Лордан Зафрановић на 52. ФЕСТ-у: Скидам ту усташку кошуљу са себе филмом, другачије не могу, јер нисам политичар. За мене нема веће теме од страдања у Јасеновцу

За мене нема веће теме од страдања у овом логору, а кад сам својевремено видео документацију о теми свог новог остварења „Златни рез 42“, био сам понижен што припадам људском роду због учињеног зла, казао је чувени редитељ.

Експеримент у форми и традиција у реализацији, то је мој спој, тако радим филмове. Аутор сам изнутра, споља сам реализатор. Целога живота се бавим унутрашњом конструкцијом филма, коју гледалац не види али је осећа. Оно о чему највише водим рачуна јесте да изаберем ударну тему, рискантну, што дрма. Јер, избор теме, то је аутор. А за мене нема веће теме од страдања у Јасеновцу, рекао је чувени југословенски редитељ Лордан Зафрановић, који је одржао мастер клас „Унутрашња структура филма“ на 52. ФЕСТ-у, у оквиру програма „ФЕСТ про“ у крцатој Сали 2 „МТС дворане“.

Аутор култних остварења, међу којима су „Муке по Мати“, „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“, „Вечерња звона“, „Халоа празник курви“, „Хроника једног злочина“, причао је о дугогодишњем пријатељству с филмом, о тајнама своје естетике, препрекама да се уради ауторско дело… Али и о новом филму „Златни рез 42“, који је тренутно у монтажи.

Моја битка је неописива

– Ми смо нека врста патника унутар цивилизације, која није слободна, и покушавамо из тога да изађемо. И ја то радим преко филма, постављам му питања, а када укључим камеру – даје ми одговоре. Та наша сарадња је 1961. почела у Кино клубу, и све што сам хтео да испитам, ја сам питао и реализовао одређене ствари које су ми биле мистериозне и на које нисам имао одговор. Претворио сам се тако у сам филм, ништа друго немам. То је случај и са мојим новим остварењем „Златни рез 42“ – рекао је Зафрановић и додао да је на њега чекао од осамдесет и неке године и упорношћу је успео да га “стави” на монтажни сто. Тај сирови материјал се сада претвара у „фантастичну надградњу, у нешто што је свето, чега нисте били свесни, али сте у то веровали“.

– Ми немамо живот као обични људи, већ смо војна формација која је стално у опсадном стању. Кад кренете са филмом, који има, као овај, 175 глумаца, без генералског ауторитета врло тешко можете доћи до резултата, посебно у успаваној ситуацији када фали пара, јер мале земље нису спремне за тако велике подухвате. Привилегија је изборити се да ствараш оно што и како желиш, а то страховито много кошта. То је борба која се води на више фронтова. Плус оговарања, подметања, љубомора… Не могу вам описати битку коју сам имао, у новије време је трајала пуних седам година.

Лордан Зафрановић одржао је мастер клас назива „Унутрашња структура на филму“ у оквиру програма „ФЕСТ Про“ Фото:Филип Краинчанић/Нова.рс

Али, држала га је управо тема – Јасеновац.

– То је огромна одговорност, не само због овог народа, у чијој је свакој фамилији та стравична несрећа, него је то болна тема целог подручја, па и Европе. То је тако сазрело у незрело време, али успели смо захваљујући неколицини мојих пријатеља. О Јасеновцу некада нисам имао појма, јер комунистичка власт је у име братства и јединства то скинула са дневног реда. Снимали смо неки документарац и случајно ушли у тај логор и наредних седам, осам дана смо сви били болесни због оног шта је човек човеку направио. То је стварно понижавајуће за све нас људе. Рекао сам себи да једног дана морам да истражим то зло. И онда је почела та мучна и опасна игра, али већ сам дубоко загазио и више то нисам могао да оставим. Морао сам да променим земљу, ни данас је немам. А човек без земље врло тешко може да састави финансијску конструкцију за било који филм, јер ако немате државу која стоји као “прва лова”, немате никакву шансу у Европи. Једноставно сте човек без биографије, јер су свуда националне кинематографије.

Биће скандала, али нека…

Признао је да га тренутно у монтажи мучи како да сведе филм да буде „подношљив“ за гледање, на трајање од два до два и по сата. Имаће и серију од осам епизода, а свака траје један сат.

– То су четири играна филма. Треба видети зрелост садашње ситуације, мада мислим да се ништа није променило од 1942. године.

Дијалози појединих ђавола рата, који су, како је рекао, на моменте врло симпатични и драги, а на тренутке стравични, навели су га да доказује да су злочинци од крви и меса наши суседи.

– Ти дијалози су убојитији него било који нож унутар сцене управо због оног о чему ти јунаци говоре – о држави. И то ми је сада дилема, чему да дам предност. Желим, пре свега, да прикажем људскост, и на који начин се развија зло код људи. Шта је то што човека покрене лично, а шта људе масовно. И шта је то човек? Када сам својевремено видео документацију о теми овог филма, на моменте сам био понижен што припадам људском роду због зла које је направљено и метода. А раде га наше мале комшије. Желим да се то препозна у овом филму, јер онда смо направили велики корак напред јер све ово што причамо може да се догоди у сваком стану, улици, граду.

Живимо, наставио је Зафрановић, у несавршеној цивилизацији, у затвору, а грчке трагедије као да су данас писане.

– Значи да се људско биће није мењало, него само методе. Копље је заменио мач, па меци, атомска бомба… Све иде ка том злу, и лако се може манипулисати човеком на разне начине. Користи се историјска ситуација, стварају се нови митови, а 20. век је почетак ударне пропаганде и мржње, стварања зла, посебно преко медија и нових начина да се покрену масе, чак читави народи против других. Ти злочини су првенствено погубни за оне који их раде. Јер, кад крене зло, паралелно креће добро, које је уграђено у наш генетски састав и на крају побеђује. Али, остају страховите ране, међу којима и Јасеновац, и оптерећују генерације. И то зло онда ствара будуће зло. Употребом митова у пропагандне сврхе залуђују се народи и довољан је само мали фитиљ. Погледајте фулдбалске утакмице – то је на танкој жици да пукне. И пре се то догађало, 1991, али ситуација сад је таква да је терен за зло спреман.

Он је додао да је био сведок те 1991. да су његове комшије обукле униформе, промениле се.

– Постали су зли. Породични људи, мали, ситни, трговци. Тада су ме се одрицали најближи сарадници. То је људско биће, мисли да ће, ако се мене одрекне, лакше наставити егзистенцију. Могу их и разумети, јер остали су тамо да живе, плашили се да не остану без посла, да ће бити на црној листи. Није лако бавити се филмом опасно је то копље. Забада. Али, нема компромиса или јеси или ниси – објаснио је познати аутор на мастер класу, одржаном у пратећем програму „Фест Про“.

На питање како ће се одбранити овим филмом од политичара са свих страна, Лордан Зафрановић је одговорио:

– Нећу се ја бранити него филм, он је жив организам. Биће скандал, али то је заслужио после 80 година, па нек се вијори то што треба. Мени је важно да се направи савремени филм о времену данас, о стању духа и опасностима које се могу десити преко ноћи. Историја ми служи да причам о времену у којем живим и мојим страховима. Говорим о свом народу који је у једном тренутку направио ужасно зло. Ја сам сведок, а имам алат који се зове филм и покушавам да га употребим да бих рекао: „Опростите у име мог народа, свесни смо тога што смо направили.“ Док неко не клекне у Јасеновцу у име хрватске државе, нема опроста. Скидам ту усташку кошуљу са себе филмом, другачије не могу, јер нисам политичар. И стално их на то подсећам, где год могу. Али, нешто је ту запело од 1945. Но, ово је мали прилог у име тог мог народа који ме школовао, слао на стипендије, па ред је да му нешто и вратим. После овог филма нема даље, потрошио сам све, и то је мој завршни ударац. Филм ће трајати сто година, то гарантујем!

И слеп ћу направити бољи филм

После готово тросатне приче о Јасеновцу, непојмљивом злу, за крај предавања Зафрановић је поменуо да је имао компликовану операцију ока, и да му „не долази довољно добра слика до мозга, али и да су светски доктори то сређивали”, а онда „окренуо причу“ на хумор.

– Кад сам студирао у Прагу са Рајком Грлићем, Срђаном Карановићем, Гораном Марковићем, сниматељем Пегом Поповићем, дискутовали смо до бесвести о филму. Они су радили неке вежбе, а ја већ правио игране филмове. И хвалили су се, а ја им говорио: „И слеп ћу направити бољи филм од вас.“ И то ми се и сад дешава – насмејао је све шмекерском опаском Лордан Зафрановић, једини од поменутих који је дипломирао играним филмом, за шта је поздрављен бурним аплаузом.

Извор:
НСПМ