:

Седми јули – није “Дан Устанка”!

“Стрељање историје” – Сведочанство Истине које “мења историју” – непобитaн je доказ да “Седми Јули” јесте заиста 72-годишњица савезничке Издаје Равне Горе и Равногорске Србије: пре 72 године Српски Национални Дух је рекао “боље гроб него роб” – пре 72 године Српски Национални Дух је рекао “не признајем капитулацију” – зато је пре 72 године – 27 јула 1941 – почела Издаја!

“Срби Србије јесу “oбјавили рат Нацизму” непуне две недеље после јавно изражене одлучности свеколиког Српског Народа – “Боље гроб него роб” – Дража Михаиловић је, у име Српског народа, јавно исказао ту одлучност са три једноставне речи: “Не признајем капитулацију”! То јесте била “објава рата”! Не папир са заглављем и штамбиљом који један дипломата предаје другом дипломати. Не! Била је то одлучност једног народа да живи слободно – против воље другог народа – који је желео да га покори.”

“Када је 1941. године, усред обраћања Парламенту, примио телеграм о 27. марту, Черчил је прекинуо своје излагање и обавестио британске посланике: “Имам велику новост за све вас и за нашу земљу. Рано јутрос, Југословенска нација нашла је своју душу”. [i] Черчил је знао да је то душа Срба која се дигла против Нацизма – али је “српску душу” назвао “југословенском душом”! Та омашка није случајна! То је смишљени почетак фалсификовања историје Другог светског рата: иако је непуне две недеље доцније, Черчил могао да се увери шта значи “душа југословенске нације”, када је Загреб, како тврди радио најава Хитлеровог Берлина, [ii] “дочекао Хитлерове трупе са одушевљењем какво није изразио ниједан други европски народ” – тај дочек – нијеуверио Черчила да не постоји “душа југословенске нације”! Према томе, чињеница да је анти-српска завера била активна већ 27. марта, 1941, доказује да је план да се Срби демонизују током рата, да би се на основу те демонизације у рату Срби у послератној будућности сатанизовали и докрајчили –  био припремљен већ пре почетка Другог светског рата! Доказ дословног настављања исте мржње потврдио је “Вашингтон Тајмс” 15. априла, 1999. године:

“Иако митологија Срба тврди обратно,” 27. марта, 1941. “били су то Титови Партизани који су збацили владу након што је Београд склопио пакт са Берлином”, и, 6. априла, 1941, без објаве рата, “нацистичка војна операција звана Операција Казна, (Operation Punishment)одразила је Хитлеров бес против југословенских Партизана”.(4)

“Како је 27. марта, 1941. могао да постоји “Хитлеров бес” против “Титових партизана” – кад “Титови партизани” тада нису постојали? Како је 27. марта, 1941. могао да постоји “Хитлеров бес” против “Титових партизана” када је 27. марта, 1941. Титов ЦК КПЈ jавно оптужио Британију “да је непријатељ”? [iii] Како је 27. марта, 1941. могао да постоји “Хитлеров бес” против “Титових партизана” када је 27. марта, 1941. Титов ЦК КПЈ јавно тврдио да “Народи Југославије не желе рат са Немачком”? [iv] Да је: “Рат непотребан и одвратан”? [v] И да су: “Српски официри који су изазвали пуч 27. марта, 1941. ратни злочинци”? [vi]

“Југославија је капитулирала 17. априла 1941. године.”

“Огорчен Дражиним изазовом – “Не признајем капитулацију“ – Хитлер јавно назива Дражу балкански “бандит”! [vii] Хитлер нијеоптужио Тита да је “бандит”! Не, Хитлер јеоптужио Дражу Михаиловића да је “бандит” – а “тог истог маја 1941, Тито ужива у окупираном Београду. Не тиче га се ни Југославија, ни Европа, ни цивилизација, ни Добро, јер је већ 10. априла, 1941. пленум Титовог ЦК КПЈ, јавно објавио да је: “Устанак неразумна авантура”! [viii] “Док Равногорство ратује против Нацизма, Тито у Београду наводно чека да му Коминтерна пошаље директиву шта да ради! То што Британија цвили пред надмоћним Хитлером, то што је Добро под чизмом расизма – Тита и његов ЦК није  брига.”

“22. јуна, 1941. Хитлер напада Стаљина.”

“3. јула, 1941. Стаљин у јавном говору позива комунисте на борбу против Хитлера!”

“Сутрадан – Тито издаје “наређење” да се ”оформе партизанске јединице”!

“Шта уствари значи “наређење” – “оформити партизанске јединице”? Из удобне виле на Дедињу неко издаје наређење да се “оформе” некакве јединице… то је безпоговоран доказ да је “наређење” само једно од бескрајног низа ранијих и доцнијих бесмислих лажи – јер… каква је реакција на Титово ”наређење”:

“Истог дана, 4. јула, 1941, Титов верни Жикица Јовановић, звани “Шпанац”, у друштву Чеде Милосављевића и Мише Пантића, на вашару у Белој цркви – убијају жандармеријског наредника Богдана Лончара!”

“Убиство српског жандарма – не Немца – већ убиство Србина – и то на вашару – нијеникакво “формирање” никаквих “јединица”, па чак ни партизанских–није почетак никаквог устанка!” Али – јесте непобитан доказ Издаје: убиство је почињено на тачан датум – зато да изгледа као да је на позив Стаљина – зато да изгледа као да Титов покрет постоји – зато да изгледа као да је некакав наводно комунистички… а не фашистички покрет!

Ту Издају – “убиство српског жандарма на вашару – Титова пропаганда  намеће као некакав “херојски” почетак некаквог “Титовог устанка у Србији” – и то “опште-народног”! Убиство на вашару није никакво “херојство”! Напротив:  исто као и злочин Хинка Мејера – фашистичко усташоизоидно убиство Срба – а не Окупатора – жигоше фашистички карактер Титове НОБ… а колико су били “љути” и “херојски” окршаји Тита са окупатором, најбоље илуструје запис из Дневника Владе Дедијера, датиран 13. јула, 1941. – свега 9 дана после убиства на вашару “Тито нас посећује сваког дана. Живи близу. Данас се шетао кроз центар Београда, а онда нам се придружио на пилећу чорбу.” [ix]

“Осам дана после почетка “херојског устанка” – Тито је још увек у Београду: на дан 3. августа, 1941. усташе су у Глини спалили 3.000 живих Срба у православној цркви: “Почели су са једним сељаком високог раста који је запевао српску епску јуначку песму. Ставили су му главу на сто и пресекли гркљан усред певања. Онда су му други смрскали лобању.” [x] Цитат је из Досијеа усташког шефа полиције Божидара Церовског. Тог истог 3. августа, 1941. – Тито је још увек у Београду!”

“Док Хрвати “са пришивеним хакенкројцима на рукавима, убијају Србе, како ви не бисте убили пса, чак ни полуделог пса”, по речима Сесила Брауна (Cecil Brown), у његовој књизи “Од Суеца до Сингапура” (Suez to Singapore) [xi] – Тито још “чека” у Београду! Док ”Хрвати депортују Јевреје, и плаћају нацистима 30 марака за сваког депортованог Јеврејина”, како каже јеврејска списатељица Хана Арендт [xii] – Тито још “чека” у Београду!”

“Ко чека? – Чека некакав “ослободилац” југословенских народа”!

“Навикнути смо да здраво за готово папагајишемо да пошто је Хитлер напао Стаљина, да је Тито добио своју “чекану” директиву, наводно од Коминтерне, и да је почео наводни “опште-народни устанак у Србији”, који ће бити нашироко рекламиран, и који ће, заједно са потоњим догађањима, пропаганда временом моделирати у НОР – у “Народно-ослободилачки рат”! Међутим, Тито чека – од 22. јуна до 16. септембра! Шта  чека? Зар та обмана не раскринкава веродостојност Титових будућих шепурења као борца за ослобођење Југославије, и његових такозваних тековина као народно-ослободилачких? Зато се неумитно поставља питање, које у први може да изгледа чудно: Да ли је Тито заиста чекао Коминтернине директиве? Или је заправо кроз Коминтерну добио нечије туђе директиве? Да ли је наводна “Коминтернина директива” била директива неких тајних “непознатих” – како ће их данас назвати Макдауел – “чији су тајни интереси потпуно друкчији од онога што смо натерани да сматрамо Коминтерниним интересима, коју смо навикнути да схватамо као комунистичку установу?”

Разлог за ову сумњу није само 87 дана нелогичног чекања – “разлог је чињеница да су већ од самог почетка догађаји запрепашћујуће нелогични да би могли да се прихвате као активности наређене од “комунистичке” Коминтерне!” Потсетимо се на пример, како је 16. септембра, 1941. Тито отишао из Београда на “терен”: ”Тито и његова љубавница коначно су напустили београдску вилу и отпутовали возом у Чачак, у западној Србији.” [xiii] “Отпутовали су у пратњи високог официра Гестапоа, Јохана Рихтера (Johann Reihter)”. [xiv] Да ли је мистериозни официр Гестапоа Јаша Рајтер, директор послератног београдског Сајма? Ко зна… али… одлазак у пратњи Гестапоа, тврди ни мање ни више београдска “Политика” од 15. септембра, 1951: “У пратњи високог официра Гестапоа”! Шта значи напуштање Београда и одлазак на терен у пратњи Гестапоа? Као што су проблематична сва будућа “објашњења и образложења” Војно-историјског института, проблематично је и објашњење “Политике”: гестаповaц Рихтер je “комунистичи симпатизер”. Али… иако можда и јесте могуће да је међу Гестаповцима било и комунистичких симпатизера – немогуће је “Политикино” “објашњење” да је Рихтеров задатак био да “предупреди” да “немачке контроле током путовања од Београда до Чачка открију Титов идентитет”: пошто су до тада све јавне изјаве ЦК биле против рата са Немачком, и “осуде” побуне против окупатора, и изричито за прихватање окупације – зашто би Тито био у опасности од немачке контроле? Зато логика намеће потпуно различито питање: да ли је током “чекања” у Београду Тито био у дослуху са окупаторским властима, које су му обезбедиле безбедан одлазак из Београда – безбедан зато да би га доцније наоружали? Одлазак на терен у пратњи Гестапоа указује да је ова предпоставка тачна, јер чињеница да је ЦК поздравио долазак нациста, пожелевши им добродошлицу исто као и Хрвати и Усташе – логично је да је Тито у Београду био у дослуху са нацистичким властима јер зашто би иначе уопште долазио из Загреба у Београд!”

“И заиста, насупрот Титовим активностима у Србији, које ће “историја” Војно-историјског института моделирати у такозвани “опште-народни устанак” –  прва значајна ствар коју је Тито учинио врло је чудна, да не кажемо проблематична: “Тито формира “Совјетску републику” у Ужицама!”

“Напуштањем” Ужица Нацисти су практично безначајну групу комунистичких лармаџија тренутно претворили у наоружану групацију у Србији. Има ли ма какве логике да Нацисити то учине? Наравно да има”: “Зато да Титова наоружана групација заустави развој Равногорства у Србији! Зато јер је “Тито био наше оруђе” – “оруђе” Нацизма! Тај потез Нациста запрепашћујуће се подудара са нашим данашњим временима: после састанка у околини Дренице са албанским завереницима, Ричард Холбрук је 1999. – тренутно претворио неорганизовану групу албанских терориста у наоружану албанску анти-српску ОВК – исто као што су Нацисти тренутно претворили Титове лармаџије у оружану анти-српску групацију у окупираној Србији 1941. – и исто као што је Титовој издајничкој акцији пришивена лажна етикета“ослободилачке војске” – и Холбрук је албанским терористима пришио дословце исту етикету “ослободилачке војске”!

“Осврнимо се зато како лажи Војно-историјског института рекламирају Титов наводно “опште-народни устанак” у Србији 1941.”:

“Упркос чињеници да је 16. септембра, 1941. – на дан када је Гестапо “обезбедио” Титов долазак у Чачак – “Тито прогласио Дражу Михаиловића за непријатеља народа и издајника” [xv] – Тито се на два састанка са Михаиловићем претвара као да “жели заједничко дизање опште-народног устанка”! Осим Титовог претварања као да жели устанак, и осим лагања о некаквом заједничком устанку, ова подметачина Војно-историјског института јесте флагрантан доказ да 7. Јула – није почео никакав Титов устанак! Осим тога, “Дража је знао да ће последице таквог “устанка” какав Тито “предлаже” – непромишљене акције које не користе рату против Нацизма – бити катастрофалне по српски народ. Међутим, Тито користи жељу српског народа да се бори против окупатора, и што милом, што силом, мобилише део Срба – преваром да води устанак против окупатора! Тако је дошло до такозваних “заједничких” напада Драже и Тита на немачке гарнизоне.”

“Заједнички” напади међутим – нисубили заједнички!”

“Један од типичних примера је напад на Шабац. Договор је био да Дражине  снаге заузму Шабац, а да Титове снаге онеспособе мост преко Саве и тако спрече немачке моторизоване јединице да продру у помоћ шабачком гарнизону. Сходно договору, Дражине снаге под командом Драгослава Рачића пробиле су се у центар  Шапца. Међутим, Титови партизани – нисуонеспособили мост преко Саве – само су срушили ограду од моста да изгледа као да су нешто урадили – и наравно, немачке моторизоване јединице дојуриле су преко моста у град, и право је чудо да Рачићева јединица није у потпуности уништена. А то и јесте био Титов циљ.”

“Други Титов циљ била је немачка одмазда над српским становништвом! Тито је постигао и тај циљ – одмазда Немаца била је стравична: током Титовог такозваног “опште-народног устанка” у Србији, најстравичнија последица Титове дволичне игре догодила су се наравно 21. октобра, 1941, када су у Крагујевцу, у Шумарицама, Немци за одмазду стрељали 2.320 Срба мушкараца, од тога 300 ученика извучених из школских клупа, заједно са 18 учитеља, и чак и пентаесторо  српске деце између 8 и 12 година.” [xvi] “А да не помињемо Краљево… Сви Титови “заједнички” напади у току назови “опште-народног устанка”  на тлу Србије били су истоветни: Тито је чинио тачно оно због чега су га Немци наоружали: током наводно заједничких напада на немачке гарнизоне, Тито је био у дослуху са командантима немачких јединица. У договореном тренутку повлачио је своје јединице и тако остављао бокове или позадину Дражиних јединица отвореним за ненадане нападе од немачких снага. Или је издајнички, усред борбе са Немцима, окретао своје снаге против Дражиних снага. Осим тога, убијањем немачких војника затечених ту и тамо – Тито је намерно доводио до грозних одмазди над српским становништвом, чиме је покушавао да уништи и љубав народа према Дражи, и народну вољу на отпор.”

“Међутим, када су равногорске снаге предузимале стратегијске акције против Немаца – акције које су заиста значајне за Савезничку победу – Тито није учествовао у тим акцијама – али су зато Немци били унапред обавештени!”

“За све време Тито је тајно концентрисао снаге око Ужица и припремао оно што ће његова пропаганда лажно назвати “грађанским ратом”. Међутим, није то био никакав “грађански рат”: Тито је обављао задатак који су му Немци поставили! То непобитно потврђују документи из америчког Државног архива, у којима се, на пример, тврди: “да су у широј околини Ужица партизани чак били претходница немачких снага у нападу да се уништи штаб Драже Михаиловића”. [xvii] А немачки командант Србије, у тајном извештају од 10. децембра, 1941, тврди: “Дража Михаиловић je једва избегао замку и побегао у непознатом правцу”! [xviii]

“После тога, Немци су издали потерницу за Дражом Михаиловићем, коју су објавили преко радија, у новинама, и на плакатима. Немци су нудили награду од 200.000 динара за главу Драже Михаиловића!” [xix] “За Титом није била никаква потреница јер је обављао посао за Немце! Tо безпоговорно потврђује Титово изричито наређење од 14. октобара, 1941.”: “Понављам, ликвидација четничких банди је исто толико важна као уништење окупатора”.[xx]Титов додатак ”као уништење окупатора”– био је да се замажу очи Србима који су му се придружили, зато да не схвате да се не боре против Немаца – већ за Немце!”

“Крајем октобра 1941, пошто су Титови убице побили огроман број српских интелектуалаца, виђених грађана, свештеника, познатих домаћина, и војног особљa…”, многа од тих убистава типично усташког стила попут Титовог “партизана” Хинка Мејера који је претестерисао живог Србина градоначелника Деспотовца – “Тито објављује да је “класни непријатељ обезглављен”! То је уједно био сигнал за напад на Равногорство: у ноћи између 31. октобра и 1. новембра, 1941, Титови убице побили су 360 рањених Равногорацеа у такозваној заједничкој болници у Ужицама!” [xxi] “На исти сигнал ”Немци су опколили Михаиловићеве снаге на Равној Гори, а Титови комунисти су били ударна снага немачких трупа”. [xxii] “Међутим, Дража је надмудрио и Тита и Немце и ”извукао се из обруча”. [xxiii]

“Важно је овде истаћи, да то што се од овог тренутка назива “грађанским ратом” – нијебио никакав грађански рат: од тада па до завршетка рата Тито  обавља нацистички задатак – а Равнa Гора, осим што непрекидно води рат против Нацизма – такође брани и себе и Народ Србије и остале југословенске народе!”

“С друге стране, чињенице доказују да су лажне тврдње фалсификоване историје да је разлог напуштања Ужица “напад Немаца да одузму Ужице од Партизана”, и да је приликом “повлачења погинуло 707, а стрељано 93 партизана”. Чињеница је да су се Тито и његово војно и политичко језгро извукли према Рогатици – без борбе – пре немачког напада! Без обзира што је број жртава намерно преувеличан, мањи део жртава били су назови партизани, српски сељаци и варошани намамљени да се придруже верујући наивно да се придружују некаквом народном устанку, а многи су били присилно мобилисани… Њих је Тито оставио да буду немилосрдно побијени! Међутим, већина жртава били су Равногорци, којима је Тито, по обичају, у договору са Немцима – поставио клопку. Осим тога, чињеница да је немачка документа потписао некакав “хрватски командант”, доказује да се већ од Ужица кројила лаж за будућност у којој ће фалсификати постати “неприкосновене истине” Титових историчара и Војно-историјског института.” [xxiv]

“А да је издаја Равногораца била договорена са Немцима, потврђују и две друге непобитне чињенице”: “Немци нису издали потерницу за Титом – него потерницу за Дражом! Осим тога, Ђиласов закључак у његовој књизи “Време рата”, [xxv] да је “Србија четничка”, и да му зато “није жао жртава” – доказује да је трагична погибија такозваног “радничког батаљона” на Кадињачи била уствари Титова последња осветничка намештаљка Равногорству и Србији… пре него што му је наређено да побегне из Србије!”

“16. децембра (просинца), 1941, загребачке “Недељне Вијести” објављују: “одлуком хрватске државне владе Хрватска је ступила у рат против Енглеске и Сједињених држава”. [xxvi] Изјаву, емитовану преко радија, јавно је прочитао Поглавник Анте Павелић у присуству Артуковића, Кватерника и осталих министара. Осам дана доцније, 24. децембра, 1941. Тито стиже у Рогатицу на територији НДХ!

“Од 24. децембра, 1941. до друге половине 1944. није било партизанских јединица на територији Србије” [xxvii] – Тито проводи рат на територији НДХ и Дрљевићевој копији НДХ! За разлику од Србије, у НДХ Тито нетерорише хрватско становништво – само Србе у Хрватској! У другој половини 1944. Тито се враћа у Србију: његове “партизанске” јединице за покољ Србије употпуњене су Усташама и командним особљем, и наоружане америчким и британским оружјем…”(5)

Очигледно је да Титов циљ није био подизање устанка у Србији, нити ослобођење Србије – јер да је седмојулски устанак заиста постојао – зашто би Тито побегао из окупиране Србије – у неокупирану нацистичку НДХ! Зашто је отишао у НДХ која је – сходно хрватској историјској склоности ка најамничком злочинству – преузела на себе улогу “Убице у име Господње”? Да ли зато што је усташка мржња у “име Господње” преузела масовно убиство Срба? Колико год да ни убиство нити мржња – нису у име Господње – важно је истаћи да  је “после много векова Ватикан схватио да су му православне словенске нације препрека на путу апсолутне доминације над Хришћанством” и да је то “неминовно изискивало нескривено истребљења православних Словена” масовним убиством наводно “у име Господње! Иако је Западна штампа обично ћутљива о геноциду над Српским народом током Другог светског рата, на територији НДХ, коју су скројили Хитлер и Мусолини одвојивши је од Југославије, нашло се 2 милиона и 300 хиљада Срба под нацистичким усташким режимом, на чијем је челу био католички агент послан од Рима! Загребачки Архибишоп Алојзије Степинец, поглавник Римокатоличке цркве у Хрватској, одмах је озваничио Павелића, прогласио НДХ римокатоличком државом, и обзнанио да у НДХ – нема места православцима”!(6)

Одговарајући на питање зашто је Тито отишао у НДХ – чак ако и искључино да му је – пошто је у Србији доказао и своју терористичку способност и умеће да фашизам приказује као антифашизам; и наравно пошто је доказао мржњу према  Србима – дакле ако искључимо да је у НДХ отишао по наређењу јер је свим  наведеним то итекако заслужио – чињеница је да је Издаја почела већ тада: обједињење Титових и Усташких снага објашњава све аномалије које проузрокују наметнуте лажи од самог почетка: пошто је Рогатица потпуно неважна за немачке војне операције, и поготово пошто нема никакве везе са операцијама у Србији – шта је онда сврха пребацивања? Зашто би Немци наредили Титу да се пребаци у безбедност забачене Рогатице? Зато јер су закулисни планери, које Макдауел назива “непознатима”, лансирали Тита због сасвим другог разлога: зато да преживи рат без обзира на исход рата – што Макдауелово Сведочанство Истине карактерише прво – не учествовањем у рату против Нацизма (изузев два напада пред крај рата и то под врло сумњивим околностима), и друго – бежањем са једне на другу територију потпуно неважних за ратна дејства зато да би кроз рат преживео своје “језгро”. Зато су после неразумног савезничког прекидања односа са Равном Гором – из америчке и глобалне историје искључени Прањани, бомбардовање Србије 1944, маршализација у Анциу… и на супрот рекламерским лажима попут Сутјеске и Неретве – искључена је чак и улога “победничких Каћуша.

Чињеница да је Издаја договорена већ унапред јесте стварни одговор на питање зашто се ко придружио партизанима иако нису били у рату против Нацизма нити су били антифашисти! Тврдњу Рибентроповог врхунског обавештајца на Балкану да је “Тито је био наше оруђе” – устврђује и чињеница да је Титов циљ био доиста циљ Нациста: на конгресу у Загребу, пре него што је дошао у Србију, Тито је удахнуио живот КПЈ усмеривши је ка једном једином циљу – ка “уништењу Југославије”! Али исто као што је његов стварни циљ био уствари уништење Србије – био је то циљ и нацистичког Берлина! И доследно том стварном Титовом циљу – 10. априла, 1941. – југословенски комунисти – исто као Усташе, исто као Загреб, исто као Хрватски народ – јавно су изразили  добродошлицу Нацизму зато што је циљ такозваних “југословенских комуниста” –  био циљ нацистичког Берлина! Зато су тајни берлински кругови од почетка до завршетка рата обезбеђивали Тита – без обзира какав ће бити коначни исход рата! Лажна тумачења уместо Истине, Лаж уместо Историје, Забрана Истина, Забрана Слободе, расистички холокауст истребљења Срба и Србије… Издаја смишљена за контролу будућности – стигла је крвава и у наше дане: зар Титоизам није рехабилитација Усташтва? Али… то за сада  остаје непитано и непојмљено… Зато се Макдауелово Ускрснуће Сведочанства Истине мора схватити као  светачки позив:

Хајде млађи!

Часлав М. Дамјановић

www.Ravnogorskivenac.com

Новинар.де