Јуриј Барбашов: Како сам постао руски „терориста“?

Пише: Наташа Јовановић

После свега што је марионетски кијевски режим урадио мојим сународницима и суграђанима, мојој земљи, поносан сам на почасну титулу отвореног противника те банде

Клицу идеје о препороду Русије и уједињењу Јуриј Барбашов је, по сопственом признању, узео у Севастопољу где су се 2008. окупили људи из целе Украјине како би заштитили споменик царици Катарини Другој. Реч је о оним истим људима који ће 2014. подизати руске заставе над Кримом, Севастопољем и многим градовима на југоистоку Украјине. Учесник руског пролећа и добровољац у првом таласу ополчења, Барбашов је сведок многих догађаја који имају историјску вредност. Данас је депутат думе Херсонске области и глава администрације Снигирјовског рејона који се налази у саставу Херсона. На листи „непријатеља“ Службе безбедности Украјине (СБУ) – заузима високо место.

Да ли вас оптужнице СБУ на било који начин обеспокојаву? За шта вас тачно терете?

Још у пролеће 2014. СБУ је покушала да ме оптужи за тероризам иако моји поступци и говори на митинзима руског пролећа, сви документовани, нису излазили из оквира закона. Добили смо три суђења и одбранили право на легалан протест. Чак и након што су 7. априла 2014. милитанти доведени са Мајдана, напали наш камп и извршили масакр – суд, уз највећи напор, није нашао основа за оптужницу.

Међутим, након онога што се догодило 2. маја 2014, након пажљиво организованог масовног убиства наших сународника и истомишљеника у Одеси, мени и многим мојим друговима постало је јасно да, чак и кретање у оквирима закона није никаква заштита и да нас једноставно могу убити. Цинично и тако отрежњујуће.

Још не схватајући у потпуности шта се догодило, отишао сам у Луганск, где сам на скупу друштвеног покрета „Југоисток“ дигао глас за референдум који се тих дана одржавао у Доњецкој и Луганској области Украјине. Федерализација, стварање правно пуноправних ентитета у регионима, чинило нам се тада као потпуно функционалан механизам самоопредељења становништва којим би се могао избећи грађански рат. Одмах после овог гласања расписана је потерница за мојим хапшењем у Николајеву. Тих дана у Луганску сам срео земљака из Одесе који је преживео масакр у Дому синдиката. Испричао ми је шта се заиста дешава унутра – о зверском масовном убиству неколико десетина људи од стране нацистичких милитаната и о убиствима руских активиста 2. маја и наредних дана широм Одесе. И десило се да је буквално пред мојим очима дошло до напада јуришног авиона Су-25 на зграду Луганске обласне администрације.

Да ли је то тренутак када схватате да је процес неповратан, да све клизи у грађански рат и да су пред вама два избора – улазак у ополчење или одустајање, напуштање земље?

Потврда је стигла сутрадан када су јуришници групе Алфа из Дњепропетровска ушли у хотел „Дружба“ у Луганску, где су се налазили представници свих градова Новоросије. По личном наређењу Игора Коломојског. Да нисмо били евакуисани неколико сати раније, не би нас било.

Неколико дана касније, заједно са представницима покрета Руско пролеће из Дњепропетровска, узео сам оружје и придружио се луганској милицији.

После овога, украјински режим је још једном покушао да ми суди по оптужби за тероризам. Оптужен сам да сам учествовао у предаји доњецког аеродрома властима проглашене Доњецке Народне Републике. Истина је да сам био на аеродрому са групом преговарача 17. априла, али сви смо били ненаоружани и једини аргумент је била реч. Реч је била убедљива, а управа аеродрома је пристала да се повинује властима ДНР. Било је то више од месец дана пре него што ће се на аеродрому десити крвави сукоб а у Доњецк доћи грађански рат.

Трећу оптужницу против мене украјински режим је подигао 2023, након што сам постављен на чело Војно-цивилне управе у Снигирјовском округу моје родне Николајевске области. Они који су извршили државни удар, покренули грађански рат, жртвовали земљу и њено становништво интересима Запада, оптужили су мене, тада већ руског држављанина, за колаборацију. Ово је већ било смешно. Посебно списак оптужби, које укључују успостављање инфраструктуре, исплату помоћи и дистрибуцију хуманитарне помоћи локалном становништву.

После свега што је марионетски кијевски режим урадио мојим сународницима и суграђанима, мојој земљи, поносан сам на почасну титулу отвореног противника те банде.

Колико је Мајдан утицао на то да се идеја руског пролећа прошири по осталим регионима Украјине?

Дан након што су милитанти Мајдана преузели власт у Кијеву, у Николајеву, омладина која је учествовала у Антимајдану окружила је локалне присталице пуча који су славили победу и почела да скандира „Русија!“ А неколико дана касније, десетине хиљада људи у Севастопољу, на Криму, у свим градовима Новорусије испуниле су улице под руским заставама и одједном се видело колико заправо има Руса, оних који сањају да се врате у Русију, да се поново уједине са својим народом.

А за гомилу ентузијастa-романтичара, који су годинама раније покушавали да се упусте у неку врсту проруске активности засноване на фанатичној вери и личној истрајности, ово масовно испољавање рускости постало је откровење, тренутак дивног одушевљења.

Али било је касно. Јер они који су дошли на власт у Кијеву заузели су је управо да би уништили све нас Русе.

За право да останемо Руси изречена је страшна цена – да ово право бранимо са оружјем у рукама. Против специјалних служби, војске, онога што је јуче била наша држава, и банди обучених, бруталних убица које нас не сматрају људима. Друга солуција је била заувек напустити родну земљу.

Пристајете на ту цену?

Оставити свој дом, породицу, родбину, децу и ићи голорук против војске, обавештајних служби, казнених банди, не само Украјине, већ читавог колективног Запада није деловало ни најмање привлачно. Требало је започети личну бескомпромисну борбу против зла са малим изгледима за победу. Врло мало људи је било спремно на тај корак. Они ретки по квалитетима и уверењима, окупили су се у милицији Донбаса у лето 2014. године.

Долазак Русије у Донбас и Црноморски регион је као остварење сна.

Јавност сте упознали са постојањем концентрационог логора у близини Одесе у којем се смештају они који одбијају да ратују против руске војске. Шта знамо о овом логору и да ли сличне „установе за кажњавање“ постоје у Херсону?

Знам да су неки од приведених, након безуспешног покушаја да их натерају да потпишу уговор са Оружаним снагама Украјине, враћени својим кућама осакаћени. Они не воле да причају о томе шта им се догодило, да не би џелатима дали повода да их поново посете. На крају крајева, чак се и такав повратак већ може сматрати срећом у поређењу са судбином оних који нису успели да побегну из руку ловаца на људе.

Познати су случајеви где су отети људи били премлаћивани на смрт и приморавани да потпишу уговор. Они који су имали среће да преживе на фронту хватају ново топовско месо за украјинске оружане снаге. Осакаћени посттрауматским синдромом, они презиру све оне који се нису борили и жестоко мрзе оне који одбијају да се боре. Судећи по њиховом деловању, режим им је дао најшира овлашћења и гарантовао потпуну некажњивост. А истовремено њихов неуспех подразумева казну повратка на линију фронта. Наћи се у рукама оних који се руководе принципом „ти умиреш данас, а ја ћу умрети сутра“, мотивисани сопственим преживљавањем, заиста је страшно и бежање од њих, па чак и до фронта, изгледа као спас.

Како изгледи за победу бивају мањи, мере против оних који одбијају да се боре биће све оштрије. Расправа о новом закону о мобилизацији у Врховној ради је политичка игра између Зеленског и Залужног и одвраћање пажње јавности. Већ дуже време људи са инвалидитетом, очеви више деце, чак и самохрани очеви шаљу се на фронт.

Колико људи је ухапшено а колико ликвидирано у Снигирјовској области од тренутка одржавања референдума?

Поуздано знамо за судбину шесторице запослених у администрацији које је СБУ позвала на одговорност, ухапсила и осудила за „колаборацију“ зато што су обезбеђивали опстанак становништва које се више месеци налазило на првој линији фронта – делили хуманитарну помоћ са храном и утврђивали исплату социјалне помоћи. Тројица су осуђена на затворске казне од пет и шест година.

За учешће на референдуму осуђено је још неколико људи који нису повезани са администрацијом.

Одмах након што су украјинске оружане снаге ушле у Снигирјовку, град је предат казненим одредима. Два дана касније сазнало се да је 11 људи наводно дигнуто у ваздух минама које је оставила руска војска. Из поузданих извора сазнали смо да је један од погинулих, који је наводно страдао од мине, након мучења стрељан у сопственој гаражи. А онда су казнени одреди приморали форензичара да као узрок смрти наведе – експлозију мине. Исто се, очигледно, односи и на остале мртве.

Познато је да су најмање једна породица, мајка и син, претучени на смрт у својој кући. Најпре су их тукли, изнуђујући новац, а онда су се вратили како би их докрајчили. Снимак премлаћивања и ругања људима на улици постао је виралан.

Првих дана након окупације Снигирјовке од стране украјинских казнених снага, 30-40 људи почело је да се води као нестало.

Да ли су људи и у овом региону били подвргнути бруталним рацијама у сврхе мобилизације?

Непосредно након окупације подручја од стране Оружаних снага Украјине, мушко становништво Снигирјовке и целе Херсонске области подвргнуто је појачаној и приоритетној мобилизацији. Наведено је да морају да се „искупе крвљу“ што су били под руском влашћу и докажу лојалност Украјини. Спискови сеоских становника који су били подвргнути мобилизацији достављани су председницима сеоских већа. Као резултат овакве политике, у селима готово да и нема одраслих мушкараца. Преживели се крију.

Социјална ситуација је такође веома напета. Многа предузећа не раде. Нема посла. Рачуни за комуналије су недоступни за многе породице. Систематско деминирање борбених подручја није вршено, а експлозије се редовно дешавају док локално становништво обрађује њиве или сакупља дрва за огрев.

Постоје ли у овом тренутку канали за комуникацију и да ли можемо претпоставити шта се дешава на територијама које контролише Украјина?

Канали за комуникације нису много активни, али постоје. Захваљујући њима, знамо да се Снигирјовка и цела област претварају у логистичко чвориште Оружаних снага Украјине и кључни чвор за мобилну одбрану Десне обале Дњепра. То је из разлога што су теренска и комуникациона петља доста удаљене од линије фронта. Обновљени су мостови преко Ингулета, што омогућава украјинским формацијама да пребацују опрему и људство дуж Дњепра на извесној удаљености од обале, ван домашаја наше артиљерије.

Предграђе града и оближња села окренута ка истоку пре годину дана претворена су у утврђења. Тренутно је у току изградња нових утврђења за које је од мештана одузета грађевинска опрема.

Шта се крије иза нагомилавања украјинских снага на обали Дњепра, који је стратешки циљ ВСУ?

Према доступним информацијама, у близини обала Дњепра граде се капиталне структуре, утврђења, одбрамбени положаји. Поправљају се путеви и мостови преко којих се могу пренети резерве. Код самог Николајева, на полигонима изводи се активна борбена обука… Оружане формације Украјине сасвим исправно поступају, спремајући се за одбрану Десне обале. Дуго и пажљиво.

Ипак, јуриш на Дњепар у таквим условима, у присуству унапред припремљених утврђења и мобилних резерви, изузетно је тежак. О томе се може судити чак и на основу покушаја Оружаних снага Украјине да створе плацдарме на нашој обали Дњепра, који су затим претворени у места за масовно збрињавање људства украјинских формација.

Истовремено, Украјина је у предности због висине обале Дњепра и високих зграда у Херсону са којих се види на неколико десетина километара у круг. У истој Снигирјовки, из лифта, помоћу електронске опреме за надзор, било је могуће посматрати околину у радијусу од најмање 20 километара. У таквим околностима чак и покушај концентрисања снага и средстава на нашој обали за јуриш на Дњепар представља ризик од губитака војника и технике.

Какве су ваше процене, као борца, политичара и новинара – колико је потребно времена за заузимање Херсона?

У  условима које сам описао, победа у рату се може постићи исцрпљивањем непријатеља – гранатама, беспилотним летелицима, у нашем случају, оружјем и људством. Друга опција би могао бити губитак унутрашње стабилности што би довело до промене власти и губитка контроле над оружаним снагама. И трећа опција, којој треба да тежимо јесте стицање стратешке предности над непријатељем, технолошком и ресурсном супериорношћу.

Русија има шансу и нема другог избора осим да заузме водећу позицију у свету по борбеној готовости и оспособљености војске.

Колико ће то трајати – само Бог зна.

Колико год желели да се брзо вратимо у Херсон или Николајев, да прошетамо улицама Одесе, пре тога нас чека борба до испуњења стратешких задатака Русије на украјинском правцу. То подразумева ликвидацију украјинског канибалистичког режима, обезбеђивање потпуне војне безбедности на делу украјинске територије, враћање Русији читавог Северног црноморског басена до Дунава, и наше националне светиње – пупчане врпце руске државности- града Кијева.

Извор:
РТ