Гутљаји слободе Булата Окуџаве: Три акорда и бура у души

Пише:  ДЕЈАН НОВАЧИЋ

Неко је написао да је Окуџава знао три акорда на почетку каријере а три и по на крају. Певао је о обичним, свакодневним стварима: о дечјем балону, тролејбусу, ружици у флаши од увозног пива. Тихо, непретенциозно, уздржано. А међу слушаоцима – бура у души! Како? Андреј Вознесенски је свом француском преводиоцу рекао: „Код нас се појавио један чудан песник: стихови обични, музика онако, глас просечан – а све заједно генијално.“ Како? Милиони његових обожавалаца су разумели. На Дан победе ове године, 9. маја навршиће се 100 година од рођења Булата Окуџаве.

Михајло Михајлов је упознао Булата Окуџаву у лето 1964. у Москви. Окуџава је тада већ био афирмисан као јединствен, посебан глас међу писцима и музичарима новог совјетског вала у време оттепели – периода политичког отопљавања и попуштања стваралачких узди за владавине совјетског лидера Никите Хрушчова. Миша Михајлов, који ће потом уз Милована Ђиласа постати једини прави југословенски дисидент и у затвору провести укупно седам година, тада је, као асистент-приправник на катедри за руску књижевност Свеучилишта у Задру, боравио на студијском путовању у СССР.

Миша је том приликом Булату на поклон донео југословенски напитак „вињак“, недавно откривен у лабораторијама научног института „Винча“ у Београду. Друштво које се окупило за столом мале кухиње у Окуџавином комуналном стану у Старом Арбату, где је Булат тада живео, одмах је препознало квалитет и високо оценило рад југословенских хемичара. Булат је заузврат изнео пред Мишу и госте оно најбоље што има – грузијско вино мукузани, руски самогон и летонске шпроте у конзерви.

Разговор је за скромним застольем живнуо, уз наизменичне традиционалне здравице (алаверди!) – Окуџава је по оцу био Грузин и то је био грузијски сто – наздрављало се уметности, пријатељству и, највише, присутним дамама. Миша је био затрпан питањима о Југославији и свету с оне стране Гвоздене завесе – посете колега из иностранства биле су ретке и драгоцене. Једва је успевао да уметне и покоје своје питање – да добије одговор, да разуме, да докучи, укратко да уради свој домаћи задатак и осети дух новог совјетског времена, који је тек недавно био пробуђен из дубоког, мрачног кошмара оног другог, страшног Грузина.

Ноћ у Окуџавиној кухињи

Одговор је уследио када је Булат дохватио са зида своју седмоструну гитару. Прво је настала тишина, а онда је уследило оно што обично уследи кад Окуџава запева – бар међу људима мекшег срца – нешто што је саткано од чежње и наде и лепоте и нечег још што је тешко изрециво, а што Дмитриј Биков описује овако: „Већ на први звук, на први стих, ја занемим и задрхтим у присуству апсолутно чисте уметности.“

Булат Окуџава:
ГРУЗИЈСКА ПЕСМА

Кошпицу грожђа у топлу ћу земљу ја скрити,
Пољубићу лозу и зрна ћу убрати сва –
За другове моје љубављу срце ће бити,
Јер – вечитом земљом зашто сам лутао ја?

Добро ми дошли у кућу, другови моји,
Ко сам и шта сам, то мени реците ви…
Цар са небеса опрост ми шаље и ја се не бојим,
Јер – вечитом земљом зашто смо лутали ми?

У гримизу своме за мене ће певати Дали
Ја црн и бео, пред њоме се клањам у пâс
Од љубави мрем и од сете што душу ми пали,
Јер, лутајућ’ земљом, где још да пронађем спас?

А сутон кад легне, кад мракови прекрију платна
Нек поново крену и промакну као у сну
Биволи бели и орлови сињи и пастрмка златна,
Јер – зашто сам вечиту земљу ја прошао сву?

Нек промиче вечно у мом будноме сну
Бивола белих и орлова сињих и златних пастрмки сјај,
Јер, зашто бих иначе без њих вечно да живим и ја?

(превод Д. Н.)

Неко је написао да је Окуџава знао три акорда на почетку каријере а три и по на крају. Али поклоници и зналци (што вазда ташку носе) слажу се у једном – певао је о обичним, свакодневним стварима: о дечјем балону, тролејбусу, ружици у флаши од увозног пива… Тихо, непретенциозно, уздржано. А међу слушаоцима – бура у души! Како?

Андреј Вознесенски је свом француском преводиоцу рекао: „Код нас се појавио један чудан песник: стихови обични, музика онако, глас просечан – а све заједно генијално.“ Како? Милиони његових обожавалаца су разумели.

На крају је Окуџава, испративши своју очарану публику у топлу московску ноћ, задржао начас Михајлова и предао му пакетић омотан пак-папиром: „Поклон, пријатељу. Понеси део Москве са собом. Подели са пријатељима.“

Објаснио је да је унутра котур источнонемачке магнетофонске траке марке ОRWО, магнитиздат његових одабраних песама. Михајлов је добро разумео шта то значи. Дирнут поверењем и заједништвом, стиснуо је руку свом новом пријатељу, знајући да су им се путеви срели с разлогом. Ноћ у Окуџавиној кухињи остала је драгоцено сећање. А песме су кренуле преко граница, као вода, налазећи нове путеве и нове слушаоце.

Окуџавине песме стижу у Београд

Уметност уметношћу, али живот је, што Кундерини читаоци кажу, ипак негде другде. У наредним недељама, Михајлов се вратио у Југославију носећи не само магнетофонску траку већ и нову мисију. Плашио се најпре да ће му у Чопу, граничном прелазу између Украјине и Мађарске где композиција мења точкове због различите ширине пруге у СССР и остатку света, траку одузети совјетски цариници. Али из разлога који се могу тумачити на различите начине – нису.

Онда се плашио да ће му траку одузети неко у Југославији. Претходно је у Амбасади СФРЈ у Москви имао велике непријатности кад се сазнало да је неки тамо приправник с провинцијског факултета затражио интервју од ни мање ни више него Никите Хрушчова а да претходно никог није питао за мишљење, а камоли дозволу. Министар-саветник у Амбасади, извесни Томић, на крају је, после рибања („Па ви нисте нормални, они ће сад мислити да ми ко зна који корак чинимо!“), одједном променио тон, насмешио се, принео кажипрст челу и шаљиво, уснама обликујући речи, шапнуо: „Памет у главу.“

По доласку у Београд Михајлов је затражио пријем код председника Комисије за стране стипендије која га је упутила у Москву, Добрице Ћосића званог Геџа, такође и члана ЦК Србије, човека за кога је у то време веровао да је на страни либералније струје у држави и партији. Објаснио му је и за интервју и за амбасаду и за Окуџаву. Ћосић га је лично одвео у Радио Београд, где је трака преснимљена у три копије. Једна копија је остала у архиви, за чување и дуго памћење. Другу је узео Геџа, и ту јој се губи сваки траг: да ли ју је однео где треба или није – не зна се, а није ни важно.

Михајлов је трећу траку дао свом другару, такође потомку емигранта, Леониду Љоњи Шејки.

Булат у Атељеу

Ускоро је Окуџава постао популаран не само на седељкама (београдски: журкама) код „наших“ Руса. Оља Ивањицки је преводила Булатове песме на српски. Песме су дошле и до Мире Траиловић (зна шта ваља) и Јована Ћирилова (осетљив). Били су одушевљени, па је тако Окуџава преко аташеа за културу у Амбасади СССР у Београду Јевгенија Верлина добио позивно писмо да посети Југославију и гостује на првом Битефу 1967. године. То је био први Окуџавин наступ у иностранству.

У Атељеу 212, који је упркос имену том приликом примио много више гледалаца, Окуџава је певао, публика је немела, а касније те вечери Зоран Радмиловић га је у суседној Српској кафани поносно упознао с новим југословенским пићем званим „вињак“, на шта се Окуџава само зналачки насмешио.

Још касније га је Данило Киш на својој мансарди угостио црногорском лозовачом и француским специјалитетом „ринглице“. Те се ноћи створило пријатељство између Булата и Данила, чији се трагови виде у кратким писмима које је Данилова супруга Мирјана сачувала заједно с једанаест песама које им је Окуџава својеручно исписао.

Окуџава је наставио да посећује Југославију, где је стекао и пријатеље и сараднике. Макавејев је изабрао Булатову „Молитву“ за насловну песму свог филма W.R. – Мистерије организма, с ваљда најгором синхронизацијом у историји црног таласа а и шире, у изведби Ивице Видовића.

Да би избегао синхронизацију, Саша Петровић је у свој филм „Мајстор и Маргарита“ убацио Окуџавину песму о црној мачки у off, чиме је поштедео Уга Тоњација да и он не пропева на руском.

Упркос техничким проблемима, сарадња с југословенским колегама успешно је настављена, а у појединим случајевима претворила се и у доживотно пријатељство, као са Арсеном Дедићем, с којим је Окуџава заједно снимао и наступао, и путовао возом из Москве за Шибеник преко Книна и Перковића.

Миша у Лепоглави

А Миша Михајлов? Он је након повратка из Москве на основу прикупљене грађе и разговора које је водио са совјетским писцима и уметницима, написао књигу под називом „Лето московско“.

У међувремену је Хрушчов смењен; поново су дунули ветрови из Сибира. Новој гарнитури, на чијем је челу био Леонид Брежњев, запамћен у историји и као шеф државе с најгушћим обрвама на свету, пажњу је привукла не толико Михајловљева књига колико публикација његовог ексклузивног интервјуа са Александром Солжењицином.

На страницама југословенског књижевног часописа „Дело“ могло се прочитати да су логори Гулага настали још 1921. у време Лењина, а не Стаљина. Вест о интервјуу се ширила, па је Брежњев лично, по савету совјетског амбасадора у Југославији, интервенисао код Тита: „Ну, Вальтер, к чертям собачьим, что там у тебя делается?“

Тензије су претиле да угрозе односе између Југославије и Совјетског Савеза. Тито је, страхујући од последица и желећи да очува дипломатску стабилност, позвао Александра Ранковића на Брдо код Крања и другарски га упитао:  „Па добро, Лека, к врагу вражјем, шта се то код тебе ради?“

Михајлов је ускоро добио три и по године Лепоглаве, а Ранковић је смењен и смештен у кућни притвор.

У жрвњу историје 

Булат Окуџава (1924–1997), песник и писац, један од оснивача руског жанра ауторске песме рођен је у Москви, у Старом Арбату, у породици професионалних револуционара грузинско-јерменског порекла (што по слози ова два народа одговара српско-хрватском братству и јединству): отац Шалва, бољшевик, мајка Ашкен, кадровик, и као бонус ујак-анархиста који је заједно с Лењином стигао у запечаћеном вагону из Берлина у Петроград 1917.

Булатов отац је 1937. убијен у затвору као јапански шпијун (ваљда због презимена које је иследнику зазвучало јапански). Стрељан је и ујак као махновиста, стрељана су и два стрица као троцкисти, стрељана је и тетка као немачки шпијун. Мајка је ухапшена и депортована у Карлаг, злогласни логор у Караганди.

Годинама касније, Окуџава ће у збирци Девојка моје маште описати како је чекао мајку из Гулага: „Ово су приче из моје младости, о младићу у ратном и послератном времену чија је судбина везана за његову земљу, о људским грешкама, о умећу да се прашта, памти, воли, да се поштује личност.“

„Историја је више пута прешла преко његове биографије као асфалтни ваљак“, каже Дмитриј Биков. „Велики су то били и страшни догађаји, у којима је он био и сведок и учесник.“

Са седамнаест година, 1941, Булат се као првоборац добровољно пријавио у Црвену армију. Деценију касније, почео је да сведочи о рату и као песник и као учесник. Генерације Совјета напамет су знале његове песме о дечацима који обувају чизме, о девојчицама које их гледају како се пењу у вагоне, о птицама које су прхнуле у небо.

Његова поезија о рату није тек пацифистичка критика милитаризма, већ интроспективни ламент над судбином малих људи изгубљених у великој историји, о крхкости људске егзистенције у непрестаном, вечном жрвњу насиља, али и о томе да упркос свему остаје мало наде и за „парче неба и зрно песка“, без великих речи, усклика и уздаха.

За разлику од својих популарних колега и на Истоку и на Западу, који су писали и певали о ратовима у којима нису учествовали, он никога није ни прозивао ни позивао.

Шта би Окуџава певао данас? Вероватно, исто што и пре. Јер, как он пишет, так и дышит, Не стараясь угодить – како дише, тако пише, не повлађујући ником више.

У данашњем ратнички оријентисаном јавном дискурсу Путинове Русије, у коме преовлађују национализам, конзервативизам и ауторитаризам, Булат Окуџава могао би да буде проблем. Његова суптилна, али разорна критика рата, државне хегемоније и слепог покоравања ауторитету могли би се доживети као изазов званичној политици, која глорификује војне успехе и пројектује слику непоколебљиве силе. „Болесни смо, ми смо дивље, болесно друштво“, рекао је Окуџава на једном концерту у Паризу поводом Првог рата у Чеченији. „Ми смо и даље робови који се поносе својим ропством.“

Окуџава је умро у Паризу 1997. Сахрањен је у Москви. Опроштај је одржан у његовом родном Арбату, у старом заједничком дворишту, пријатељи су изводили његове песме и рецитовали његову поезију. Послужени су црни хлеб и руска вотка, за покој душе. Било је скромно, одмерено и тихо, као што је и живео.

***

Прича о повратку мајке из логора

ДЕВОЈКА МОЈЕ МАШТЕ

пише: БУЛАТ ОКУЏАВА

Сећам се како сам 1947. године чекао маму. Били смо раздвојени десет година. Растала се била од дванаестогодишњег дечака, а сада је чекао већ двадесетдвогодишњи млади човек, студент универзитета, који се већ био наратовао, био рањен, који је много тога искусио, иако је – како ми се данас чини – и даље био некако површан, лакомислен, шта ли. Зачудо, као да је нешто непостојано из мене провејавало.

Били смо раздвојени десет година. Шта рећи – данас су те околности, узроци тих болних губитака и дугих растанака добро познати: све ми то сада разумемо, објашњавамо, посматрамо као историјску чињеницу, понекад заборављајући да смо се и сами у томе свему пекли, да смо и сами у тим догађајима учествовали и да нас је све то лично дотицало, понекад ударало и сакатило…

У оно време десет година је за мене било неизмерно дуго време, а не као сад: године промичу, нешто шкљоца као у машини и увече, гле, прође још неколико година као да их није ни било; а тада је готово читав живот могао стати у тај рок и чинило се да му краја нема и мислио сам – ако сам већ и сам стигао толико тога да проживим и да одрастем – моја мама мора да је сада већ сасвим седа, слабашна старица… И од тога ме је подилазила језа.

Околности у којима сам тада живео биле су овакве. Након повратка са фронта уписао сам се на Универзитет у Тбилисију и живео у соби у приземљу коју ми је оставила тетка пошто се преселила у други град. Похађао сам Филолошки факултет, писао епигонске песме и живео сам као што је већ могао живети један усамљени студент у послератним годинама – без планова за будућност, без новца, без очаја. Заљубљивао сам се, изгарао и то ми је помагало да заборавим глад и мислио сам, храбрећи самога себе: жив си, здрав си, шта ћеш више? Али, своју црну тајну, болну тајну растанка, чувао сам у дубини душе и сећао се маме.

Имао сам неколико фотографија на којима је она остала млада, крупних смеђих очију; глатко зачешљана коса скупљена на потиљку, тамна хаљина са малим белим оковратником, лице строго, али на уснама тек што није заиграо осмех. Запамтио сам још њен глас, начин на који се смејала, неке неухватљиве речи милоште, свакојаке ситнице… Волео сам тај лик који гасне, патио због растанка, али за мене он није представљао више од симбола, мио и нестваран, узвишен и магловит.

У соби поред моје живео је сусед Меладзе, човек у годинама, тежак, клемпавих ушију из којих су штрчале седе чекиње, немаран, намрштен, нерасположен за разговор, нарочито не са мном, као да се плашио да ћу му затражити паре на зајам. Враћао се с посла на неки волшебан начин, нико га није видео да улази кроз врата. Сада ми се све чини да је улетао и излетао кроз форточку (мали прозор у прозору, служи за проветравање зими, прим. прев.) заједно са својом искрзаном смеђом ташном. Ко је он био, чиме се бавио – не сећам се више, а вероватно ни онда нисам знао. Седео је у својој соби и скоро да није излазио напоље. Шта ли је тамо радио?

Били смо усамљени – и он и ја.

Мислим да му суседство са мном није баш пријало. Код мене би понекад долазило друштво истих таквих какав сам био и ја, гладних, немирних, узбуђених, долазиле су и девојке. Тад бисмо у тигању пекли посне лепиње од кукурузног брашна, отварали боце јефтиног вина, а у Меладзеову собу увлачила се бука, смех, звекет чаша, шапат и пољупци, и он је вероватно с гађењем трпео нашу грају, а мене је презирао.

Тада нисам умео да ценим његово стрпљење и племенитост: никада ми није упутио ни реч прекора. Једноставно, није ме примећивао, није са мном причао, а кад бих га као сусед замолио да ми позајми со, или шибицу, или иглу и конац, није одбијао али је пружајући тражено ћутао и гледао у страну.

Тог посебног дана касно сам се вратио кући. Више се не сећам где сам био скитао. Он ме је дочекао у пролазној кухињи и пружио ми пресавијени лист.

– Телеграм, – рекао је тихо.

Телеграм је био из Караганде. Опекао ми је руке. „Чекај петсто првим љубим мама”. Меладзе се узврпољио, кашљуцао и пажљиво ме пратио погледом. Ја сам из неког разлога упалио петролејски решо, затим га угасио и приставио чајник. Онда сам кренуо да пометем око кухињског стола али сам одустао и почео да бришем мушему…

Ето, тако се догодило оно најневероватније и то тако изненада! Познати симбол попримао је јасне обрисе. Оно о чему сам тако безнадежно сањао, што сам ноћима кришом оплакивао, постало је сада готово опипљиво.

– Караганда? – прошапута Меладзе.

– Да, – рекох снуждено.

Он жалосно зацокта језиком и гласно уздахну.

– Неки петсто први воз, – рекох – вероватно грешка. Зар возови имају такве бројеве?

– Не, – шапну он с грузијским нагласком – није грешка. Петсто први значи петсто сретни.

– Зашто сретни? – не схватих.

– Теретни вагони, катсо (на грузинском амиго, друг, вокатив од катси, човек, прим. прев). Дуго путује – сви сретни, – опет зацокта.

Увече нисам могао да заспим. Меладзе је кашљуцао иза зида. Ујутро пођох на станицу.

Док сам хитао Веријевом падином и јурио даље Жоржовом улицом ка железничкој станици, прогонила ме је ужасна помисао да нећу препознати маму, али ја сам већ видео гомилу како се тиска око вагона и како се усред тог вртлога појављује малена седа старица и како се бацамо једно другом у загрљај. Затим, крећемо кући трамвајем број десет, вечерамо, а ја примећујем како јој прија мир и цивилизација и ново време и нови делови града, и све што ћу јој испричати и све што ћу јој показати, а што је заборавила, стигла да заборави, од чега се била одвикла, плачући над мојим ретким писмима…

Воз чуднога броја заиста је постојао. Кретао се мимо реда вожње и тачно време његовог доласка била је тајна чак и за железничке диспечере. Упркос томе, чекали су га и чак се надали се да ће до увече стићи у Тбилиси. Вратио сам се кући. Опрао сам подове, опрао свој једини столњак и једини ручник, непрестано покушавајући да замислим тај трен када ћу се срести с мамом и питао се хоћу ли је одмах препознати – сада, када је остарила, погрбила се, оседела и ако је не препознам – ето, не препознам је и прођем поред ње – како ће ме она сва устрептала погледом тражити у станичној гомили или како ће по мом погледу схватити да је нисам препознао и како ће све то само продубити њену рану…

У четири сата опет сам на станици, али петсто сретни се загубио негде у простору. Сад га очекују у поноћ. Вратио сам се кући да бих донекле смирио грозницу која ме је тресла. Пеглам столњак и ручник, метем собу, истресам ћилим, опет метем собу… Иза прозора је био мај. Опет хитам на станицу у трамвају број десет, окружен нечијим другим мајкама и синовима који ни не слуте да ми је празник и опет се жарко надам да се овог пута нећу вратити сам, већ пригрливши мршава рамена… Знао сам, кад бескрајна композиција уђе у перон, више пута ћу морати да протрчим дуж вагона, мораћу да нађем своју маму међу хиљадама, да је нађем и загрлим је и привијем је уз себе, да је препознам међу хиљадама других путника и оних који их чекају, малену, поседелу, крхку, изнемоглу…

И ето, срешћемо се. Вечераћемо код куће. Заједно. Она ће причати о свом животу, ја о свом. Нећемо се удубљивати, тражити разлоге и кривице. Ето, догодило се, ето, десило се, али сад смо опет заједно…

… А после ћу је одвести у биоскоп, да тамо одмори душу. И филм сам био изабрао. То јест, нисам га изабрао, јер се у Тбилисију приказивао само један једини филм који нам је свима завртео памет. Био је то у рату заплењени филм „Девојка моје маште“ с изванредном, непоновљивом Мариком Рек у главној улози.

Уобичајени живот града као да је стао: сви су причали о филму, трчали да га гледају кад год би ухватили прилику, по улицама су звиждукали мелодије из филма, а кроз отворене прозоре допирали су звуци пијанина и мелодија које су очарале читав Тбилиси. Филм је био у боји, с певањем и плесањем, љубавним авантурама, комичним ситуацијама. Блештава, громогласна атракција распаљивала је машту публике у тешким послератним годинама. Мени лично пошло је за руком да одгледам филм петнаестак пута и био сам тајно заљубљен у раскошну Марику и њен заносни осмех – толико, да сам овај филм, -чији сам садржај знао напамет, сваки пут гледао као да је први, стрепећи за судбину главних јунака. И нисам случајно помислио да би се моја мама уз помоћ овог филма могла повратити у живот након десет година пустиње, патње и безнађа. Она ће све то видети, мислио сам ја, и макар ће привремено одагнати своје тескобне мисли и науживати се лепих призора и наситити мира, спокоја, благостања, музике, и то ће је све вратити животу, љубави и мени… А јунакиња? Млада жена која зрачи срећом. Природа је била великодушна и обдарила је чврстим и здравим телом, бакарном кожом, дугим беспрекорним ногама, заносним грудима… Ширила је своје плаве насмејане очи у које су слатко тонули осећајни Тбилишани, смешила се истичући савршенство својих усана и плесала је, окружена стаситим и безбрижним лепотанима. Пратила ме је свуда, чак би присела на мој топчан, стару сечију, прекрстивши ноге и гледала ме својим плавим очима, ширећи око себе баснословне мирисе и аустријско здравље. Наравно, ни на памет ми није падало да је увредим својом грубом свакодневницом, послератном тугом или алузијама на горку пустињу Караганде испресецану бодљикавом жицом. Она је била тако лепа баш зато што није ни слутила да постоје те пренасељене пустиње, тако неспојиве с њеним лепим плавим Дунавом на чијим је обалама плесала у свом слатком незнању. Неправда и мука њу нису погађале. Нека ми… нама… али не она… не њој.

Чувао сам је као драгуљ који бих с времена на време извадио из тајне шкриње и дивио му се, буљећи у биоскопска платна и удишући мирис фенола.

На тргу испред железничке станице владала је заглушујућа граја. Шарена гомила преплавила је читав простор испред станице. Кофери и завежљаји потпуно су прекривали асфалт, чуо се смех и плач и довикивање и псовке… Схватио сам да сам закаснио, али изгледа само мало, још увек има наде. Питао сам неке људе који су седели на стварима, да можда нису допутовали петсто првим. Испоставило се да су из Батумија. Пао ми је камен са срца. Пробио сам се кроз гужву до информација и довикнуо питање о петсто проклетом, али она иза прозорчета, затрпана и оглушена, дуго није схватила, јер је одговарала на по неколико питања одједном, а кад напокон јесте, љутито је, сва у црвеним печатима, одбрусила да је петсто први стигао пре сат времена, давно је стигао тај лудачки воз, више нема никога, сви су изашли пре сат, већ одавно никога нема…

На станичном тргу, који је више личио на недељну пијацу, на хрпи кофера и завежљаја, седи погрбљена старица и беспомоћно гледа око себе. Крећем према њој. Чини ми се да видим нешто познато у њеним цртама. Полако корачам на клецавим ногама. Она ме је приметила, сумњичаво ме одмерила и спустила своју малену руку на најближи завежљај.

Кренуо сам кући надајући се да ћу сустићи маму успут. Већ сам био стигао до самих врата, а нисам је срео. Соба је била празна и тиха. Иза зида се накашља Меладзе. Треба да поново похитам на станицу. Истрчах и иза првог ћошка угледах маму!… Полако је прилазила кући. У руци је носила ковчежић од шпер-плоче. Иста као пре, висока и витка, у сивој платненој хаљини, изгужваној и неукусној. Снажна, препланула, млада. Сећам се како сам се обрадовао видећи је такву, а не погрбљену и стару.

Падао је рани сумрак. Она ме је загрлила, приљубивши свој образ уз мој. Ковчежић је стајао на тротоару. Пролазници нису на нас обраћали пажњу: у Тбилисију где се сви љубе сваки пут када се у току дана сретну у нашем загрљају није било ничег необичног.

– Такав си ти! – понављала је. – Такав си ти, мали мој, мали мој, – и било је то као пре, као некада…

Полако смо кренули кући. Пригрлио сам је и хтедох да је упитам, онако како питају оне који су тек стигли: „Па како си? Како ти је било тамо..? – али сам се предомислио и оћутао.

Ушли смо у кућу. У собу. Сместио сам је на стару софу. Иза зида се накашљао Меладзе. Сместио сам је и погледао је у очи. Крупне, смеђе, бадемасте очи биле су сада сасвим близу. Загледао сам се у њих… Припремајући се за сусрет мислио сам да ће бити много суза и горког јадања, и припремио сам био ову фразу да је утешим: „Мама, види – здрав сам, добро сам, и ти си здрава и лепа као пре, и све ће бити добро, ти си се вратила и ми смо поново заједно…“ Много сам пута у себи поновио те речи. Припремајући се за прве загрљаје, прве сузе, за оно што бива након десетогодишњег растанка… Завирио сам у њене очи. Биле су суве и отуђене, гледала је али ме није видела, лица укочена, скамењена, усне су јој биле мало растављене, а снажне, сунцем опаљене руке безвољно су почивале на коленима. Није говорила ништа, само је повремено повлађивала мом утешном брбљању, празном наклапању о свему и свачему, само не о ономе што је било исписано на њеном лицу… „Да макар завапи…“, помислио сам. Припалила је јефтину папиросу. Прешла је дланом преко мог лица…

– Сад ћемо да једемо, – живахно рекох – да ли си гладна?

– Шта? – упита она.

– Јеси ли гладна? Сад си допутовала.

– Ја? – није схватала.

– Ти, – насмејах се, – наравно, ти…

– Да, – покорно рече она, – а ти? Учинило ми се да се чак и насмешила, али наставила је да седи као пре, с рукама на коленима…

Скокнуо сам у кухињу, укључио петролејски решо, замесио остатак кукурузног брашна. Нарезао сам комадић имеретијског сира, чудом преосталог у мојим убогим залихама. Поставио сам све то на сто пред маму, да бих је обрадовао, показао каквог сина има и какво син има домаћинство и како му само све полази од руке и како смо јачи од свих изазова и како их савлађујемо храброшћу и љубављу. Ја сам се бацао тамо – амо око ње али она је и даље била незаинтересована, само је пушила једну папиросу за другом… Онда је проврила вода у чајнику и ја сам га пренео на сто. Први пут сам тако спретно, брзо, уредно баратао посуђем, решоом, једноставним послужењем: нека види да уз мене неће пропасти. Живот иде даље, иде даље… Наравно, после свега што је преживела, далеко од куће, далеко од мене… не може одмах све доћи на своје место, али постепено, стрпљиво…

Кад сам скинуо лепињице с ватре, шкрипнуше врата и Меладзе шмркну иза мојих леђа. Пружио ми је чинију с пасуљом.

– Зашто, – рекох, – свега имамо…

– Узми, катсо, – рече он суморно, – ја знам… Узео сам од њега зделу, али он није одлазио.

– Дођите, – рекао сам, – упознаћу вас с мојом мамом, – и отворио му врата.

Мама је и даље онако седела, с рукама на коленима. Помислио сам да ће кад види госта устати и насмешити се, као што је ред: драго ми је, драго ми је… и да ће се представити, али она ћутке испружи своју препланулу руку и затим је поново спусти на колена.

– Изволите, седите, – рекох и примакнух му столицу.

Сео је прекопута маме. И он је спустио руке на колена. Сумрак се згуснуо. Седећи, са прозором у позадини, деловали су као два непокретна кипа, заустављена у истој пози и учинило ми се како су им и профили слични.

О чему су и да ли су разговарали док сам био у кухињи – не знам. Из собе није допирао ни један звук. Кад сам се вратио, приметио сам да мамине руке више не почивају на коленима и да се нагнула мало унапред, као да ослушкује.

– Батик? – изусти Меладзе у тишини. Мама погледа у мене, и рече:

– Жарик… – и збуњено се осмехну.

Док сам се ја журио из собе у кухињу и назад, они су наставили да размењују кратке неразумљиве речи, готово шапатом, једва померајући усне. Меладзе је цоктао језиком и вртео главом. Сетио сам се да је Жарик станица у чијој је близини била мама, одакле су понекад стизала њена писма у којима сам читао да је здрава, чила, да је код ње све одлично, само ти учи, вредно учи, молим те, сине… тамо сам слао вести о себи, о томе да сам здрав и чио, и да је код мене све добро, и да пишем рад о Пушкину, сви ме хвале, немој се за мене бринути, сигуран сам да ће се све ово на крају средити и да ћемо поново бити заједно…

И ето, сретосмо се, и сад ће ме питати о мом раду о Пушкину и о другим лакомисленим бајкама…

Меладзе је одбио чај и нестао. Мама ме по први пут погледала потпуно свесно.

– А он, – упитах шапатом – је ли и он био тамо?

– Ко? – упита она.

– Како то мислиш ко… Меладзе…

– Меладзе? – зачуди се она и погледа кроз прозор. – Који Меладзе?

– Па како који?… – не уздржах се ја. – Мама, да ли ме чујеш? Меладзе, мој сусед, с којим сам те малопре упознао… Је ли и он био… тамо?

– Тише, тише, – намршти се она. – Не треба о томе, сине…

О, Меладзе, ти што кашљуцаш и врпољиш се у својој самоћи, и ти си некад био здрав као дрен и твоје младо лице, са кицошким и страственим брчићима, озарено је било хиљадама жеља. Усне су ти сад избледеле, бркови се опустили, румени образи упали. Смејао сам ти се и кришом те показивао својим пријатељима: децо, ко не једе гриз биће као овај чика… Ми, још увек сочноусти и бистрооки, чудом смо се чудили и грохотом се смејали како се пажљиво осврћеш око себе и како опрезно вириш иза врата… Чега си се то плашио, Меладзе?

Пили смо чај. Хтео сам да је упитам како јој је било тамо, али нисам смео. И стадох јој ужурбано причати о свом животу. Она је наизглед слушала, климала је главом, лице јој изражавало занимање, смешила се и полако жвакала. Прешла је дланом преко врелог чајника и погледала у своју испрљану руку…

– Није то ништа, – рекох – опраћу чајник, – то је ситница. На петролејки се увек, знаш, огарави.

– Јадни мој сине, – рече негде у простор и одједном заплака.

Умиривао сам је, тешио: врло важно, чајник. Обрисала је сузе, померила празну шољу и стидљиво се насмешила.

– Нећу више, нећу више, – рече – не обраћај пажњу. Припалила је.

Како ли јој је тамо било, помислих, усред слане пустиње, далеко…

Меладзе се накашља иза зида.

Ништа, помислио сам, све ће се средити. Довршићемо чај, па ћу је одвести у биоскоп. Она још не зна шта је чека. Одједном, после свега што је било – плави таласи, музика, радост, сунце и Марика Рек, помислих зажмуривши, и то након свега што се догодило… Изволи, узми оно најсјајније, најдивније. Најдрагоценије од свега што имам поклањам теби, помислих, губећи дах од сопствене великодушности… И онда јој рекох:

– Имам за тебе једно изненађење, али због тога морамо изаћи и мало се прошетати…

– Изаћи? – чело јој се наборало.

– Не бој се, – насмејах се. Не бој се више ничега. Видећеш чудо, часна реч! Чудо које треба узимати уместо лека… Је л’ ме слушаш? Хајде да одемо, хајде, молим те…

Она је послушно устала.

Шетали смо вечерњим Тбилисијем. Поново сам хтео да је упитам како је тамо живела, али нисам: све је ишло како треба, вече је било благо и мирисно и ја сам био срећан што ходам поред ње, држећи је под руку. Била је витка и лепа, моја мама, чак и у тој сивој изгужваној платненој хаљини, ни налик онима какве су носиле жене у Тбилисију, па и у тим изношеним сандалама које су одавно изгубиле свој облик. Право оданде – помислих – овамо, у ову благу топлоту, у светлост кроз крошње платана, у жамор веселе гомиле… И још помислих да је свакако треба натерати да обуче нешто друго, да се некако дотера, јер зашто она тако, у ономе у чему је била тамо… Време је да се полако заборавља.

Водио сам је булеваром Руставелија, а она је послушно ходала поред мене, не постављајући питања. Док сам куповао карте, непомично је стајала уза зид и гледала у под. Махнуо сам јој са касе и она се изгледа, осмехнула.

Сели смо у загушљиву салу, рекох јој:

– Сада ћеш видети право чудо, тако лепо да се не може речима описати… Реци ми, а јесу ли вам тамо нешто приказивали?

– Молим? – упита она.

– Па, филмове неке… – и схватих да причам глупости – макар ретко…

– Нама? – упита и тихо се насмеја.

– Мама, – нестрпљиво прошапутах – шта је теби? Само сам те питао… Тамо где си била…

– Па наравно, – одсутно рече она.

– Добро је да смо опет заједно, – рекох као неки искусни миротворац, унапред се радујући.

– Да, да… – шапну она нешто своје.

… Гледао сам час у платно, час у маму, делио сам с мамом своје богатство, поклањао јој оно најдрагоценије што сам имао, сала је трештала од усхићења и смеха, стењала је, тапшала, подпевала песмице… Моја мама седела је погнуте главе. Руке су јој почивале на коленима.

– Зар није сјајно! – шапнух јој. – Гле сад, гледај, сад је најинтересантније… али, гледај, мама!

Узгред, једна чудна мисао по ко зна који пут прошла је кроз моју магловиту и збуњену главу, мисао о томе да је немогуће спојити оно тамо с овим блештавим аустријским карневалом на обалама лепог плавог Дунава… прошла и одмах се затим угасила…

Мама је чула мој узвик, подигла је главу, није видела ништа и поново је спустила. Прелепа обнажена Марика седела је у бурету пуном сапунице. Купала се, потпуно безбрижно. Сала је, одушевљена, брујала од усхићења. Смејао сам се и с надом загледао у мамине очи. Покушала је да ми одговори пристојним осмехом, али то јој није пошло за руком.

– Хајде да изађемо одавде, – изненада шапну она.

– Али сад је најзанимљивије! – обрецнух се.

– Молим те, идемо…

Кренули смо полако кући. Ћутке. Ни о чему се није распитивала, чак ни о факултету, као што би приличило мајци са овог света.

После раскошних и јарких одора неупоредиве Марике, мамина хаљина деловала је још сивље и још неприкладније.

– Тако си препланула, – рекох, – тако лепа. Ја сам мислио да ћу угледати старицу, а ти си тако лепа…

– Је ли, – рече она незаинтересовано и помази ме по руци.

У соби се сместила на исту столицу и седела је зурећи испред себе и спустивши дланове на колена, док сам ја ужурбано спремао за спавање. Ја на сечији, а она на једином кревету. Покушала је да одбије, хтела је да ја спавам на кревету, јер она воли на сечији, да, да – не, не, молим те, ја то баш волим, мораш да ме слушаш (покушала је да јој глас звучи шаљиво), ја сам мама… мораш да ме слушаш… ја сам мама… И затим, не обраћајући се никоме, у простор: – ма-ма, ма-ма…

Изашао сам у кухињу. Меладзе је, супротно свом обичају, седео на хоклици. Упитно ме погледао.

– Одвео сам је у биоскоп, – пожалих му се шапатом, – али је изашла на сред филма, није хтела…

– У биоскоп? – зачуди се он, – Какав биоскоп, катсо? Она треба да се одмара…

– Некако се потпуно променила, – рекох. – Можда ја не разумем… Кад је питам, она понавља питање, као да не чује…

Он зацокта језиком.

– Кад човек неће да каже сувишно, – рече он шапатом, – он прича споро, дуго размишља, разумеш? Раз-ми-шља… Треба времена… Она сад има навику…

– Плаши се да ми не каже нешто сувишно? – упитах. Он се љутну:

– Не теби, не теби, драги… Тамо – он подиже кажипрст, – тамо тебе није било, тамо су други питали како и зашто, разумеш?

– Разумем, – рекох.

Надам се да ће сутра бити боље. Сутра ће све бити другачије. Она мора са себе да скине то тешко бреме минулог… Зар не, мама? Све ће се заборавити, све ће се заборавити, све ће се заборавити… Опет ћемо кренути ка обалама плавог Дунава, сливајући се са гомилом, већ нераспознатљиви, уживајући у лепоти, младости, музици… зар не, мама…?

– Купи јој воће… – рече Меладзе.

– Какво воће? – нисам га схватио.

– Трешње, купи трешње…

… У међувремену, у својој сивој хаљини, непокривена, скупљена у клупко, мама се сместила на сечију. Гледала ме је док сам улазио и благо се насмешила, тако познато, једноставно, сутонски.

– Мама, – рекох прекорно – на сечији ћу ја спавати.

– Не, не, – рече она тврдоглаво као дете и насмеја се…

– Да ли волиш трешње? – упитах.

– Шта? – није схватала.

– Трешње, да ли волиш? Волиш ли трешње?

– Ја? – упита она…

(Превео: Дејан Новачић)

Извор:
РТС