Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Пише: Бојан Вегара

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот.

А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају.

Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб.

Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су то пажљиво и посвечено, као да се ради о најосјетљивијем и најврједнијем благу.

Увијек су причале исте приче о брашну по које је ишла њихова мајка Цвјета у Војводину, возом за вријеме НДХ. Тамо је брала кукуруз мејсец дана, а онда би донијела у Хаџиће врећу брашна.

Морала јадна прабаба, била удовица. Петеро дјеце, а све једно другом до уха. Она још удовица одликованог јунака из Великог рата и мајка у борби страдалог четника.

Причале су њих двије и о ноћи кад се прабаба вратила и кад су чекале тај први хљеб да се испече, а усташе се напиле на бункеру изнад куће. Таман што су извадиле хљеб, морале су бјежат од пијаних усташа. Понијеле хљеб и биле у шуми двије ноћи, док је усташама ракије трајало. Обје кажу, да никад ништа слађе у животу појеле нису од тог хљеба.

У овом рату који и ја памтим баба Јелка је жртвовала живот збох наде да ће кору хљеба добацити сину Ђорђу и ђеду Млађену. Кућа јој била уз ограду логора Силос у Тарчину код Сарајева. А њих двојица у Силосу затворени. Гладни, пребјени понижени. У животу их држи трећина кришке хљеба дневно.

Бабу Јелку су тукли стражари и комшије. Бацала им хљеба преко ограде. А баба Јелка умрла од муке, јер није хтјела на размјену због наде да ће стрики Ђоки и ђеду Млађену добацит кришку хљеба.

Много година послије рата, причао ми један логораш, како никад слађег залогаја није окусио од Јелкиног добаченог хљеба. У све те приче о хљебу увјерио сам се у рату и у оном дуплом обручу око Српског Сарајева, када није било ничега укусног осим хљеба. Те кад би хтјели да засладимо, узели би окрајку врућа хљеба и сладили се послије Икара и разних старих конзерви из бјелосвјетских магацина.

Тај хљеб нам је био толико сладак, да сам мислио да нам га сам Бог даје. Нисам био далеко од истине, јер брашна нам није зафалило и увијек је однекуд долазило. Остала ми је урезана прича нашег свештеника, који нам је предавао вјеронауку у рату. Причао нам је у школи причу коју је чуо од Митрополита Николаја, кад је он долазио да нас обиђе у том дуплом обручу.

Рекао је да је Митрополит говорио о неком младићу којег је отац завјетовао, да никад не баца хљеб. А тај младић за тај очев савјет није марио много, док није почео рат. У рату је скупљао сваки вишак хљеба и сваку кору и мрвицу. Остављао их је у ранац и носио са собом као неку амајлију очеву.

Једном прилико у некој акцији тај младић би опкољен са својим друговима. Данима су остали у обручу, а хране је нестало први дан. Како их је морила глад тај младић је почео свима да дијели стари хљеб. Квасили су га и гутали као да је најслађи колач. Кад су појели и задњи залогај тог хљеба, стигла им је помоћ и сви су изашли живи и здрави из тог непријатељског обруча.

Митрополит је рекао, да их је све спасило то што је тај младић поштовао хљеб и да је тај хљеб имао силу Божију и сачувао их од смрти и глади. И како каже Митрополит, испунио је очев завјет и Господ га је избавио, као и све оне који тох хљеба окусише.

Касније сам слушао од наших логораша из Силоса како су сањали хљеб и јели га у сну, а сутра се будили сити. Причали су ми и како су скупљали свако зрно пшенице кад би је истоварали на прислиним радовима, па би је туцали и јели, те од ње снагу добијали.

Посебно ми је остала у сјећању прича коју ми је причао покојни ђед Драго, како су мјесецима добијали само пола кришке хљеба у тим муслиманским казаматима. А онда кад их је неки управник логора постројио и упитао, има ли ко шта да каже, сви су ћутали. Јавио се ђед уз негодаовање свих других затвореника, јер су се бојали батина и рекао му.

-Да ти је рахметли дедо жив, сигуран сам да би имали бар читаву кришку хљеба.

Сутра дан су добили читаву кришку хљеба и то је многе спасило од смрти. А ђед је од своје кришке остављао и давао младим момцима коју су били на измаку снаге и тако их опорављао да не умру од глади.

Упамтио сам и једног силног човјека, што је увјек псовао хљеб и дизао галаму, јер му га жена не прави по његовој вољи. Убила га граната док је по брашно ишао. Умро је са пуним устима брашна.

Чуо сам још много прича о хљебу и традицији поштовања према њему код нас Срба, али и много пута кроз живот, увјерио се да кад се поштује хљеб, све друго само дође и да свака невоља од тога буде лакша.

Данас гледам људе како се према хљебу односе и како га бацају гдје стигну, те ме све то растужи.

Јер, таквим односом према хљебу у себи убијамо сваку милост и призивамо времена у којима ћемо сазнати шта је залогај хљеба и колика му је вредност.

Извор:
ЈАДОВНО