Герман Садулајев, САМО ЈЕДНОМ У ЖИВОТУ МУШКАРАЦ МОЖЕ ДА ПЛАЧЕ…

…Када смо дошли, мама је још била жива, или… не знам. Да ли нас је чула, да ли је била свесна да смо уз њу? Да ли је осећала да је држим за руку? Мама је била у коми целу ноћ. Ујутро се смирила.

У кући су покрили огледала, зато нисам могао да видим себе. И сестра ме је погледала и рекла: „Имаш седе праменове“. Оседео сам за једну ноћ.

И плакао сам. Само једном у животу мушкарац може да плаче, и тада да пролије све своје сузе, за цели живот, за све што је било и за све што ће бити.

Ујутро сам изашао напоље и промотрио свет. Осећао сам лаку, звонећу празнину. Више у мени није било страха. Тог јутра сам престао да се плашим. Ништа се лоше више неће догодити. Све се већ догодило. Више неће бити суза. Више никада нећу плакати.

              7.

У мени више нема страшне смрти. Смрт – то више није раздвајање, смрт – то је сустрет с тобом, мама.

И молим те да ми опростиш. Ја љубим твоје руке, твоје цвеће, твоје траве, ја гледам твоју косу и грлим твоју земљу. За моју неисказану љубав, за неисказану нежност, за то што ме није било уз тебе толико година, опрости ми, мама! Можеш ли ми опростити?

Могу ли ми опростити твоје горе, плаве, далеке, видљиве само кад је време ведро, и црне, блиске, видљиве увек? Могу ли ми опростити твоји вртови, твоја златна поља, твоје румене руже уз пут, јорговани и багреми, твоји пролећни ветрови и јесење кише, твоји облаци и звезде?

Могу ли ми опростити твоје ласте?

            10.

Вероватно ласте умиру. Већина њих страда при сеоби. Ако од два нараштаја ојачаних крила током лета остане жива само једна птица, она се по сећању враћа у кућу где је рођена, и обнавља своје гнездо, а понекад га лепи поново.

Али, ми не видимо мртве ласте. За нас су ласте бесмртне. И она ласта која је дошла овог пролећа – то је она иста ласта која је дошла прошлог, то је ласта која долази увек.

Ласте су душе предака. Моја мама никад неће умрети. Она ће постати ласта, доћи ће ми из далке земље, преко мора и гора. Она ће бити анђео који ме прати с небеса, блиских, врло блиских, не виших од стрехе над мојим прагом. Шта могу видети анђели када су тако далеко, иза облака?

И када умиру мала деца, она одмах постају ласте.

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ