САД, ЕУ и Косово: шта даље?

Одлучна намера водећих организатора и учесника «косовског пројекта» да већ следеће јесени Приштини обезбеде најшире међународно-правно признање – укључујући и статус земље-посматрача или чак пуноправног члана УН – није само лоше прикривена тежња да се избаве од опасне и скупе мисије. Деценија цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини (ЕУЛЕКС) – о којој у Бриселу говоре као о већ свршеном чину – као и глатка трансформација Косовских снага безбедности у регуларну армију, дозволиће ЕУ и НАТО пакту да односе са косметским Албанцима пренесу на ону раван у којој су се они налазили крајем деведесетих година. Тачније – до почетка НАТО бомбардовања Југославије. Тада су УН, ОЕБСУ, западним земљама чланицама Контакт-групе, невладининим и војно-обавештајним организацијама – управо они послужили као тај исти геополитички инкубатор у коме је разрађен војно-политички сценарио прекрајања Балкана у следећој деценији. Овај задатак, у облику у коме је замишљен крајем деведесетих, сада је решен – па се сада те исте «неформалне» структуре поново позивају на служење западним архитектама «Новог светског поретка», како би се одредили нови орјентири и приоритети.

Према информацијама којима располажемо, међу тим приоритетима кључна улога је усмерена на три правца. Као прво – коришћење Космета као средства за притиске и чак за уцењивање Београда. Није случајно високорангирани чиновник Стејт Департмента Филип Рикер, који је ових дана посетио Приштину, јавно наговестио да САД уопште не сматрају да је преговарачки процес између Београда и Приштине исрпљен. Штавише, у оквирима овог процеса Вашингтон је издвојио неколико «веома детаљних преговора» – што не наговештава ништа добро Србији и косметским Србима. (1)

Као друго – у скорије време се припрема активно укључење Приштине у регионалне војно-политичке и енергетске пројекте под окриљем САД и ЕУ. Са ове тачке гледишта ситуација све више подсећа на застрашујућу ситуацију са краја XIX и почетка XX века, другим речима, подсећа на догађаје који су непосредно претходили Првом светском рату и чак га директно и изазвали. Тада се у својству главног геополитичког играча у Европи муњевито издизала уједињена Немачка, активно користећи у својству главног метода реализације свог пројекта «Поход на Исток» транспортно-инфраструктурне пројекте у циљу продора (преко Балканског полуострва) у регион југозападне Азије. Између осталог, радило се о успостављању контроле над железничким пругама на Балкану и Малој Азији. Као повереник изградње наступио је лично немачки цар Виљем II, који је успео да «прогура» уговор о изградњи завршне етапе «Великог пута» од Берлина до Багдада (такозвана три «Б» – Берлин, Бизантум (Константинопољ), Багдад) што је већ «мирисало на успостављање контроле над економијом читавог региона». (2) Како се фигуративно изразио један од савременика, у регион су «уз прасак и јеку упале багдадске локомотиве храњене немачким финансијским капиталом». (3) Већ почетком XX века, најоштрији проблеми на Балкану – албански, македонски, босански – решавале су велике силе «у оквирима својих територијалних претензија на Балкану и доминације у Средоземљу и на Блиском Истоку». (4)

И на крају, као треће – можда је потребно прогнозирати учешће косметске војне инфраструктуре у реализацији нових сценарија «меких» (и не само меких) снага армије САД (Soft Power). Овде је потребно пажљиво размотрити шта се догађа око америчке војне базе Бондстил која по потреби може играти кључну улогу у америчком ракетном систему одбране, као и за логистичку подршку могућим операцијама у широком подручју Блиског Истока и Југозападне Азије. Зато што се база Бондстил по свом положају налази у средини америчке војно-територијалне осовине, која се простире од Италије до Турске. Чак и у овом првобитном стању, база Бондстил која се налази изван контроле како УН, тако и Здружене НАТО команде – представља највећу америчку базу изграђену после завршетка Вијетнамског рата, а у случају оперативне потребе може да прими до 7 000 војника. (5) Поред базе Бондстил, Американци на Косову могу да рачунају на могућност базе КФОРА – Film City – која се налази у рејону Приштине. Међутим, њене оперативне могућности су знатно мање. Поред тога, са правне тачке гледишта Film City не користе само Американци, већ и јединице других земаља-чланица НАТО пакта – што објективно сужава Пентагону могућност маневрисања.

Управо база Бондстил омогућава САД да контролише воде Медитерана и Црног мора, као и путеве који воде на Блиски Исток, Северну Африку и Кавказ – укључујући и трасе постојећих и будућих нафтовода из Каспијског региона и Централне Азије. Ради се између осталог и о предвиђеном нафтоводу Бургас-Скопље-Валона, о чему је још 1999. године говорио министар за енергетику САД Бил Ричардсон, изјавивши да се ради о «енерегетској безбедности Америке». Дакле, под претпоставком појаве на југо-источном крилу НАТО пакта великог оружаног конфликта, управо ће база Бондстил представљати главну базу за организовање и спровођење операција армије САД. Подаци којима располажемо дозвољавају нам да говоримо и о могућности прикључивања базе за реализацију планова САД у области ракетне одбране – као потпора постојећим објектима у Румунији, Турској и акваторији Средоземног мора.

Јасно је да ради успешне реализације свих горе наведених планова Запада, пре свега имамо у виду САД, они морају неутрализовати све снаге које им се супротстављају – пре свега Србе, као и њихову традиционалну савезницу Русију. Злогласни Бриселски споразум, маневрисање око српског захтева за приступање ЕУ, па чак и «прогуравање» Косова у ОУН – представљају само карике у сличној глобалној геополитичкој игри, која знатно превазилази оквире само Балканског региона.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе

__________________________________________________-