ДЕВЕТСТО ПЕТНАЕСТА: трагедија једнога народа | Препорука за читање #31 (Бранислав Нушић)

Говорећи о Браниславу Нушићу, прво на шта помислимо јесу изузетне комедије и сатире, кроз које је писац критиковао друштво у коме је живео, а, испоставиће се, и друштво у коме ми данас живимо. Колеге правници ће се присетити и његовог уџбеника реторике, којим је себе сврстао у ред оних који су, међу првима, ову вештину уздигли на академски ниво. Познате су и Нушићеве симпатичне анегдоте из јавног живота које се, опет, крећу по хоризонту разумевања славног писца као комедиографа. Међутим, да ли вам је познато да је из пера Бранислава Нушића настало једно од најдирљивијих дела о Првом светском рату? ,,Деветсто петнаеста: трагедија једнога народа“ је књига која би, без икакве сумње, требало да уђе у редовну лектиру, макар у одломцима.

Ова је књига објављена 1920. године као, како сам писац каже, прилог будућим историјским истраживањима и стварању слике о времену чији је био активни учесник. Управо ово последње издваја ,,Деветсто петнаесту“ од већине других књига исте тематике – све што је написао Нушић је и доживео и преживео. Наиме, док су други аутори, махом странци, писали о дешавањима с краја 1915. године са одређене дистанце, Нушић је био у средишту дешавања, носећи своју индивидуалну, али и колективну бол. Он је упознао потресне приче обичног човека, а није било таквог ко није нешто изгубио током рата. Све то, као и чињеница да је у Првом светском рату остао без сина јединца, оживљава његове реченице. Он не пише сувопарно, на документарни начин – његове редове чине дирљиве судбине појединаца и читавог народа. Када се на све то надода Нушићев списатељски дар, добија се штиво које тешко да било ког читаоца може да остави равнодушним. Свака је његова реч испуњена болом, и делује да се из сваког интерпункијског знака изливају сузе.

Нушић у својој књизи описује период непосредно пре пада Скопља, октобра 1915. године, сам пад, евакуацију становништва, повлачење према Косову и Метохији и кроз Косово и Метохију, све до крајње границе наше Отаџбине – Пећи, где престаје да пише, осећајући као и сви остали, да више нема Отаџбину. Из његових сведочанстава упознају се дух тадашњег времена, менталитет народа, психологија појединаца, понашање у кризним ситуацијама и још много тога.

Често се за наше време говори да је време дезинформација, што је нарочито било присутно током пандемије која је напрасно престала када су заратиле Русија и Украјина. Тада смо се могли наслушати теорија и теорија, а многи су, богме, и скренули пратећи потпуно опречне информације. О времену када је још био у Скопљу, али и касније у Призрену, Нушић говори о (дез)информацијама и гласинама које су се шириле међу народом, попут оних како Бугарска сигурно неће напасти, како ће Румунија мобилисати војску, како у Солуну чека савезничка војска која само што није стигла, како се непријатељ повлачи и тако даље. Наравно, све те информације биле су ,,проверене“ и – нетачне. Јављали су се и они који су износили различита пророчанства, као и професори који су, гордо и надобудно, делили памет осталима и многе на тај начин заблудели. Звучи познато, зар не?

Небо је пуно тужне боје, те сурову слику једнога читавога народа који креће у збег, у планине, осветљава неком мистичном маглицом која, као покров изаткан из прегорелих сунчаних зракова, тајанствено обавија беду и невољу.

И све се то измешало и све изједначило, војник и грађанин, варошанин и сељак, чиновник и радник. Свако подједнако понижен, подједнако носи терет бриге и бола, и креће погнуте главе предосећајући да су ово тек први кораци на дугоме путу патње и страдања.

Ипак, читајући странице ,,Деветсто петнаесте“ сазнајемо да је и тад било безобзирних, повлашћених и бестидних људи, који нимало нису марили за народну судбину. Ево једне од епизода:

И одиста, тамо пред вагонима, настала је већ била очајна, дивља и одвратна слика. Док су бедне прокисле и премрзле породице, које су целе ноћи прележале на станици не би ли добиле ред да уђу у вагоне, тискале се да своје стечено право постигну; док су незаштићене жене и мала деца врискала у оној гужви и гомили, док су рањеници и болесници кисли, молећи да их пусте у вагон, дотле су официри − они што треба да држе центар у будућој великој борби − још од поноћи извели војнике са пушкама у руци и заузели вагоне још док ови нису били ни дотерани на станицу. Војници су, разуме се, држећи се тачно наредаба, грубо гурали и одбијали сваког ко би само пришао вагону који су њихове старешине резервисале за своје госпође и свастике, за њихове тетке и стрине, за рођаке и пријатељице. Све те госпође, међутим, нити су се будиле рано нити су журиле узбуђено, знајући да је њихово место обезбеђено и да бесправна гомила бегунаца, болесника и несрећних породица које су целе ноћи кисле на станици, морају ћутати пред силом.

Треба знати и овакве ствари, а било их је још. Дознајемо и како су се људи понашали у кризним ситуацијама. Било је оних који нису могли да се издигну изнад сопственог себичлука и нагона са самоодржањем, али је, много више, било светлих примера, људи који су, природно, мислили на себе, али и на друге.

Нушић износи толико потресних цртица да човек просто не зна коју да издвоји као пример. Од оне када мајка полаже промрзлу децу на волу који је на издисају, не би ли се угрејала, преко мајки које су изгубиле читаве породице, силоване девојке коју је због тога драги одбацио, па све до талентованог сликара који је изгубио шаку, а самим тим и своје занимање, своју највећу љубав. И то су само неке од ситуација. А шта је са општом сликом? Са приказом народа који више нема државу за коју је пролио реке и реке крви? Нушић тадашњу Србију пореди са Титаником (који је потонуо три године пре Албанске голготе), а оне који су Голготу преживели са бродоломницима.

Пише Нушић и о краљу Петру који не жели да напусти свој народ, који дели његове муке, а касније не жели да напусти границе своје земље, о сахрањивању краљевске круне у Призрену, али и о мало познатим детаљима, попут онога да војвода Мишић није био за повлачење преко Албаније, већ за покретање офанзиве са Косова и Метохије.

Косово и Метохија… Нушић о нашој Светој земљи говори са посебним осећањем и поштовањем. Он је представник генерације у чијем срцу почива Косовски завет, која почетак и крај свега везује за косовско наслеђе. Питао сам се током читања, откуд данас толико равнодушних? Откуд толики фаталисти? Како се намножише малодушне гомиле које испољавају презир према овој земљи, гордо сматрајући себе узвишенима у односу на нас који желимо, у свој својој немоћи, да одржимо макар мрву Завета? Који све оне који о том наслеђу говоре своде на фолклорне патриоте који од свог патриотизма добро зарађују? Рђава власт чији је задатак да компромитује идеју патриотизма и која је, између осталог, издала и предала Косово и Метохију није и не може да буде изговор.  ,,Не можемо победити, али се можемо борити.“ – реченица је из једног дела књиге. На нама је да се боримо на све могуће начине, па нас историја можда и награди, као што је то учинила са Нушићевим нараштајем.

Књига ,,Деветсто петнаеста“ је наук, нарочито незахвалнима и онима који ван себе и своје задњице не виде ништа, а нарочито су слепи за оне који су уложили натчовечанске жртве за свако парче ове земље. Она је надахнуће, а њене речи поседују снагу коју актуелни историјски тренутак захтева од свих нас. Зато сматрам да Нушићево сведочанство апсолутно заслужује своје место у српским школама.

Дубоко дирнут ,,Деветсто петнаестом“, могао бих још много да пишем о њој, али ћу стати овде, уз обавезну препоруку да је чим пре прочитате.

аутор: Ђорђе Спасић, оснивач М. Х.

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР