Досељенички колонијализам није ‘академски хир’

То је стварни политички пројекат који је нанио бол старосједилачким заједницама широм свијета како у прошлости, тако и у садашњости.

Активисти који исказују солидарност с Палестином захтијевају простор у маинстреам политици и окончање израелског досељеничко колонијалног пројекта. Али, то је отворило елементарно питање: „Шта је досељенички колонијализам?“

Неки коментатори су одмах одбацили оптужбу за досељенички колонијализам против Израела као „још један облик антисемитизма“. Други су инсинуирали да је „досељенички колонијализам“ тек модерна академска теорија коју су смислили љевичарски академици и активисти.

Али, досељенички колонијализам није само академски хир. То је стварни политички пројекат који је нанио бол старосједилачким заједницама широм свијета како у прошлости, тако и у садашњости.

Централна одлика овог пројекта је да жели избрисати старосједилачку популацију како би направио простор за стварање досељеничког друштва. Идеолошки, ово брисање се сматра оправданим и неизбјежним јер, за досељеника, старосједиоци немају никакву посебну народност нити у хисторији засновано право на земљу коју насељавају. Дакле, када се суочи са цивилизацијском, технолошком и војном супериорношћу досељеничке државе, готово да се очекује да „барбарско“ старосједилачко друштво само капитулира и „оде“.

То видимо у приказима сукоба између западних досељеника и старосједилачких заједница у америчком фолклору. Обично заврше падом ових других. Сличан наратив сам видио на примјеру споменика Воортреккер у Преторији. Тамошњи експонати славе бијелог досељеника који је донио „свјетло цивилизације“ неукроћеном јужном афричком залеђу.

Израел и Палестина нису ништа другачији. Идеологија брисања записана је у оснивачки мит државе Израела – мит да је Израел изграђен на „земљи без народа за народ без земље“. Популаран слоган међу ционистима, помогао је да се прошири претпоставка да је „света земља“ нетакнуто подручје и да Палестинци нису „народ“ са засебним идентитетом и стога немају легитимно право на ту земљу.

Израелски политичари који Палестинце називају „људским животињама“

Отац политичког ционизма, Тхеодор Херзл, изнио је своју утопијску визију модерне јеврејске државе у роману Алтнеуланд (Стара – нова земља), гдје је написао: „Ако желим замијенити стару зграду новом, морам срушити прву да бих могао градити другу.“ И овдје је инсинуација да ће Палестинце и било какав знак њиховог постојања и повезаности са земљом досељеничка држава неминовно избрисати.

Када су израелски географи израђивали карту Палестине, свој су рад засновали на схватању да Палестинци „нису народ“. Били су увјерени да полажу неоспорно право на „земљу својих предака“ и поново су мапирали Палестину на начин да су потпуно избрисали све доказе о присуству палестинских старосједилаца.

Након Хамасовог напада 7. октобра, чули смо израелске политичаре који Палестинце називају „људским животињама“. Такођер су захтијевали да Палестинци „оду“ из Газе и населе се негдје друго. Очито је да је досељеничко-колонијална идеологија брисања жива и данас.

Али, досељенички колонијализам није само идеолошка снага. Ова идеологија брисања често је мотив за напоре да се физички сруше сви стубови старосједилачког живота и постојања.

Овоме свједочимо у Гази данас, и то не само у погледу катастрофалног губитка људског живота. Порив да се избрише види се из тог што су све институције, укључујући универзитете и болнице, на мети напада. Рат Израела против Газе изгледа као настојање да се Палестинцима живот у Појасу Газе учини немогућим.

Паралеле са Накбом из 1948.

Паралеле с Накбом из 1948. су јасне. Усмена предања и израелски документи с којих је скинута ознака тајности, открили су да је постојао систематски напор да се избришу сви докази о палестинским присуству. Израелски војни вођа и политичар Мосхе Даyан потврдио је то када је рекао: „Јеврејска села су изграђена на мјесту арапских. Ви ни не знате имена ових арапских села, и ја вас не кривим јер уџбеници географије више не постоје – не само да књиге не постоје, нема више ни арапских села.“ Наравно, такво геноцидно насиље је уобичајено у досељеничко-колонијалном контексту и криво је за знатно смањење броја припадника старосједилачке популације у досељеничким државама као што су Аустралија и Канада.

Капитулација старосједилачких заједница исто тако је и посљедица процеса културног геноцида. То укључује и начин на који је црква у досељеничким државама одиграла активну улогу у брисању старосједилачког културног идентитета и наслијеђа кроз покрштавање изворне популације. Укључује и одузимање старосједилачке дјеце породицама у Канади и Аустралији. Наводна сврха је „заштита“ ове дјеце. Међутим, у пракси је то била „цивилизирајућа“ мисија с циљем да се уништи културни идентитет генерација старосједилачке дјеце.

И Палестинци се суочавају са досељеничким пројектом чији је циљ уништити њихово културно наслијеђе. То укључује намјерне циљане нападе на археолошка налазишта у Појасу Газе. Организације цивилног друштва тврде да ово није „празна геста“. То је прије покушај да се Палестинцима одузме „управо садржај [тј. култура] која чини окосницу њиховог права на самоопредјељење“. Присвајање палестинске кухиње као израелске, на сличан начин брише кључне доказе о засебном палестинском културном наслијеђу. И када израелске снаге униште или украду стабла маслине, они не нападају само извор прихода. Они исто тако краду и важан симбол палестинске издржљивости. Баш као стабло маслине које даје плодове иако расте у тешким увјетима, и палестинска национална борба опстаје упркос суровим увјетима окупације и опсаде.

На крају, важно је размишљати о досељеничком колонијализму као алату за боље разумијевање онога што се дешава у Гази и широм Палестине данас. Он, дијелом, говори да је ово чему свједочимо структурална појава која се манифестује кроз то да су дубоко укоријењене структуре и институције досељеничко-колонијалне државе те које оправдавају и рационализирају разне облике брисања којима сада свједочимо у Гази. Али, исто тако помаже повезати Палестину са глобалном хисторијом досељеничког колонијализма – хисторијом која би могла објаснити зашто старосједилачке заједнице из цијелог свијета исказују солидарност с Палестинцима, док досељеничке државе као што су Сједињене Америчке Државе, Канада и Аустралија оклијевају у пружању подршке правима Палестинаца.

Извор:
АЛ ЏАЗИРА