Митрополит Антоније: ЗАШТО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЋУТЕ ДОК СТРАДАЈУ ПРАВОСЛАВНИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ?

Напомена редакције „ПЖВ“: Иако Антиохијска патријаршија важи за једну од Цркава где је најприсутнији модернизам, и друге негативне појаве у црквеном животу, представљамо вам интервју са митрополитом Антонијем као пример родољубивог односа митрополита према своме народу, као и потребе за јединством православних у свету. У ове дане када православни хришћани страдају од стране исламских и НАТО империјалиста, православни су дужни да се моле за своју браћу на Блиском Истоку, а црквене старешине и да им помогну. Интервју је важан и због стања на Балкану, јер и овде НАТО и ЕУ подржавају исламисте у борби против православних.

Митрополит Мексикa Антониje (Сентрауи) говори о животу Антиохијске Цркве, о геополитичкој ситуацији у региону и настројењима у црквеним круговима, о савременим гоњењима хришћана, о проблемима између Антиохијске и Јерусалимске патриаршије и о односима са Васељенском патриаршијом, о заједничким проблемима и изазовима Православне Цркве у свету и о томе, да новац није најважнија ствар за успех црквене мисије.
Митрополит Мексика Антоније Антиохијске патријаршије, који је од 1966. у Мексику, примио је групу грчких новинара у хотелу, где пребива у време своје посете Атини. Као 81-годишњак он продужује да игра кључну улогу у Антиохијској патриаршији и говори о проблемима Цркве са позиције свог искуства, са узбуђењем , разочараношћу и надом.
“Полажемо велике наде на новог патријарха и очекујемо многе ствари од њега. Веома позитивну поруку је послало недавно заседање Синода, које сматрам за једно од најбољих синодалних заседања у којима сам учествовао у свом животу, јер му је организација била беспрекорна. За свако постављено на разматрање питање постојало је припремно целосно проучавање.
– То звучи као нека критика синодалног рада досада?
– А зашто да не буде самокритика? Правим самокритику и не лажем вас – први пут видимо сва питања, која разматрамо, да су својски проучена. Време је већ за самокритику, а не да седимо и да се хвалимо.
– А у време претходног патријарха Игњатија како су протицала заседања?
– Не сравњујем минуло са седашњим, јер стално ничу нови проблеми. Данас нема ствари, које су биле у годинама патријарха Игњатија. Раније није било рата и хришћани нису били убијани. То је сада започело. Зато данас разматрамо како да се изборимо у овој новој ситуацији у црквеном животу наше патријаршије. Сада гледамо унапред, не враћамо се на прошло. Говорили смо о евангелизацији и о многим другим питањима. То смо и раније разматрали, но нисмо урадили ствари, које смо испланирали. Није постојао механизам, који би то контролисао. Патријарх је био сам. Он није могао да контролише ситуацију. Шта да тражиш од једног 93-годишњег човека?

Хенри (Хајнц Алфред) Кисинџер. Пола столећа у врху америчке политике.

– А о гоњењима против хришћана у Вашој Цркви шта можете да кажете?
– Колико знам, 1973 г. велики ционист Хенри Кисинџер је дошао у Либан и срео се са покојним председником Сулејманом Франзије и рекао му: “Ево вам 6-та флота, ево вам и лађе. Оне су спремне да пренесу хришћане и да их растуре по Америци”. Одговор председника тада је био: “Земља је наша и домовина је наша, и ми смо спремни да жртвујемо и последњу своју кап крви, штитећи своју земљу”. Резултат је био, да су 1975 г. потпалили грађански рат у Либану, који је трајао до 1990 г. И хришћани су почели да емигрирају. Данас на жалост, САД и Европска Унија имају план да ишчисте у потпуности Блиски Исток од хришћана.
Када говоримо о патријарашкој катедри у Антиохији, данас је она у веома тешком стању – изгубили смо свете мученике и данас имамо чак једног живог митрополита-мученика, отетог пре више од два месеца. И питам се: Где су Православне Цркве по целом свету и зашто се не подигну као једна и да докажу, да постоје, помажући чедима древне Православне Антиохијске Цркве? Уосталом, ниједна помесна Црква није толико много допринела Православној Црква уопште, као Антиохијска. Златоуст је кренуо из Антиохије и још толико много Св. Отаца, и славна Антиохијска школа…
Надамо се да ћемо тражити прво јединство православних, пре него што тражимо вођтво и првенство, и све те бесмислене ствари, које немају никакву везу са Православљем. Иштемо дејства, а не речи. Иштемо дела, а не теорије. То је Православље, како га схватамо.
– А како ће реаговати Патријаршија на план за дехристијанизацију Блиског Истока?
– Положићемо сав труд, чинићемо колико имамо силе, да помогнемо. Призовамо људе да остану на својој земљи. Нисмо ми окупирали муслимане, но муслимани су окупирали нас. Ми смо били тамо пре ислама. Кад кажемо, да заштитимо своју земљу, имамо у виду да призовемо људе да остану у својим родним местима и призивамо не само мештане, него и емигранте. Зато чинимо шта можемо, да не продају емигранти своју земљу.
– Шта може да им каже Црква? Да не може да им да новац, па да не продају? Може ли да их сачува од смрти или отмице?
– Немојмо говорити теоретски. То је дужност Цркве и наша дужност. То је општа дужност, не само руководства Цркве, но и свих верујућих. Данас постоји јаросни напад против Църквата од стране исламског фундаментализма, какав досада нисмо доживели. Данас већина тргује са религијом. Ми чинимо по својој снази. Покушавамо да активирамо друге Православне Цркве. Например, прошле године сам посетио Руску Цркву и имали смо простран разговор са руском владом. Данас, да није био притисак од стране Русије, не би остало ни једног хришћана.
Сакупљамо помоћ. Например, ми у иностранству, само од епархије у Мексику смо послали прошле године 270 хиљаде долара.
Ми нисмо безосећајни, покушавамо да стојимо политички и морално уз своја чеда, да их не заборављамо. Нема нити једне митрополије у иностранству, која не шаље новац.
Када сам примио моју митрополију у Мексику и централној Америци, она је била веома лоше. Имала је само једног свештеника, и то веома удаљеног од мене. У митрополитском центру није било ниједног свештеника. Почео сам да путујем – и овде желим да подвучем, колико је важно да се бринемо за пастирско дело. Митрополит треба да осећа, да је на истом нивоу са народом. Треба да престанемо да имамо осећај, да смо богови – тај осећај причињава штету Цркви. Пре него што је истекла прва година, већ сам био купио кућу, од које смо направили епископију. Данас митрополија у Мексику има викарног епископа и 25 свештеника, од којих су скоро сви мештани. Црква у Мексику није наследила имање. Верујући народ је њено имање. Имамо и један манастир, који издаје књиге за све узрасте и привлачи у Православље хришћане  других вероисповести. Постројили смо храм с унутрашњом плочом од 1500 метара квадратних и куполом висине 36 м. То смо направили за четири године и уместо да смо у дуговима, останало нам је милион и по долара. Велик је Бог. И не оставља никога. Новац иде и остаје чак као вишак. То, што смо близу до верујућих људи је разлог што смо успели да извршимо своју дужност. Сада планирамо и један старачки дом, као и много других ствари.

Покољ хришћана у Сирији са благословом САД и ЕУ. “Ово сам вам казао, да у Мени мир имате. У свијету ћете имати жалост;
али не бојте се, Ја сам побиједио свијет.”
(Јован 16:33)

– Шта мислите за недавни проблем између Антиохијске патриаршије и Јерусалимске патриаршије у вези јурисдикције у Катару?
– Ја бих волео да Јерусалимска патријаршија успе да задржи православне Арапе код себе. Оптужујем Васељенску патријаршију за тај проблем. Данас дијаспора не постоји. Сви верујући су пето или шесто колено. Тамо су се родили. Тамо је земља њихова. Мексико није е дијаспора. Прва Црква, која се забринула за хришћане у иностранству, била је Антиохијска. Још од 1870 г. У Мексику Грка има 35 породица и већина иду у нашу Цркву. У Бразилији смо служили вечерњу у грчкој цркви – били смо 9 архијереја и пет верујућих. Следећу литургију смо отслужили у антиохијској цркви и дошло је 1500 верујућих.
Пре неког времена је био проблем са Јерусалимцима у Северној Америци и тада се патријарх умешао и разговарао у Атини с мојим школским другом патријархом Диодором. Јерусалимци су одступили и њихово место су заузели клирици Васељенске патријаршије. А у Чилију, када се појавио проблем између митрополита Сергија и његове епархије, уместо Васељенска патријаршија да се умеша и да реши проблеме, послала је једног архимандрита, који је требало да преузме цркву. А када се мир успоставио у епархији, архимандрит је био прогнан и митрополит Сергије се вратио. То је наљутило много Васељенску патријаршију. Не бих се изненадио, ако иза проблема у Катару стоји исти конфликт, јер смо навикли да Јерусалимска патријаршија буде искоришћена за циљеве других.  Епископи Антиохијске патријаршије у иностранству иначе су спремни најактивније да сарађују са Васељенском патријаршијом, уважавајући првенство апостолског трона Константинопољског, као првог међу равнима, где нико не господари над другима, сагласно Св. канонима. Срце нам је отворено да радимо заједно увек на основи љубави уважавања.

Преузето са: Amen.gr

Погледајте такође: MAСАКАР НАД АНТИОХИЈСКИМ ХРИШЋАНИМА
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“