– Како и кад су се списку овог богатства природали црквени живот и храм?
– Прве кораке у црквеном животу начинио сам у Самарканду. Отац је тада служио у хеликоптерској јединици у Чирчику, а деда у Термезу. Бака је живела у Самарканду. Она је прва почела да води светотајински живот. Деда је у то време било далеко од тога. Био је комуниста, иако је тајно крстио маму. И кад се бака разболела није било велике шансе да преживи. Лечили су је војни лекари – отворени људи који су јасно рекли: „На вама је само да се молите.“ Она је прво почела да разговара са свештеником, после је почела сама да иде у храм Великомученика Георгија Победоносца (у мом пуку је касније такође постојао храм Светог Георгија). Мој стриц је почео да прати на службе баку – своју мајку – сад је свештеник. Управо он ме је увео у олтар где ми се веома свидело.
Храм се налазио у улици у којој су наши парохијани куповали куће. Сви смо живели као једна велика породица, као права хришћанска заједница. Није било ограда, заједно смо ручали и помагали смо се. Данас као старешина храма преподобног Сергија Радоњешког трудим се да се угледам на овај пример.
Касније смо живели у Оренбуршкој области. У нашем селу није било храма, али смо ишли код стрица који је похађао богословију у Саракташу. Тамо је био прави духовни центар – и учило се, и пружала се помоћ старима, и деца су одгајана. У насељу Алексејевско у Републици Татарстан у старијим разредима сам ишао у храм Васкрсења и помагао сам у изградњи. Учио сам од старешине оца Павла Чурашова и парохијана. И тако се помало развијао мој црквени пут.
Дашак домаће топлине
– Много пута сте ишли у зону СВО. Да ли се сећате свог првог путовања?
– То је било у септембру 2022. године, пре мобилизације. Тамо се већ месец дана налазио сарадник нашег одељења, свештеник Ростислав Икрамов којег је требало да превезем. Кренуо сам својим путничким возилом, а као сувозач ме је пратила жена – ко може бити поузданији? Оставили смо децу код родитеља и кренули.
Кренуо сам својим путничким возилом, а као сувозач ме је пратила жена – ко може бити поузданији?
Ишли смо буквално насумице, спавали смо у колима препуним лекова које су прикупили парохијани из разних храмова Чистопољске епархије. Било је проблема са сигналом и добро је што сам пре посласка проучио карте. Свуда су нас пропуштали без проблема. Стигли смо ноћу – осветљење је било слабо, контролни пунктови. Међутим, пронашли смо војне свештенике и вратили смо кући оца Ростислава.
– Пастири тамо одлазе добровољно?
– Да, наравно. Осим оних који потписују уговор са Министарством одбране. Мој свештеник из пука тако служи, недавно смо се видели тамо. А сви остали прво пишу молбу архијереју, а затим захтев Синодском одељењу. Тамо се сваки свештеник провери – да му није можда забрањено да служи – и после тога добија дозволу. Свештеник треба да познаје основе тактичке медицине и да се добро оријентише у простору.
– Зашто желите поново да се враћате тамо? Зар се не плашите?
– Наравно да се бојим, чак не највише за себе, већ за ближње, за своју породицу која може да ме изгуби. Зашто ме вуче? Тамо има много блиских људи којима желим да помогнем како могу, да им пружим подршку. Дешавало се да нам пође за руком да предамо, на пример, агрегат или намирнице на места где су били просто неопохидни. Дешава се да и не знамо коме возимо помоћ. Сећам се како смо на путу до Лисичанска срели децу како се играју поред тенка. И свашта смо им накуповали у оближњој продавници од средстава од прилога.
У томе је радост свештеничког служења – оно нема граница. Прелазимо територијалну границу кад идемо у СВО. Идемо у затвор, пружамо духовну помоћ људима који су прекршили закон и који су изоловани из друштва.
– Људи у парохијама Чистопољске епархије већ 2 године прикупаљају хуманитарну помоћ. Шта је најпотребније војницима и цивилима?
– Прво смо хуманитарну помоћ прикупљали за цивиле, укључујући и децу. А сад за војнике, пре света кутије за хитну помоћ и индивидуалне пакете за превијање.
Наравно, људи шаљу и намирнице. Увек се трудим да понесем посластицу чак-чак (осмехује се). Жене у Чистопољу под руководством волонтерке Чулпан Сулејманове спремају домаћу храну – пакују је у тегле и шаљу. Чак успевају некако да пошаљу и палачинке у вакуум-паковању. А шта у војсци значи домаћа храна? То је више од хране, јер је и дашак куће и мирног живота.
– Шта људе тамо највише радује?
– Дечја писма – и речи подршке, и цртежи. Они се просто за трен ока разлете по рововима. Управо она су најтраженија.
Хитна духовна помоћ
– Многи кадровски војници, мобилисани и цивили који су се нашли у зони СВО пре свих ових догађаја нису били уцрквљни људи. Како реагују на свештеника?
– Боље него за време мира. Наравно, и тамо има оних који стоје по страни и кикоћу се. Ако је човек духовно мртав ни смртна опасност га неће променити. Али нема сумње да је присуство пастира тамо врло важно.
– У чему видите духовну мисију пастира тамо?
Припрамамо хуманитарну помоћ за слање
– Управо у духовној помоћи, материјална помоћ је секундарна. Наши оци – свештеници Ростислав Икрамов и Василије Имуков одлазе дубоко на прве борбене линије и тамо бораве по месец дана. Исповедају, причешћују и пружају духовну помоћ момцима. Свештеник пружа подршку и труди се да пронађе исправне речи, премда то понекад није нимало лако.
Ми смо хитна духовна помоћ, а не Пошта Русије – одељење за достављање пошиљки у зону СВО. Иако нас људи понекад моле да нешто предамо њиховој родбини, то није увек лако.
– Да ли човек тамо посебно осећа Божију помоћ?
– Да, посебно у томе да на време дође и да на време оде. Понекад кажем оцу Ростиславу: „Доста је, време је да идемо.“ После се испоставља да је или пре или после тога била отворена ватра, да је изазвана експлозија на Кримском мосту или нешто друго. Сећам се како нам се покварило старо возило „газел“, али је то већ било на територији Ростовске области. Свака част, извршило је свој задатак.
– Шта вас лично највише радује и шта вас жалости приликом пружања помоћи?
– Радује ме људска подршка и искрена жеља људи да помажу. Врло сам захвалан свима онима који дају прилоге, између осталог, за дизел и за поправку возила – јер морамо да превалимо више стотина километара. Шта ми, свештеници, можемо да урадимо сами? Па ништа, ми само уједињујемо многе људе ради доброг дела.
Жалости ме равнодушност и одсуство жеље да човек жртвује мало свог комфора и уобичајеног живота
Жалости ме равнодушност и одсуство жеље да човек жртвује мало свог комфора и уобичајеног живота. Сећам се како је један човек одговорио: „Можда су ове паре и мени потребне.“ Међутим, ускоро је и његов син мобилисан. Чини ми се да човек не би требало да мисли да га се ништа не тиче и да живи дан за дан.
– Кад се суочи са великом невољом човек се увек осећа као шрафчић од којег ништа не зависи. А шта ви мислите – да ли зависи?
– Човек треба да се моли и да се труди да помаже колико може. Код нас скоро свуда у рејонским центрима постоје пунктови за прикупљање хуманитарне помоћи. Има их и у другим градовима. Човек може да их пронађе и да учествује у заједничкој ствари.
– Шта бисте пожелели младићима и мушкарцима који данас иду да служе?
– Да остану оно што јесу и да у свакој ситуацији буду људи. То није лако, али се у војсци то примећује и цени.
С јерејем Тимотејем Маташовом
разговарала је Марина Шмељова
