Дворског преврата неће бити

Tihomirov-pavel

Како се руско питање прелама са обе стране линије фронта?

Рат је почео да мења људе. Спаситељ допушта невоље и ратове не само „због нечега“, због неких наших прошлих грехова, већ и „ради нечега“. Он је ипак лекар. Чинећи све да нас излечи, он ствара такве околности које могу утицати на наше душевно расположење. Лекар може прописати таблете, може препоручити бању ради оздрављења, али понекад може да затражи и хируршку операцију, па чак и ампутацију – уколико од тога зависе живот и смрт. Рат је та крајња мера, хируршка интервенција. Уколико ни то не подстакне људе ка исцељењу душе, онда наша ствар лоше стоји, каже у разговору за „Печат“ православни публициста, уредник сајта Руска народна линија и члан више волонтерских организација које сакупљају и носе помоћ у зону СВО.

Очекивања Запада да ће, осујећена у бизнис плановима, дворска елита покренути револуцију у Русији, изјаловила су се оног тренутка када је народ показао да чврсто стоји иза војске на фронту. Да ли је СВО мобилисала све делове руског друштва и које структуре људи су у највећој мери укључене у хуманитарне акције?

Мајсторство и проницљивост Путин је демонстрирао и успостављањем таквог система односа на самом врху којим је Кремљ себе заштитио од покушаја „дворског преврата“. Поред тога, данас код нас нема социјалног услова за револуцију и бунт. Материјални положај становништва практично се није променио за последње две године. Појавили су се неки проблеми са делом извозне робе, прехрамбени производи су незнатно поскупели, али све то, наравно, не може да се пореди са оним о чему пишу неки западни пропагандисти. Идеја помоћи фронту је без изузетка мобилисала све структуре друштва. У зону конфликта, неретко ризикујући живот, одлазе лекари волонтери, мајстори, студенти, писци, свештеници, глумци, новинари… У пошиљкама спремљеним за фронт сем неопходне опреме налазе се и ручни радови, писма, дечји цртежи. Фронт има своју челичну позадину и та чињеница греје срца наших бораца.

Да ли је СВО послужила као тест и добар повод да се редефинишу неке вредности како би кључне позиције, на шта је недавно указао и председник Русије, биле поверене људима који су показали оданост земљи?

За сада је то најважнија ствар која се одиграла у друштву. На крају, оно што је некада било очигледно само патриотски опредељеном делу друштва, сада се белодано показало у свој својој непријатној ружноћи. Култура, медији и образовање у Русији сувише дуго су били у рукама оних који чак нису припадали ни озлоглашеној „петој колони“, већ су били очигледни агенти утицаја, понекад потпуно искрени у тумачењу слике света где националне државе нису само нека врста „реликвија“, него представљају опасност у решавању одређених глобалних проблема. Сада је, коначно, нешто почело да се мења.

Више пута сте као волонтер боравили у зони СВО. Шта сте тамо видели, како се руски војник односи према СВО?

Пре свега, желим да кажем да на фронту постоје различите категорије бораца – војници по уговору, мобилисани војници из Руске Федерације, борци из Донбаса, добровољци, вагнеровци итд.

Однос је другачији. Најмотивисанији су, наравно, добровољци, као и борци из Донбаса. Они одлично разумеју шта све нас – а пре свега њих – чека у случају пораза. Јер оно што се сада догађа у Новорусији – то је критична манифестација грађанског рата у Украјини. Познајем многе војнике чији су рођаци са друге стране „барикаде“ и ти рођаци не крију жељу за „коначним решењем руског питања“. У Русији је, нажалост, свега тога дубоко и кристално јасно свестан само онај део друштва који је и политички активан. Наравно, православни верници то разумеју интуитивно.

Да ли је овај рат променио људе и на који начин?

Прво, сваки велики шок мења човека, наравно, у мери у којој је одређена личност спремна на промене. И овде је важно да „промена ума“ (μετάνοια) није само спољашња манифестација прилагођавања постојећим околностима или сентиментална експресија, већ управо покајање – у дословном смислу овог аскетског појма.

Друго, они који су способни да се промене морају доћи у контакт са оним што ће утицати на душу. У контакту са горчином СВО није тако велики проценат становништва РФ. Али људи су почели да се мењају.

Уредник сте једног од најчитанијих православних сајтова у Русији. Како свештеници и монаси, и уопште православна интелектуална јавност с којом комуницирате тумачи улогу Русије у овом рату – колико је на месту запажање да је Империја изазвала цивилизацију новца и да од исхода рата зависи и поредак (и онај вредносни) у којем ћемо живети?

Наравно да се прогнозе могу разликовати у појединостима, али генерално сви одлично схватају да нас у случају пораза не чекају чак ни „нове деведесете“, већ поменуто „коначно решење руског питања“: разоружање, подела земље на десетак „банана“ република, пренос кључних сектора привреде под контролу транснационалних корпорација… Под поразом се подразумева и „дворски преврат“, који по замисли непријатеља треба да организују високорангирани Руси. Прогнозе наших геополитичких непријатеља иду у правцу тога да они неће желети да трпе проблеме везане са санкцијама. То је посебна тема, али сви се добро сећају Ирака.

Узгред, у свом роману-антиутопији покушао сам да прикажем живот у Русији после решења „руског питања“. Истина, тамо је код мене Руска Федерација пребачена у неку Евроазијску конфедерацију. Али то су детаљи.

Роман „Каменчић у ципели. Постковидна антиутопија“, преведен на српски језик, изазвао је немалу пажњу домаће књижевне заједнице а тема искушења трансхуманизма ситуирана у шири контекст Саборне православне цркве дала је сасвим нове увиде у тумачењу ове пошасти. Како сте градили ликове и фабулу овог надасве интересантног штива?

Роман почиње као сатира на антиковидну хистерију, што је неке апсолутно здраве ствари доводила до очигледног апсурда. Потом ми је изгледало интересантно да направим помало футуристичку реконструкцију у духу теоретичара завере – све што се одиграва на јавној сцени доживљава се у својству пројаве закулисне супротстављености два центра моћи – условних Ротшилда и условних Рокфелера. Ради се о томе да у овом тренутку постоје два основна модела глобализације – „Пирамида“ и „Мрежа“.

„Пирамида“ је класично царство власника штампача папирног новца који је искористио војноекономску моћ Сједињених Држава, силу која је натерала остатак света да игра по њиховим правилима. То јест, САД су само оруђе, инструмент у рукама истинске закулисне власти.

„Мрежа“ је власт наднационалних снага које на све могуће начине покушавају да потпуно елиминишу националне бирократије свуда у свету, укључујући и Америку. Тако да се улога државе своди на оно што раде комуналне службе и саобраћајна полиција. Али у стварности све је у рукама закулисе, која зарад сопствених интереса користи транснационалне корпорације.

У роману је приказана релативно блиска будућност, где су „цивилизацијски блокови“ међусобно одвојени „гвозденим завесама“, али су сви уједињени у јединствену глобалну мрежу контроле – класично divide et impera. Које место је додељено Србији?

Србија у овој антиутопији није била укључена ни у „Неоосманско царство“ (отелотворење „меког“ ислама – алтернатива „арабоисламу“), ни у „Неоподунавску монархију“ (отелотворење алтернативе како неофашистичке „Краљевине Велике Британије и Међуморја“, тако и Евроарабије која је у агонији). Србија (веома „сужена“, скоро као под генералом Недићем) игра улогу својеврсне политичке Швајцарске – места где се лично састају представници међусобно непријатељских „цивилизацијских блокова“.

Током рада на преводу књиге, иначе одличном, преводилац и ја смо били у свакодневном контакту јер постој доста скривених цитата из руске и светске књижевности, који помажу да се брже и колоритније представи одређена слика или опише ситуација. А онда је лепо да се читалац нађе у улози некога ко такође црпи истину из слојева читалачког сећања.

Како се православни хришћанин у вашем роману носи са искушењима које стављате пред њега?

За мене је најважније било да у књизи покажем колико је могуће остати хришћанин у времену када држава још није потпуно претворена у оружје антихриста, али већ не представља препреку за остварење припремних планова за реализацију зацарења „великог лажљивца“.

Ради се о томе да сам, иако не прецењујем улогу државе у питању спасавања душе зарад вечног живота, свестан да су данас управо националне државе гаранти да је приступ нашим душама још затворен. Један од мотива за писање ове приче постао је наш давни спор о Катехону, оном који задржава (Друга Солуњанима, 2:7).

Као што се сећамо, постоји тумачење које припада Св. Јовану Златоустом, по коме је онај који задржава – Рим, то јест моћ државног закона спречава необуздани хаос који отвара пут Антихристу. По тој логици је Русија, која представља Трећи Рим, то јест последњу државу која је у стању да примени методе које би обезбедиле правни оквир кадар да одржи културно окружење, способна да спречи људе да прихвате оно што се у православном хришћанству сматра отвореним злом.

Ипак, остављате простор и за тумачење које је понудио Ава Јустин Поповић…

Да, мени је чак ближе то друго тумачење које, иако не пориче велику улогу хришћанске државности, акценат ставља на човека. За време Божићног поста 1999. године у метоху Будисавци, проучавајући архиву великомученика оца Стефана (Пурића), прочитао сам тумачење Светог Аве Јустина, по коме је Онај који задржава сам Господ, који сам задржава, и Њим самим се свет држи. Ради се о томе да, уколико у људским душама остане места за Духа Светог, ако људи буду усмерени ка Спаситељу, тада и Он сам може деловати у том простору. Ако душе људи буду затворене за Духа Светога, онда ће у овом простору несметано деловати директно супротне силе.

Метафора наслова романа је потпуно јасна – уколико нам нешто упадне у обућу, ми онда морамо стати макар само да бисмо то истресли из „ципела“. Осим тога, да би тексту додали елемент забаве, јунаци проучавају претпотопне мегалите као наводно „Теслине генераторе“. Ова тема је, нажалост, потпуно затворена у академској науци. Имао сам среће да сам дуго времена на ту тему разговарао са покојним геологом Волођом Јанчевским, чијој успомени је књига и посвећена.

Пријатељ сте Србије и Срба. Колико је Руса упознато са чињеницом да у овом делу Европе живи народ који изнад личног благостања ставља оданост Русији и руског идеји?

Православна Русија никада неће заборавити на православну Србију. Проблем је у томе што није сва Русија православна.

Међутим, бивши „партнери“ са Запада и нехотице помажу нашим сународницима да схвате ко смо и шта стоји иза циљаног покушаја да нас униште. Господ све усмерава на добро. Ове невоље у Украјини, надам се, послужиће за лечење и наше браће Малоруса и за буђење Руса.

Превод Ранко Гојковић

Извор:
ПЕЧАТ