ОТАЦ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: ОТВОРИТЕ ПРОЗОРЕ КАБИНЕТА

Једном филозофу из античког доба замерали су да је аполитичан и да га уопште не занимају послови отаџбине. „Никако“, рекао је, „ја сам веома заинтересован за своју Отаџбину“, и притом показао на небо.

Данас је тешко наћи хришћанског свештеника који би одговорио на сличан начин, а философ је био Хелен, паганин.

Диоген је ходао пијацом са фењером и говорио да тражи човека. Тиме је свима који слушају јасно ставио до знања да они нису људи, већ у најбољем случају хуманоидна створења. Прилично је вређао оне који су га видели и чули. У суштини их је назвао магарцима или бубашвабама.

Али, као прво, чинио је то тако да глупи нису разумели.

И друго, било је немогуће казнити Диогена.

Он је претходно казнио себе. Ходао је наг, живео у бурету и увек био гладан.

Био је слободан од људи и стога им је могао рећи непријатну истину.

На сличан начин касније су поступали хришћански свети јуродиви. Толерисани су из нужде.

Да су имали и најмањи друштвени статус, били би раскомадани. Уосталом, и православно царство може бити као тамница ако владару нико не каже истину.

Православном царству су потребне пустиње у којима живе неустрашиви монаси, и свети јуродиви на улицама градова.

Ове две категорије светаца су најмање подложне власти. Сви остали, чак и патријарси, могу бити свргнути, задављени, прогоњени и оклеветани.

Тако је Златоуст био понижен и протеран, упркос свом светом чину, народној љубави и истинској праведности.

И Златоуст је говорио да ретко виђа људе испред себе, али види створења слична људима. Међутим, тврдоглави су као магарци, похотни као пастуви, лукави као лисице, а отровни као змије. И Златоусту то нису опростили. Умро је у изгнанству, као лађа нанесена на пусту обалу далеко од завичаја.

Имао је чега да се лиши, Златоуст. Могли су му здерати одежда, могао је бити проглашен јеретиком, могао се против њега сазвати Сабор, његово име дискредитовати. Онај ко стоји високо рањив је са свих страна и отворен је за сваку олују. Оне који стоје на врху унапред жалимо.

Они се морају попети на свој врх као на платформу за јавно погубљење. Само у том случају моћи ће да изговоре речи Светог Василија упућене префекту Модесту: „Слаб сам, и осетићу само први ударац. Не бојим се изгнанства, јер је свуда земља Господња. Немам имовину. Не бојим се смрти јер ће ме она сјединити са Богом.”

Испоставља се да морате умрети пре смрти да бисте надолазећу смрт дочекали храбро.

Платон је тако и говорио. Филозофија, рекао је, не учи толико како живети колико како умирати. Ови древни људи, шта год да се обрне, много су разумели.

Нису узалуд оци Цркве преорали своје умове и срца ралом филозофије пре него што су их посејали семеном Јеванђеља. И Василије Велики и Григорије Богослов, док су били у Атини, обилазили су не само цркве, већ и школе. Као што је Василије касније учио, они, као пчеле, нису слетали на сваки цветић. А са онога на који су слетали нису све понели са собом.

Чезнули су за знањем, али селективно.

Да њихов ум није био обогаћен свиме чиме су могли да се обогате, постали би постници и подвижници, али никад не би постали васељенски учитељи.

Ако учите само добром, Мефистофел ће се радозналој души јавити као Фауст. Знања је пуно, али у души нема мира. Зашто се не би јавио?

То значи да је потребно отворити прозоре кабинета како би се чуо ускршњи звон.

А из куће треба излазити бар једном недељно на литургију.

Тада ће живот срца уравнотежити живот ума, и човек се неће плашити крајности.

Душа треба да искуси од свега помало.

Треба бежати од људи и треба се повремено враћати људима.

Треба се молити, одрећи се хране и воде, а затим поново јести и пити, осећајући да не знаш како да се молиш или постиш.

Треба стећи своје унутрашње искуство, а затим га проверити у књигама светих људи.

Понекад не треба читати ништа осим Псалтира и Јеванђеља. А понекад добра књига, прочитана или поново прочитана, свеједно, треба да пружи души мир и тему за размишљање.

Древни – уопште нису древни. Они су наши савременици, па и саговорници.

Исти проблеми вековима су решавани од стране људи који потичу од исте крви да би живели по целом лицу земље.

И сав њихов задатак је тражење Бога, да ли ће Га осетити и наћи, јер Он није далеко од сваког од нас (Дела 17, 26–27).

Извор:
ИСКРА