Гогољ – бич за прозападну дехристијанизовану најамничку олош

Гогољева апологија Русије окренута је идеалима Свете Русије, а никако великодржавном шовинизму карактеристичном за западне силе.

На данашњи дан, 4. марта 1852. умро је руски писац Николај Васиљевич Гогољ, отац руске реалистичке прозе. Романтично-фолклорним приповијеткама освојио је читаоце и књижевну критику, послије чега је писао опорије али животније. Романом „Тарас Буљба“ је, понесен етичким врлинама и борбом козачких предака против пољских и турских освајача, исказао дивљење за њихову неупоредиву храброст, оданост Русији и православљу и жеђ за слободом. У збиркама приповиједака „Вечери на салашу крај Дикањке“, „Миргород“, „Петроградске приче“, „Арабеске“, поеми „Мртве душе“, комедијама „Ревизор“ и „Женидба“ оживио је огромну позорницу спахијске Русије, с каријеристима, подмитљивцима, ситним крадљивцима туђег времена, силницима и пијанцима.

Његови јунаци су постали образац лијености, глупости, себичности и корупције. Престрављен ужасима којима је вјерно сликао Русију, написао је књигу „Изабрана мјеста из преписке са пријатељима“, без успјеха покушавајући да на мрачну слику баци свијетле тонове и створи позитивне јунаке. Пред смрт је уништио рукопис другог тома „Мртвих душа“. На основу Гогољевог дјела, Висарион Бјелински је формулисао принципе натуралне школе руске књижевности, а Николај Чернишевски га је сматрао оснивачем „сатиричног или, тачније речено, критичког правца руског реализма“.

И данас, више од два века од рођења Гогољевог, његово име из године у годину све више блиста и његов значај не само као књижевника, него и као православног мислиоца, све више расте. Чини ми се да се у Србији Гогољ још увек доживљава у светлу безбожне титоистичке књижевне критике и тим пре је важно са овог бисера руске духовности скинути лажну маску. Дакле, Гогољ се свакако не може исцрпети прилично лаконским описима писца-сатиричара са изоштреним смислом за хумор и као писца разбличитеља свакојаких људских и друштвених порока. Гогољ је био више него достојан настављач светоотачке руске књижевности, Гогољ је био веома дубок православни религиозни мислилац!

Из Гогољевог живота и дела се има шта научити, из његовог живота и дела се и данас могу извући изузетно корисне поуке. На недавно завршеном Сајму књига у Београду појавила се књига о Гогољу која по први пут овог истинскг руског генија представља у другачијем светлу од оне на коју су нас навикли књижевни критичари још из епохе титоизма. У редовима који следе, рећи ћемо нешто више о овом великану. чије је дело и данас, као и за време његовог живота, изузетно важно за сваког православног хришћанина који тежи остварењу хришћанских идеала живота. Истовремено, његово дело и данас је истински бич за прозападну најамничку дехристијанизовану олош, јер јеГогољ својим делом показао да нема ништа страшније и срамотније од издаје Вере и Отаџбине…

Овај закључак припада највећем живом „гогољисти“ данашњице, доктору филолошких наука, професору катедре за историју руске књижевности и филологије, факултета МГУ М. В. Ломоносов, Владимиру Воропајеву, аутору или приређивачу преко 150 Гогољевих књига или књига о Гогољу.

Гогољ је једноставно од почетка до краја био хришћански и патриотски руски писац, с тим што је хришћанско сазревање и хришћанско морално усавршавање пратило и његов књижевни рад. Већ у раним повестима, попут „Страшне освете“ ми срећемо Данила Буруљбашу за кога ништа на свету није важније од војничког братства. И у другим раним радовима очита је борба добра и зла у коме добро обавезно побеђује. Тако је у приповести „Ноћ уочи Божића“ сатана свезан и исмејан, а у „Сорочинском сајму“ демони су посрамљени. У приповести „Виј“ нечисте силе су разоружане и порок је кажњен. И данас је тешко човеку да се не најежи у патриотском заносу када чита „Тарас Буљбу“. Његова нешто каснија књижевна ремек-дела такође нису исправно схваћена од стране многих савременика. У тим делима Гогољ преко спољне сатире уопште нема жељу за некаквим исмејавањем, него маестрално показује пут за препород душе палог човека. У том смислу је карактеристична и повест „Портрет“ у којој на крају повести монах-уметник саветује сина: „Спасавај чистоћу душе своје! Ко у себи има талента, тај мора имати чистију душу од свих осталих. Њему се неће опростити оно што се другима прашта“. Зар ово није очигледан пример дубоко религиозне осмишљености уметности Николаја Васиљевича Гогоља. Сам Гогољ је и живео по тим упутствима, трудећи се да спаси чистоћу душе своје, његово православље није било номинално, него истинско, његово пењање лествицама хришћанских врлина је било очигледно и није се могло другачије ни завршити него писањем изврсне духовне литературе…

Гогољ је својим животом и својим делом, величанствену естетику Пушкина усмерио ка вери, на пут Достојевског.Тежња за забавама и материјалном стицању, сујета и шићарџијско бивствовање које се угнездило у културној средини тадашње Русије, за танану христолику душу Гогољеву био је јасан знак одвојености доброг дела тадашњег руског друштва од Цркве. Знајући да таква друштвена клима у руском друштву може довести само до катаклизме (која је и уследила после Октобарске револуције), Гогољ скоро целу последњу деценију свог живота позива читаоца на преумљење и оправослављење. Он је свестан да је једини услов за духовни препород Русије оцрковљење руског живота и неуморно труби о „непроцењивом благу скривеном у Руској Цркви”.

Дакле, магистрални правац велике руске књижевности – духовност, етичност, апологетика Русије, борбеност, пророштво, месијанизам, саосећање, а пре свега религиозно-морални смисао – практично је створен Гогољевим пером, остало је била надоградња. Несвакидашњу љубав према Богу, према православној Русији и Русима, Гогољ објашњава на следећи начин: „Сам Христос нам је донео и саопштио тајну, да љубављу према браћи задобијамо љубав према Богу…Идите у свет и пре свега стичите љубав према браћи”. Као својеврстан апостол љубави хришћанске, Гогољ појашњава и шта представља истинска љубав према Русији: „Свако ко жели да часно и поштено служи Русији, мора имати веома много љубави према њој, љубави која би надвладала сва остала осећања, мора имати много љубави према човеку уопште и постати истински хришћанин, у пуном смислу те речи”.

Данас када је Гогољев живот подробно изучен од стране руских гогољиста, прво на шта треба скренути пажњу, када говоримо о његовој биографији, јесте задивљујућа чињеница да је Николај Васиљевич Гогољ као мирјанин провео уистину монашки живот у свету – девстен, целомудрен, сиромашан, у непрекидној молитви Богу, послушању духовнику и преданости идеалима Свете Русије – Вери, Отаџбини и Нацији! Са данашње историјске дистанце човек може само да се диви пророчком генију Гогољевом и истовремено да жали због опасне болести руске интелигенције и да са свом озбиљношћу схвати колико је губитак христоцентричног идентитета руске интелигенције био погубан по руску државу и руски народ. Гогољ, као можда последњи руски православни витез средњовековног типа, са апсолутно христоцентричним идентитетом, попут средњовековних православних витезова, био је потпуно несхваћен од својих савременика (који су већ поприлично примили човекоцентрични идентитет и рационалистичко-материјалистички дух, увезен са дехристијанизованог Запада).

Оно што је Гогољ преживео, после изласка „Одабраних места у преписци са пријатељима“, нема пандана у целокупној светској књижевности. Уочи изласка те књиге, Гогољ пише пријатељу Плетњеву: „Састављајући ову књигу, све сам чинио у име Божије. У славу светог имена Његовог латио сам се пера и зато су преда мном ишчезле све препреке и тешкоће”. И премда је, као што видимо, ова књига писана из најчистијих богољубивих побуда, одмах по објављивању су кренули до тада невиђени напади, не на књигу, већ на писца, у чему је предњачио Бјелински. По речима самог Гогоља „над живим телом још живог човека вршена је страшна аутопсија”. Колико је требало духовне снаге и смирења, све то истрпети смирено и смерно, прихватити без раздражености и гнева, као нешто одозго послато?

Има нечег помало библијског у Гогољевом животу. Овај велики књижевник и мислилац досегао је велике висине у свом душевном животу и Господ га је свакако обдарио посебним зрењем. Тада он, осећајући неизбежну несрећу од секуларног духа, почиње да труби, позива на оцрковљење, а наилази на подсмех, попут Ноја, док је градио барку, или Лота, док је упозоравао зетове да изађу из града јер ће их Господ сатрти. Скоро целокупна руска интелигенција тога доба исто тако се подсмева Гогољу после изласка ове књиге. Чак и такав геније попут Достојевског, у „Селу Степанчикову“, са подсмехом цитира поједина места из „Преписке с пријатељима“. Но, био је то млади и још незрели Достојевски, и он ће касније проћи кроз истински огањ очишћења, схватити сву величину Гогољеву и одати му признање речима да је целокупна руска књижевност тога доба изникла испод Гогољевог „Шињела“. А у свом књижевном делу превазићи ће и свог великог учитеља, пророчки приказујући „Зле духове“ и сав хаос који ће настати у случају даље секуларизације и дехристијанизације руског друштва, на шта је Гогољ први указивао.

И данас, када либерална прозападна интелигенција и „културни јањичари“ поново трубе о некаквим „европским вредностима“, Гогољев пример са свом озбиљношћу даје одговоре на многа питања. Ми постављамо једно питање – где су данас идеје Гогољевих противника, шта је донело Русији и свету рушење руског монархизма? И одговарамо – идеје Гогољевих противника су на сметлишту историје, на „Блатном тргу“ у Москви где руски либерални прозападни најамници и дрогирана и пијана руска олош васпитавана на холивудским филмовима, ратују против руског националног и духовног препорода. Док су идеје Николаја Васиљевича Гогоља актуелније него икада, спасоносне као и некада, не само у његовој Отаџбини, него и у нашој.

Гогољева апологија Русије, као што видимо, сва је окренута вишим циљевима, духовним стубовима руског националног карактера, оваплоћењу хришћанских идеала, једном речју, његова апологија Русије окренута је идеалима Свете Русије, а никако великодржавном шовинизму карактеристичном за западне силе. Религиозно-морални поглед је у центру свих Гогољевих питања – животних, друштвених, културних, државних, књижевних…, он попут преподобног Серафима Саровског, саветује да се до преображења друштва долази преко преображења појединца. Следеће речи Гогољеве, кад се једном прочитају, не могу се избрисати из душе православног верника: „Човек мора да се подсећа да он није никаква материјална скотина, већ високи грађанин високе небеске државе. И све док он не почне да колико-толико, живи животом небеског грађанина, неће успети да доведе у ред ни свој живот земаљског грађанина”. Управо се та свест небеског грађанства у служењу својој земаљској држави, провлачи кроз целокупно Гогољево стваралаштво.

Гогољ је упозоравао да без благослова црквеног не треба ништа радити. Предосећајући невоље које стижу са левичарским идејама убаченим са Запада, Гогољ упозорава: „По мени је безумна и сама помисао да се у Русију уводе било какве новотарије које би мимоишле нашу Цркву, не затраживши од ње благослов. Није лепо чак ни у наше мисли привијати некакве европске идеје, док их Црква не закрсти светлошћу Христовом”. Но, на жалост, у тадашњој Русији речи овог великог православног мислиоца су улавном наилазиле на подсмех. На крају, није згорег подсетити данашње српске прозападне „европејце“ шта Гогољ поручује Белинском као главном апологети руског либералног западњаштва тога доба. Цитирамо:

„Ви говорите да је спасење Русије у европској цивилизацији. Но, каква је то бесконачна и неограничена реч. Када би Ви бар дефинисали шта треба разумети под појмом европске цивилизације, који бесмислено сви понављају. Ту је и фаланга, и црвени, и свакојаки још, и сви су спремни прогутати једни друге, и сви носе тако рушилачка начела, да већ одавно дрхти у Европи свака мислећа глава и невољно пита – где је наша цивилизација? И европска цивилизација је постала дух који уопште нико не види и уколико покушате да га ухватите рукама, он се распада. И прогрес, њега је такође било док о њему нису почели да мисле, и кад су почели да га лове, он се распао“.

У каквог монструма је израсла та европска цивилизација најбоље је на својој кожи осетио српски народ, као једини народ на планети који је током ХХ века пет пута бомбардован од стране носилаца те европске цивилизације.

Гогољева духовна проза, његово тумачење Свете Литургије и његове молитве, сведоче о духовно изграђеној личности са драгоценим искуством богоопштења и молитве. Православан, у пуном смислу те речи, и по делима и по животу, Гогољ је трасирао пут великом Достојевском, који је први схватио да су мртве душе мртве, зато што живе без Бога. Гогољево дело и данас указује на једини могући пут руског препорода, а то је – оцрковљење руског живота, окретање Руса ка „благу које нема цену“ – Руској Православној Црви. Гогољ је први видео пад религиозности у Русији и опасност од надолазећег секуларизма и први почео да звони на узбуну. Због свега тога, тешко је и у наше дане наћи актуелнијег, поучнијег и по душу кориснијег писца од Николаја Васиљевича Гогоља!

А ми, православни људи, никада не смемо губити из вида опасност да нас долазак „Небеског Ревизора“ не затекне у том жалосном стању духа у коме је ревизор затекао јунаке Гогољевог комада.