Како је убијен аутор плаката „Мајко Србијо помози!“

Драгослав Стојановић био је српски сликар, педагог, графичар и карикатуриста. Творац је плаката „Мајко Србијо помози” којим је током Другог светског рата позивао грађане Србије да помогну свом народу побеглом од усташких злочина. Због тог плаката комунисти су га 1945. стрељали.

Драгослав Стојановић (1890-1945) рођен је од оца Танасија, кафеџије и мајке Зорке. Крштен је 4. фебруара те године. Сликарски таленат Драгослава Стојановића препознали су његови родитељи и подржали га у његовом усавршавању. Захваљујући њима, Драгослав је 1905.године уписао новоосновану Уметничко-занатску школу такозвану Реалку у Београду, којом је руководио угледни сликар Риста Вукановић.

Школовање наставља у Минхену, а затим у Паризу, где се испољио његов уметнички таленат. Новинар Радоје Марковић у часопису Раскрсница из 1923. године (бр 8, стр. 49-50) о Стојановићевом раду у Паризу каже да је „снагом свог талента успео да уђе у ред најбољих декоративних сликара и карикатуриста“ те да је радио је за најпрестижније париске магазине Fantasio, Je sais tout, La vie au grand air, L`automobile, а најбоље своје радове давао је ревији La vie parisiene. Кинематографским кућама Pathe Freres и Gaumont радио је велики број плаката. У архиву Gaumont-а сачуван је Стојановићев плакат за филм C`est le printemps из 1916.

У Србију се Стојановић враћа по завршетку Првог рата и ради као карикатуриста у листу Време. Новинар Радоје Марковић у листу Реч и слика 1926. године пише: „Из Француске долази са потврђеном репутацијом и именом које се цени у најкултурнијим земљама Европе.

Његове карикатуре из Времена више су пута репродуковане у енглеским и америчким часописима, а често и у бугарским, румунским и чешким. Јануара 1926. Манчестер Гардиан доноси такође једну његову карикатуру.“

Између два рата Стојановић је био је светски признат уметник и цењен професор. Био је један од педагога који је предавао Милени Павловић-Барили. Био је велики мајстор карикатуре и цртежа, врсни педагог, који је оставио неизбрисив траг у међуратној српској штампи и култури. Аутор je чувеног заглавља предратног сатиричног часописа Јеж и дизајнер лога и најпопуларнијих едиција издавачке куће Геце Кона.

Иако у ратно време није био склон политичким карикатурама, много раније се јасно дефинисао као антикомуниста. О томе сведочи и његова карикатура Троцког објављена у Времену 1923. године. Урадио је и бројне цртеже истакнутих личности тадашњег културног и политичког живота Србије.

За Стојановића новинар Радоје Марковић у листу Време каже да се „афирмисао као наш најјачи карикатуриста и да он одскаче у сали варијететом својих радова“. Сличне похвале изнео је и Момчило Живановић у листу Мисао.

Плакат „Мајко Србијо, Помози!“ Драгослав Стојановић је урадио према фотографији жене избеглице коју је маја 1942. године у Бајиној Башти снимио Милош Војиновић – Лаутнер, командант Десетог добровољачког одреда.

Причу о фотографији открио је ужички новинар Ђорђе Пилчевић. Добио ју је сада већ пре више од тридесет година од Платона Милојевића, негдашњег старешине и игумана манастира Рача, истог оног који је током рата сачувао и Мирослављево јеванђеље. Фотографија је објављена у листу Ново време и инспирисала Стојановића у изради плаката.

Постоје подаци да је искључен из Удружења ликовних уметника Србије на седници одржаној 17. фебруара 1945. године и рачуна се да је убрзо после тога убијен. Комунисти су га стрељали 1945. године, због његовог плаката „Мајко Србијо помози” – симбол помоћи владе Милана Недића српским избеглицама из Хрватске и Босне за време Другог светског рата.

Нема пресуде Војног суда ни Народног суда којом би му 1945. године била изречена казна стрељања. У регистру жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године под  именом Драгослав Стојановић стоји да је поменути у Уписнику Војног суда у Београду, пресуда ВВС 93/94, стрељан 29. децембра 1944. године.

Нема података о датуму рођења, занимању и именима родитеља, само да му је пребивалиште и место рођења Београд. Место страдања – непознато; разлог – народни непријатељ; лице означено као противник комунистичке власти.

Није имао деце, а његова жена, пореклом Рускиња, живела је дуго година после његовог убиства у Будимпешти.

За другу рехабилитацију побринули су се његови „јежевци“. На захтев главног уредника и редакције, покренут је поступак. Окружни суд у Београду донео је 17. децембра 2008. године решење којим је рехабилитован. У њему стоји да је, како га на смрт стрељањем није осудио ни Војни нити Народни суд, сликар Драгослав Стојановић жртва чистки.

Извор:
РАСЕН