СВЕТА БРИГАДА

Пише: Алексеј Реутски

Испоставило се да је у условима активних борбених дејстава помоћ лекара и милосрдних сестара у војним болницама у Донбасу од непроцењивог значаја. Ирина Худјакова, милосрдна сестра војног одељења сестринства у име Светог Димитрија при Првој градској болници неколико пута је била на подручју нових области Русије. По струци је социјални радник, негује старије људе и инвалиде. О духовној мисији милосрдних сестара у војним болницама у Донбасу и о томе зашто је постала добровољац Ирина је говорила за „Журнал Московске патријаршије“ (бр. 2, 2024).

„Десетак за Цркву“

Одлуку да постанем добровољац донела сам кад сам се разболела од ковида и доспела у болницу. Болест је била тешка и трајала је три месеца. Управо тада сам схватила како лако човеков живот може да се прекине и да то нимало не зависи од њега. Уплашила сам се да ако одједном изађем пред Бога и Он ме упита да ли сам учинила све што је требало на овој земљи, нећу имати шта да одговорим. Рећи ћу само да сам радила, недељом ишла у храм и гајила децу. И премда сам имала још снаге и времена да учиним нешто важно и значајно, протраћила сам их на неке глупости. Али како бих још могла да послужим Богу? Пало ми је на памет да треба да учиним нешто што је директно везано за мој рад, што знам и умем. Управо то ће бити мој „десетак за Цркву“.

Од тада се стално питам да ли ћу жалити што нисам отпутовала или отишла тамо где сам могла да помогнем и да тако послужим Богу. И ако је одговор „да“, прихватам се посла и осећам прилив снаге. Никад нисам имала и немам задатак да „спасим свет“. После опоравка сам завршила медицински курс за млађе медицинске сестре у Школском центру болнице „Светитељ Алексије“ и почела сам да помажем на одељењу за ковид на којем сам донедавно и сама лежала, а кад је почела специјална војна операција, и у још једној војној болници у Москви. Овај посао не захтева никакав натприродни труд, нико никога не приморава. Човек може да дође и да помаже после посла, рецимо, једном недељно, а може и кад има слободан дан. То волонтер сам одређује

Кад сам сазнала да болница „Светитељ Алексије“ и Синодско одељење за црквено доброчинство и социјалну службу организују путовања медицинара-добровољаца у Донбас одлучила сам да одем тамо. Много сам се плашила, као и неке друге сестре из нашег сестринства. После првог путовања сам донела кученце из азила помисливши да ће пас бити мами утеха ако се не вратим. Данас је Тотошка њен најбољи друг, а ближњи су навикли на моја „службена путовања“. Истина, син ме прво није разумео, али кад сам му објаснила зашто то радим чак ме је замолио да дођем у школу и да његовим друговима из одељења испричам нешто о путовањима и о волонтирању. Омладина ме је слушала с великом пажљом. После су ме телефоном звали родитељи и говорили да су деца кући дошла потресена. Нису размишљали да је рањеницима осим лекара, медикамената и медицинске апаратуре потребна и брижна нега и топлина људске душе.

Маријупољ

У јуну 2022. године Маријупољ је потпуно био у рушевинама и био је на снази полицијски час. Настављено је чишћење града од мина и корачајући по земљи која је некада била травњак човек је ризиковао да остане без ноге или руке због нагазних мина-латица које су свуда биле разбацане. У граду је с времена на време искључивана струја, водовод није радио и вода је довожена у огромним бурадима испред којих су се одмах стварали дугачки редови. У болници од неколико спратова нису радили лифтови (очигледно, због безбедносних разлога), али је било струје. Ако је била искључена вода мушкарци су одлазили по њу у Новоазовск. Нас, добровољаца из Москве, укупно је било шесторо. Били смо смештени при храму где је само агрегат производио струју. Смена у болници је трајала од ујутру до увече, али смо, хвала Богу, успевали да се наспавамо. Због недостатка намирница пацијенти су храну добијали два пута дневно. Намирнице су се могле купити, чак је и пијаца радила, али се налазила далеко од болници и нису сви могли да дозволе себи да оду тамо и да нешто набаве. У једној болничкој соби су лежале жене којима су ампутиране ноге. Доносила сам им за вечеру инстант-резанце из наших волонтерских резерви. Веома су недостајали медицински персонал и лекови. Млади и стари, жене и мушкарци су лежали у ходницима и болничким собама. Један пацијент је умирао, а на суседном лежају се други истовремено будио из анестезије после изузетно тешке операције. Многи су доспели у болницу због погоршања хроничних болести, зато што су се људи три месеца крили у подрумима полуразрушених зграда без лекова, медицинске помоћи и неге.

Први пут сам се суочила с тако великом људском несрећом као што је била ова у Маријупољу. Људи су нас ћутке гледали са болничких кревета и ништа нису тражили. Просто су били скрхани. Питаш: „Како да вам помогнем?“ Одговарају: „А зар можете? Да ли можете да ми вратите погинулу децу? Или ногу која ми је ампутирана?“ Схватила сам да ће моје присуство овде бити бескорисно ако и сама не закорачим у бездан очаја дозволивши да њихов бол уђе у моје срце. Највеће откровење је било то што уз Божију помоћ пажња, самилост и молитва заиста могу да им помогну. И највише што сам могла да урадим било је да седнем поред човека, да га загрлим и да се молим. За то је било потребно много снаге, зато што је човеку много теже да се моли кад дели с другим несрећу него једноставно да се моли за ближње код којих је све у реду. И човек би се у неком тренутку отопио. То се осећало чак и физички. Прво би ме чврсто држао, затим би стисак руку попустио и он би се одвојио од мене говорећи: „Свака ти част! Хајде, скувај нам мало чаја!“ А други је рекао: „Хвала, миле, што сте дошле, али зашто сте толико ризиковале? Овде је врло опасно.“

Многи су се чудили што смо овамо дошле по зову срца, за време годишњег одмора, и што радимо бесплатно. Сећам се како ми је пришла једна жена и упитала:

— Да ли сте ви из Москве? Чујем да говорите као спикер с телевизије.

— Да, јесам.

— Реците ми, да ли људи у Москви знају шта се код нас дешава?

— Наравно да знају, зато смо и дошли овамо.

Вадим

Вадим је у болницу довежен почетком јула и једна медицинска сестра ми је рекла: „Ово је ваш пацијент, све живе напада, туче се, никоме не дозвољава да му замени памерс и да га савлада.“

Вадим је имао око 50 година; био је зарастао, безумног погледа, грубо је псовао, претио нам је небеском казном, проклетствима и некога је звао невидљивим телефоном. Једном речју, човек се налазио у неадекватном стању.

Он је инвалид, врло тешко се кретао и живео је у стану са татом и мамом. Кад су у граду започела борбена дејства његови стари родитељи су умрли у току прве недеље борби и он је остао сам. Није више могао сам да се креће. Комшиница је Вадиму једном дневно доносила храну. Лежао је код куће док у току лета није пребачен у болницу. И премда у прво време нисмо могли да га наговоримо ипак смо га на крају савладали и окупали. Имао је дубоке ране од декубитиса и од њега се ширио снажан непријатан мирис. Почеле смо да га негујемо, а друге сестре-добровољци су после тога наставиле.

Кад сам пола године касније дошла у ову болницу и посетила га очекивала сам да ћу поново чути псовке или нешто још горе, али је он изненада рекао: „Здраво, Ирина. Сећам те се. Примиле сте ме ти, Маша и Марина. Молим вас да ми све опростите…“ И испричао је да је док је био сам преживео само захваљујући молитви. Молитвеник је пронашао код куће, у суседној соби кад је допузао до тамо прикупивши снагу. Спријатељили смо се и још увек се чујемо телефоном. Пре две недеље ме је замолио да му пошаљем Библију. Већ је пребачен у другу болницу, наши волонтери помажу Вадиму да извади нова документа. Пише да се моли за све своје спаситељке. За мене је то пример васкрсења човека из небића.

Сестринска марама

На XI Општеруском конгресу у вези с питањима социјалне службе који је одржан 2023. године повео се разговор о томе шта је мисија милосрдне сестре. Да ли и како треба да започиње разговор о вери и кад је најбоље да позове свештеника? Зашто се ово питање уопште поставило? Ради се о томе да милосрдна сестра има веома велику одговорност, јер људи гледајући нас суде о целој Цркви. Нас не обједињује само заједнички посао, већ и редовна Исповест и Причешће. Сестра обавезно мора имати духовника. То није случајан захтев. Јер, видећи колико је тешко стање у којем се налазе пацијенти, она жели да им поклони све снаге занемарујући спавање и одмор, што може довести до исцрпљивања нервног система. Сестре у Донбасу свакодневно раде од ујутру до увече. И духовник на време може да их упозори на унутрашњи слом. Свакодневно молитвено правило допуњујемо тропаром за болеснике, главом из Јеванђеља или једним јеванђељским зачалом. Једном месечно се служи заједничка Литургија. Свако може да нам се придружи, али питање ступања у сестринство се увек разматра индивидуално. Осим тога, редовно се окупљамо и заједно са духовником сестринства (или његовим замеником) разматрамо питања служења у болници и међусобно делимо искуство и новости.

Наш главни задатак је брига која се састоји у томе да нахранимо човека, да променимо пелене, однесемо гуску, обрадимо декубитис и окупамо непокретног болесника, да почистимо собу. Наизглед је ситница донети пацијенту који лежи чашу воде или сламчицу да би могао да пије воду из флаше, зато што ни на који други начин не може да угаси жеђ. Међутим, човеку одмах буде лакше и то му у великој мери поправи расположење и враћа га у живот.

Наизглед се од болничког персонала разликујемо само по марами са црвеним крстом на глави коју су наше претходнице носиле у време Руске царевине. И овај симбол немо подсећа на нашу припадност православној вери и Цркви. Очигледно је да нас пацијенти због тога понекад моле да донесемо молитвенике и Јеванђеље или да се помолимо за њих и њихове другове. Можемо да одговарамо на општа питања: који су православни празници и који је следећи, где може детаљније да се прочита о животу Цркве и да препоручимо неку духовну литературу, да позовемо сештеника, да поразговарамо о животу или да ћутке саслушамо пацијента. Вести се брзо шире од уста до уста и брзо се прочуло да у московској болници „Светитељ Алексије“ постоји Тихвински храм где се свакога дана служи молебан за све људе који траже молитве, независно од вероисповести. И момци на цедуљицама не пишу само своја имена, већ и имена својих другова. Осим тога, крштени се помињу и на Литургији.

Наше мараме су у прво време код једних изазивале осмех, код других недоумицу и чуђење, али су се људи брзо навикли. Један борац нас је прозвао „света бригада“, иако ми само одговарамо на питања о вери ако се неко заинтересује.

У Доњецку се десио следећи догађа кад сам замољена да поседим с борцем који се тешко будио из анестезије. Села сам поред њега и узела сам га за руку. Он је стиснуо моју руку, опипао ју је и мало се умирио. Отворио је очи и кад је угледао моје лице са марамом и крстом уплашено је упитао:

— Да ли сам доспео у 1914. годину?

— Јеси, — нашалила сам се.

— Али како?!

Други рањеници на суседним креветима се смеју: „Машина времена, брате.“ Испоставило се да је историчар по образовању и кад је углдао моју сестринску мраму помислио је да је заиста доспео у друго доба. Међутим, после тога се врло радовао разговорима с нама и свако мало је молио да му нешто донесемо, час чај, час сендвич. Једном речју, била му је потребна пажња. Разговори су му веома пријали. За време које сам провела у болници схватила сам једноставну ствар: кад се човек нађе у болничкој постељи, брига и нега су му подједнако важни као медциинска помоћ. Кад су те две ствари спојене опоравак се одвија много брже. Зато је наш задатак да болеснику не помажемо формално, већ да улијемо душу. Врло је важно да будемо искрени и да се трудимо да у човеку видимо и заволимо лик Божији.

Једном је неки рањеник упитао: „Ви, милосрдне сестре се с нама бринете с толиком пажњом и љубављу као да сте нам мајке и жене. Али како можете да нас волите ако нас уопште не познајете?“ Објаснила сам му колико сам могла: „Знам Бога и волим Га. И кроз бригу о другом човеку могу да изразим своју љубав према Њему. Ако љубави има много човек жели да је подели. Да ли се слажеш с тим?“ Климнуо је главом: „Тако је и овде. Постоји љубав и желим да је поделим. Да ли смо потребне овде?“ Каже: „Да, наравно, веома сте потребне. Мој друг лежи у другој војној болници. Лечење је добро, али има један минус – нема милосрдних сестара.“

Већина рањеника се према нама у прво време односила као према монахињама. Очекивали су од нас строгост и прекомерну озбиљност. Међутим, кад су схватили да смо отворене, а ја још волим и да се шалим, смирили су се. Понекад се мало насмејемо и нашалимо, расположење се поправи и сви у болничкој соби почињу лакше да дишу.

Пацијенти често питају: „Ко од ваших ратује?“ Мисле да сам дошла зато што су ми брат, син или муж на фронту. Међу нашим сестрама има и таквих. Објашњавам да сви имају своје разлоге. Важна је друга ствар – овамо долазимо зато што желимо да ублажимо њихову патњу и да испунимо Христову заповест о љубави према ближњима. Ове речи доносе велику радост болесницима и уливају поверење. И они нам онда говоре оно што не могу да поделе с другима и што не могу да задрже у себи. То су тешки тренуци зато што човек такве приче пропушта кроз себе.

Желим да поделим с вама једну оптимистичку причу. Док сам му прала косу један рањеник ме је питао да ли могу да пронађем униформу у којој је донет у болницу. Рекла сам му да је највероватније уништена, јер се униформа врло често једноставно расече да би се скинула са рањеника. „Остала ми је иконица у џепу,“ – објаснио ми је. И рекао ми је да једном у селу коју је његов одред заузео у борби пронашао иконицу Богородице на металу. „Не верујем нарочито у све то, али сам је због нечега ставио у џеп јакне. Кад сам био рањен другови нису могли да ми помогну зато што се између нас налазио брисани простор. Лежао сам неколико дана пре него што сам успео да се извучем и да допузим до својих. Молио сам се пузећи. Да ли то значи да ме је Богородица извела тако да сам жив дошао до својих?“ – „Испада да је тако,“ – одговорила сам.

Други пут ме је позвао младић и упитао да ли може да се крсти: „Одавно сам спреман, али нисам стигао пре почетка СВО. И то што сам преживео за мене представља неки знак. Потичем из атеистичке породице, али верујем да је Христос Бог.“ Позвала сам свештеника и крстили смо га. Да сте само видели како му очи блистају од радости.

Једном је у болницу довежен тешко рањен човек и требало је да га окупам. Нисам имала много времена зато што су га већ чекали у другој болници. Замолио ме је да му донесем иконе Богородице и Христа. Није могао ни руке да помера и ставила сам иконице у његову личну карту, као што ме је замолио. А онда сам се сетила да имам појас „Живиј в помошчи“ и предложила сам му да му га обавијем око руке. Много се обрадовао. „А да ли имате крстић?“ – питала сам га. „Имао сам али ми је и он остао тамо (на бојном пољу – прим. аут.).“ „Да ли хоћете мој крстић?“ – упитала сам. „Веома бих волео.“ И пошто је сав био у катетерима и цевчицама, и крстић сам му везала око руке.

У принципу, има много случајева кад се момци уцрквљују управо у војној болници, кад почињу да се причешћују и чак се труде да посте.

У посебну категорију бих сврстала тешко рањене борце. Они су често врло деморализовани и чак другови из болничке собе моле сестре да им посебно поклоне пажњу. Ту је важно да се човек разговори, да му се скрене пажња са мрачних мисли и да му се улије нада. У то време се трудим да се молим да би ми Господ помогао.

Тако је у Горловки један младић с тешком раном пао у мрачни очај. Пришла сам му, поразговарали смо се, мало смо се смејали и чак смо се присетили неких ствари. Сећам се да сам му рекла: „Ти имаш година колико и моја кћерка.“ После тога сам му предложила да га ошишам. Први пут у животу сам шишала човека и сви су се у болничкој соби смејали и говорили су ми како се то ради. Наравно, намерно сам режирала ову представу и борац се пренуо. Пред њим је лежао други рањеник којем су ампутиране обе ноге. Никад није тражио пажњу. А сад ме је позвао и каже: „Веома бих желео да вас питам да ли је Бог ближи вама него мени?“ – Зачуђено сам га погледала, а он је наставио: „Реците ми шта сам толико згрешио да имам већ две доживотне казне, а сад сам и без ногу и лежим овде у таквим ранама и патим. Да ли тако искупљујем грехове? Да ли ће ми Господ опростити? Да ли исправно размишљам?“

Осетила сам да је то случај у којем је потребан свештеник, па сам му одговорила: „Ваше питање је врло дубоко. Ја бих на вашем месту разговарала са свештеником. Хоћете ли да га позовем да дође?“ Рекао је да је одавно хтео, али га је било срамота да пита. Кад је свештеник дошао овај човек се исповедио и причестио.

Васкрс у Доњецку

После одлазака за Маријупољ веома сам желела да одем у Доњецк и ускоро ми се таква прилика указала. Добила сам понуду да одем тамо с групом добровољаца из Рибинске епархије за време Велике седмице. Било нас је осморо. Били смо смештени у војну болницу и обављали смо све послове који су нам били поверени: стално смо доносили воду за пиће из подрума у бидонима на сва одељења, чистили смо смеће и рибали подове. Ноћу смо у сменама дочекивали рањенике, хранили смо их и давали смо им чај да пију, купали смо их и секли одећу пре операције итд.

Без обзира на заузетост трудила сам се да свакога дана бар накратко одем на богослужење (на територији болнице се налазио храм). Пост сам држала колико сам могла. Трудим се да никад не пропустим васкршњу службу и овога пута сам такође дошла у болнички храм. Заједно са мном било је још двоје волонтера. Уочи службе свештеник је са амвона рекао да могу да се причесте само они који су се причешћивали за време Великог поста и ишли на службе. Рекла сам му да се међу нама налази и волонтер Александар који се никад у животу није причстио, али веома то жели и свештеник је рекао да дође на исповест. После тога смо се исповедили и причестили.

Васкршња служба у болничком храму у Доњецку је била веома радосна. Мали храм је био препун. Осим медицинског персонала дошли су и становници из краја, њени стални парохијани. Увек ме је чудило то што су у Донбасу, без обзира на тешкоће и оскудицу људи у храм долазили у свечаној, уредној и лепој одући. Све баке су носиле идеално чисте мараме. Дошле су као изабранице на пир на који их је Христос позвао. Била је литија у току које смо надахнуто узвикливали „Христос воскресе!“ и лепо појање локалног хора.

Стојећи на служби и гледајући радосна лица око себе нисам могла да поверујем да ће и за време васкршње ноћи уследити ракетирање. Све је то за мене било неочекивано и мучно. У нашем храму се служба већ завршила. Дошла сам у нашу собу и честитала сестрама Васкрс. Одједном се зачуо звиждук ракета који никад пре нисам чула. Једна од сестара је чак питала: „Да ли су то петарде?“ Почеле су да завијају сирене. Зачуле су се експлозије. Тешко ми је да опишем оно што сам осећала у том тренутку: звоне звона, срце ми је преплавила васкршња радост и чини ми се да се радује цео свет који слави Христа. И одједном смрт која лети са звиждуком, завијање сирена и јасна свест о томе да те више нема.

Појуриле смо у приземље мислећи да ће сад бити довежени рањници. Међутим, те вечери нико није дошао. Лекар-познаник нам је поклонио кулич који је сам испекао и ујутру смо га појеле с великом радошћу. Тада, 16. априла 2023. године на Доњецк је испаљено 20 ракета. Било је настрадалих и жртава. До нас ниједна није долетела. Сутрадан је било као да је град изумро. Сви су знали да ће се неко време после масовног ракетног напада паљба поновити. Ипак, мештани су ујутру дошли у болнички храм да освештају јаја. По њиховој традицији јаја се не освештавају на Велику суботу, већ на Васкрс ујутру. У уторак Светле седмице сам се вратила у Москву. И кад сам се касније сећала овог путовања схватила сам да је Господ свеједно увек поред нас, без обзира на све страхоте које нам судбина шаље. А Александар којег сам помињала је месец дана касније отишао у СВО и још увек је тамо. Помолите се за њега ако можете.

Мало чудо

Пред одлазак се обично исповедим и причестим. И узмем боагослов од свог духовника и од духовника сестринства. Без тога никуд не идем. Свештеници се моле за нас на Литургији. То је од велике помоћи, улива нам мир и снагу. Осим тога, на лицу места се сами трудимо да се заједно молимо ујутру и увече. После рата дискутујемо о протеклом дану и међусобно се подржавамо. По милости Божијој понекад успемо чак и да се причестимо.

Кад сам дошла у Луганск у војној болници је поред мојих уобичајених обавеза била потрбна помоћ и у превијању рањеника. Мој начелник је био изузетан лекар. Једном сам га замолила да ме пусти на недељну Литургију да се причестим. Рекао је да би ме врло радо пустио, али да пошто тога дана неће имати ко да ме замени, то моћи да учини тек кад се превијање у потпуности заврши. Веома сам се ражалостила, али сам све прихватила.

Одједном ми каже: „Видите, неки рањеник је код нас заборавио чарапу. Распитајте се у којој је соби, па му однесите.“ Брзо сам пронашла овог човека, и замислите – у његовој соби се налазио свештеник. То је био отац Алексије с којим сам се упознала неколико дана пре тога док је обилазио пацијенте у војној болници. Отац Алексије не види. Поздравили смо се, опипао је моју главу, сетио ме се и питао је да ли ћу сутра доћи у храм. Објаснила сам да нећу моћи. Кад је сазнао да сам хтела да се причстим рекао ми је да се припремим зато што ће сутрадан причешћивати рањенике у болници.

Ујутру је лекар обавио паузу и дозволио ми је да одем накратко. Исповедила сам се, причестила и срећна сам се вратила у кабинет за превијање. Наставили смо да превијамо борце и један од њих ми је шапатом рекао: „На здравље и на спасење вам Свете Тане. И ја сам се данас причестио. Каква је срећа што смо православни верници!“

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ РУ